ПРОФ. ДР САВО МАРКОВИЋ '' OДЈЕК ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА НА ОСЛОБОДИЛАЧКИ ПОКРЕТ ЦРНОГОРСККИХ БРДА ''

Пише проф. др Саво Марковић

 

Oдјек првог српског устанка на

ослободилачки покрет црногорских Брда

 

 

            Први српски устанак, представља догађај од изузетне важности, не само за Србију, него и за шире подручје балканског полуострва. Српски устаници су из темеља заљуљали османско царство и извршили огроман утицај на ослободилачке покрете у непосредном окружењу. Тај утицај се нарочито рефлектовао на покрет за национално ослобођење у црногорским брдима, а најдубље коријене је пустио у Морачи, Дробњацима, Васојевићима, а није остао без одјека и у Црној Гори.[1] Избијање првог српског устанка, као догађаја који је осоколио ослободолачке покрете на Балкану, по општим политичким становиштима црногорско-брдског владара, морало је нужно утицати и на карактер даљих односа са Турском[2]. 

            Поред, прије свега ослободилачких мотива, не треба занемарити ни економско-социјалну и националну димензију овог покрета. Солидаришући се са устаницима у Србији Брђани су још једном јавно показали да их са њима везује припадност истом народу, заједнички непријатељ, нужност заједничке борбе до коначног ослобођења и великих жртава, које треба принијети на жртвеник слободе. Почетни успјеси устаничке војске у Србији, осоколили су ослободилачка прегнућа црногорских брдских племена, која су се латила оружја, притичући тако у помоћ српским устаницима.

            Устаничким вођама је, било више него јасно, да устанак може успјети, једино ако се распламса на шире просторе, зато од почетка устанка шаљу своје људе у Херцеговину, Брда и Боку. И владика Петар I, исказује живо интересовање за развој устаничких акција, али овим догађајима приступа државнички мудро и дипломатски опреезно, трудећи се да код брдских племена утврди међуплеменску слогу и уједно их припреми за све извјеснију борбу против Турака.

Брдска и херцеговачка племена са великим интересовањем прате развој догађаја у првој години устанка и током љета 1804. године, стално захтијевају од црногорског владике Петра I, да дигне народ на устанак против Турака.[3] Те захтјеве у име Никшићана, Морачана, Дробњака и Пивљана, морачки архимандрит претаче у своје писмо Петру I, од 7. јула преклињући га ''да поведе борбу против Турака''.[4] Владичине руке биле су везане и није могао удовољити захтјевима Брђана, јер се повиновао руској политици, која је тражила да се између Црне Горе и сусједних турских пашалука одржи мир.  Брђанима и Херцеговцима је било јасно, да без помоћи владике Петра I, не смију започети борбу са Турцима. Познато је да су у турском Колашину, већ од времена дизања устанка у Србији избили ''велики нереди, које је изазвало муслиманско становништво''.[5] Колико су нереди у турском Колашину, били честа појава, најречитије свједочи изрека ''Тара не зна за цара''. Ово подручје је било царство међусобне борбе, крвне освете, убистава, пљачке и отимачина. Ратовао је свак са сваким. Пљачке и отимачине нијесу биле поштеђене, чак ни богомоље, манастир Добриловина на примјер. О стању у Колашину, пивски архимандрит Арсеније Гаговић, писмом извјештава карловачког митрополита Стратимировића, како су ''у Колашину граду Турци злејшиј''[6] и како је оближњи манастир Добриловина ''Турков колашинских злостју опустјен''.[7] Нереди, који су царовали у колашинском крају, подривали су турску одбрамбену моћ према сусједним брдским племенима и Црној Гори, а били су и латентна опасност да се не прошире на бјелопољски и пљеваљски кадилук. Упркос свим настојањима, турске власти не успијевају да умире Колашин.

            Метеж у којем се нашао Колашин, малаксаће сам од себе. Војничке побједе српских устаника, снажно су се рефлектовале на пораст устаничког расположења племена у окружењу Колашина, прије свега устанак у Дробњаку 1805. године, натјерали су узбуњене колашинске Турке, на уједињење, пред заједничким непријатењем, оличеним у устанички расположеним околним брдским племеним. Њихове класне и друге разлике оставили су по страни, како би се заједнички усредсредили на сусједне Брђане.

            Устанички пламен ће у прво вријеме снажно захватити само Дробњак и Морачу. У Дробњаку су прве оружане акције изведене у Марту 1805. године приликом покушаја Селим бега Хаџибеговића, да покупи харач[8]. До сукоба је дошло у селу Петњици и трајао је три дана, све док Турцима није пристигла помоћ из Никшића. Ова акција, приморала је турске власти из Пљеваља, да како – тако смире ситуацију, без већег војног уплитања, зато су ангажовали херцеговачког владику Јеремија и спахију Ахмеда Коџу, надајући се да ће привољети Дробњаке да и даље испуњавају своје обавезе. Дробњаци су предлоге емисара глатко одбили, истичући да не признају турску власт.

            О озбиљности устанка у Дробњаку речито свједочи чињеница, о помоћи коју је босански валија упутио за обезбјеђење пљеваљског кадилука и ако ту помоћ упоредимо са оном коју је упутио за одбрану Ужица, саглашавајући се са већ предузетим радњама ''... да сте се на једно мјесто састали и једногласно закључили да отпремите из Сарајева десет барјака, гдје ће бити под сваким по педесет војника''[9].

            Рекли смо већ да су владици Петру I, руке биле везане ставом Русије, да се одржи мир између Црне Горе и Брда и сусједних пашалука, па је живо радио на стишавању устаничког расположења. У том послу му је свесрдно помагао и генерал Марко Ивелић. Када већ нијесу успјели да у потпуности отупе оштрицу устанка и када је устаничка искра избила у Дробњаку, заузели су се да га бар изолују од других племена, како би спријечили његово ширење. О предузетим корацима, нарочито свједочи писмо Ивелића упућено из Рисна aрхимандриту пивском Арсенију Гаговићу 4. августа 1805. године, гдје се уз остало, каже:

            ''Два писма Ваша от 13-го јунија и 25-го јуља имел удовољствије получит исправно у којих ми пишете да у Дробњаке поп Милутин и Мијо Годијељ муте народ неразумни противо Турака''[10]. Ивелић, инсистира да архимандрит Гаговић утиче на Пивљане и друга херцеговачка племена, да се уздрже од устаничких акција и да турској власти и даље буду покорни, да: ''Овијем начином заслужите милост от честитога царја Отомановића и от Александра Первог получите награжденије''[11].

            Сви покушаји да се устанак Дробњака изолује од осталих брдских племена, као и да се изврши пацификација околних племена, доживјели су неуспјех, већ на првом кораку, јер су Дробњацима приликом првих устаничких акција у помоћ прискочило 150 Морачана и Пивљана, а послије сукоба пристижу Ровчани, Ускоци и још више Морачана.

            Босански валија доноси одлуку да се радикално супростави устаницима, па у том правцу наређује Сулејман паши Скопљаку, да са три хиљаде војника крене у Пљевља и да тамо заведе ред. Дозвоњава му да по сопственој увиђавности, може повести још двије хиљаде војника из источне Босне.

            Oдсудни бој између устаника потпомогнутих: Морачанима, Ровчанима и Ускоцима, одиграо се 22 – 25. новембра 1805. године у селу Кулићи У Пиви. Пете ноћи устаницима је задат завршни удар у Пириндолу. У овом боју вођство устанка је обезглављено, јер гину ''војвода Стојан Караџић, Јанко Церовић, један морачки кнез и још пет устаничких вођа''[12]. Главе погинулих племенских првака, паша је послао у Травник. Број погинулих у овом боју је различит, с обзиром да ли је у питању наш или турски извор. Турски извори тврде, да је погинуло 40 устаника, док их је рањено 50 до 60, а један домаћи извор, чију истинитост не можемо провјерити, тврди да је у овом боју и повлачењу устаника до Мораче погинуло њих 280, од којих 74 Дробњака. Последице боја биле су стравичне, турска војска је запосјела цио Дробњак, а већина дробњачких породица, нашла је уточиште у Горњој Морачи. Сулејман паша поручује Морачанима и Ускоцима, да ће од њих тражити на име данка по талир на главу, а уз то ''да узму царске барјаке и и иду на Брда''[13]. Морачани и Ускоци не прихватају турске захтјеве, као ни препоруку херцеговачког митрополита, да изјаве покорност везиру и султану. Сулејман паша ипак није напао Морачу и због зиме, а и због праговора са црногорско – брдским владарем.

            Између владике Петра I и Карађорђа, успостављју се интезивне везе[14], које отприлике понајвише иду преко Мораче[15]. Један аустријски извјештај из јуна 1806. године свједочи, како је један Морачанин, однио Карађорђу владичину поруку, о чему су се аустријске власти у Котору обавијештене, од неке њима повјерљиве особе из владичиног окружења.

            Повећано интересовање брдских и херцеговачких племена за први српски устанак, мотивисано је и чињеницом што им се указала прилика за насељавање пустих и плодних србијанских поља, без икаквих феудалних обавеза. Ову тврдњу илустративно подупире један запис морачког калуђера Максима Радовића из 1805. годддине: ''Неки људи стално говоре по селима да Карађоко позива радне и храбре момке да са својим породицама прелазе гдје има доста земље без ага и спахија – Много народа се овијех дана због тога исели и докопа Таре да кроз Турке кријући се проведе нејач и сиротињу''[16]. Морачани и Дробњаци, од почетка 1806. године у значајнијем броју прелазе у Србију. Почетком 1806. године у Србију прелази и дробњачки војвода Шујо Караџић са 33 саплеменика. У исто вријеме је у Србију прешло и 40 Морачана, који су ступили у устаничку војску и борили се за ослобођење Београда крајем 1806. и почетком 1807. године. Исељавање Брђана се наставља. Познато је да су се у августу 1807. године из Мораче иселила 31 породице ''под Карађорђевим крилом''[17]. И устанички повјереници су наговарали Брђане и Херцеговце на исељавање, јер су они српским устаницима били потребни и за обраду напуштених поља и за попуну њихових борбених редова.

            Чете Морачана и околних брдских племена, током 1807. и 1808. године, у договору са устаницима у Србији, не само да су нападале околна муслиманска села, већ су продирали дубоко у Санџак у околину Пљеваља, Пријепоља и Нове Вароши. Ове чете су предводиле харамбаше, а бројале су и преко 100 људи.

            Вјероватно су и колашински Турци учествовали у борбама против српских устаника, можда већ од 1806. године. Изгледа да је у тим борбама погинуло неколико истакнутих Колашинаца. Подлога за ову тврдњу је једна народна пјесма, која Карађорђа назива Ђуром.

            Првих година устанка племе Васојевићи, остали су углавном мирни, иако четовање и хајдучија на овим просторима постају све масовнији[18]. Међутим, продор Карађорђеве устаничке војске у правцу Сјенице, Новог Пазара и Полимља, проузроковао је велико гибање, међу хришћанским живљем у горњем току Лима.

            Карађорђев продор на поменутим правцима у Санџаку имао је за циљ покретање устанка на читавом простору до Црне Горе и Албаније, ''сједињавање са Брђанима и Црногорцима и даље борбе за ослобођење Босне и Херцеговине''[19].

            Карађорђе се са новим одредима устаника вратио на српске положаје код Сјенице у другој половини маја 1809. године и отпочео нове акције за ослобођење области између Ибра и Лима. Карађорђе је на простору између Сјенице и Пријепоља поразио босанску војску, а онда је 27. маја (8. јуна) 1809. године код Суводола до ногу потукао и Нуман-пашу пећкога, који је журио да помогне Сулејман-паши Скопљаку. Ова два страховита пораза турске војске извојевана за кратко вријеме, још више су осоколила ослободилачки покрет на подручју Бихора, у околини Рожаја и Бијелог Поља, а посебно у Васојевићима. ''Становништво Горњег Полимља се листом дигло на оружје''[20].

            Тешки пораз Нуман-паше, примљен је са одушевљењем, а сматра се да су тријумфу устаника допринијеле и устаничке чете из Мораче, Васојевића, Ускока и других брдских племена, које су нападале турску позадину и убрзо послије битке приспјеле у Карађорђев логор код Сјенице.

            Ратна срећа је Карађорђевој војсци у Санџаку, брзо окренула леђа, због неуспјеха устаника у јуну 1809 на фронту према Нишу, јер је Карађорђе морао хитно да прекине ове операције и врати се на Мораву, да спасава ослобођену Србију. Ово је истовремено био и крај надањима Морачана, Ровчана, Васојевића и ''српског становништва у Потарју, да се сједине са Србијом''[21].

            Неоспорно је да је повлачење Карађорђеве војске из долине Лима, а посебно ''турски продор у Србију и заузимање градова у долини Мораве, током августа и почетком септембра 1809. године''[22], условило осипање устаничког елана не само у Васојевићима него и у околним црногорским Брдима.

            Горње Полимље је крај 1809. године, дочекало под поново успостављеном турском влашћу. Ова чињеница најбоље свједочи колико су устаничка гибања у области црногорских и херцеговачких Брда, зависила од устаничких операција у Србији и њених побједа или пораза.

            Српска револуција после 1809. године, губи дотадашњи замах и улази у фазу опадања. Србија Првог устанка, још увијек није била моћна да оствари идеју националног ослобођења српског народа. И не само то – није била способна чак ни себе да одбрани. Исто тако и у неослобођеним крајевима нијесу биле стасале снаге, које би се могле обрачунати са Турском. Било је јасно да ни Србија ни Црна Гора нијесу имале довољно снаге да помогну покренуте устаничке акције у свом сусједству и да их извуку из кризних ситуација, што најречитије потврђује слом устанка у долини Лима и црногорским брдима крајем љета 1809. године.