logo3

ПОСЛАНИЦИ У СКУПШТИНАМА КЊАЖЕВИНЕ И КРАЉЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ

ПОСЛАНИЦИ (СВЕШТЕНИЦИ) У СКУПШТИНАМА
КЊАЖЕВИНЕ И КРАЉЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ

Јован Б. Маркуш

Фотографија корисника Јован Маркуш

УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА 1905

Стварни почеци страначког политичког живота у Књажевини Црној Гори настају са Уставом 1905. године.
Почетком двадесетог вијека биле су у Европи само три државе у којима се аутократски управљало: Црна Гора, Русија и Турска. Европска јавност нерадо је гледала овај како су писали ''средњовјековни чир'' на европском политичком тијелу. Било је логично да не буду цијењени ови режими, као ни народи који су трпјели политичко бесправље , које је било анахронизам новог вијека.
Поред спољнополитичких разлога који су вријеђали књаза Николу као носиоца апсолутизма, тешке економске прилике у којима се нашла Црна Гора на почетку двадесетог вијека захтијевале су промјену дотадашњег стања.
Талас уставних слобода почео је да захвата и двије посљедње апсолутистичке велесиле Русију и Турску, а у Црној Гори је и даље владало политичко бесправље. Постојећи извори се не слажу у навођењу разлога којима се књаз Никола руководио када је 1905. године донио одлуку да Црној Гори ''дарује'' устав. Уопште узевши било је много унутрашњополитичких и спољнополитичких разлога који су утицали на књажеву одлуку. По нашем мишљењу пресудну улогу имали су спољнополитички фактори. Народ у Црној Гори је осјећао да је вријеме апсолутизма прошло али осим пасивног отпора није предузимао радикалније мјере за промјену стања, попут атентата и револуционарних покушаја који су потресали Русију. Из чланака у Гласу Црногорца може се закључити да је одлучујући разлог за давање устава жеља књаза Николе да иде у корак са Русијом, вјероватно имајући на уму да би одлагање у давању уставних слобода произвело стање слично оном у Русији. Одлагање промјена би значило да уз турског султана, књаз Никола остане једини неуставни владар у Европи. Свјестан пасивног отпора код народа, који у том тренутку не може да произведе веће потресе у Црној Гори, књаз Никола прати у корак уставне промјене у Русији. Дâ се уочити да је Глас Црногорца, као службено гласило, дао више простора промјенама у Русији него онима које ће услиједити у Црној Гори.
Руски цар 17. октобра 1905. године објављује Устав за своју царевину, а књаз Никола сјутрадан, 18. (Лучиндан), издаје народу сљедећи проглас којим најављује увођење Устава и сазив Никољданске скупштине.
Избори народних посланика по Црној Гори извршени су скоро сви 14. новембра 1905. године. Пошто су неки посланици били изабрани у два изборна мјеста, а у неким мјестима остао је избор недовршен, то су 20. новембра 1905. године извршени накнадни избори. Изабрано је свега 60 посланика, и то 56 из појединих капетанија, а 4 из главних вароши, колико је и законом одређено било. Како не постоји спсак изабраних посланика, у архивској документацији и у до сада публикованој литератури, према објављеним вијестима у Гласу Црногораца произилази да су изабрани сљедећи посланици за Народну скупштину 1905. године:

А) За вароши:

1. Цетиње – војвода Шако Петровић Његош, богослов,државни савјетник у пензији
2. Подгорица – Марко Радуловић, предсједник Обласног суда
3. Никшић – Марко Ђукановић, начелник одјељења за грађ. саобраћај у оставци
4. Улцињ – Мехмедбег Ресулбеговић

Б) За капетаније

5. Цетињска – Митар Мариновић, бригадир
6. Његушка – Марко Р. Врбица
7. Цуцко-цеклинска – Саво Ђ. Кривокапић, капетан
8. Чевско-бјеличка – Војвода Стево П. Вукотић, командир
9. Граховска – Аким Даковић, капетан
10. Рудинска – Бајо Гардашевић, великосудија у пензији
11. Пјешивачка – Радоица Спасојевић, официр
12. Команско-загарачка – Симо Радуловић, свештеник
13. Цеклинско-добрска – Павић Рајковић, свештеник
14. Доњоцеклинска – сердар Јоко Јовићевић, капетан
15. Љуботињско-грађанска – Стево Вујановић,
16. Љешанска – Митар Вукчевић, окружни судија
17. Подгорица – Саво Шестић, капетан
18. Павковићка – Радован Павићевић, свештеник
19. Петрушинска – Блажо Бошковић, командир
20. Мартинићка – Новак Л. Јововић, поткомандир
21. Спушка - Петар Савовић, капетан
22. Пиперска – Ђуро М. Вучинић
23. Љешкопољска – Шако Раичевић, капетан
24. Зетска - Саво Вулетић, предсједник општине Цетиње
25. Горњо - кучка – Васо Чејовић, капетан
26. Доњо - кучка - Михаило Ивановић, заступник члана д.суда
27. Братоножићка – Никола Митровић, капетан
28. Затребачка - Велиша Лазовић, бригадир
29. Вражегрмска – др Милован Марушић, љекар
30. Никшићка – Вуко Кривокапић, индустријалац
31. Требјешка – Митар Ђуровић, судија
32. Луковска – Милисав Николић, капетан
33. Жупска – Илија Бојовић, шеф полиције катунско-ријечке области
34. Ускочка – Милан Церовић, ађутант књаза Николе
35. Дробњачка – Душан Пекић, капетан
36. Језерско-шаранска – Урош Шаулић, капетан
37. Планино-пивска – Никола Бајагић, капетан
38. Жупо-пивска – Војвода Лазар Сочица, командир
39. Голијска - Јевто Вишњић, командир
40. Опутнорудинска – Тодор Комненић, капетан
41. Бањанска – Марко Миљанић-Радовић, командир
42. Горњоморачка – Сава Драговић, окружни судија
43. Доњоморачка – Мило Дожић, великосудија
44. Ровачка – Ибро Булатовић, командир
45. Колашинска – Мујо М.Влаховић, капетан
46. Липовска – Милош Меденица, командир
47. Пољска – Сава Анђелић, капетан
48. Љеворечка – Радомир Вешовић, капетан
49. Краљска - Лакић Лабовић, командир
50. Андријевачка – Вукић Масловарић, учитељ
51. Полимска – Вукајло Лабан, командир
52. Величка – Костадин Микић, командир
53. Шекуларско-трепачка - Милосав Раичевић, предсједник окружног суда
54. Улцињска – Марко Аштић, свештеник (римо католички)
55. Барска – Марко Петровић Његош, обласни управитељ
56. Мркојевићка – Јусуф А. Каплановић
57. Крајинска – Брам Б. Ликовић
58. Шестанско-селачка – Осман Ц. Оџић
59. Горњо -црмничка – Лабуд Гојнић, великосудија
60. Доњо - црмничка – Петар П. Пламенац

Од изабраних народних посланика 17 су будући оснивачи Народне странке, прве парламентарне странке у Књажевини Црној Гори. 
Послије завршених избора отпочеле су припреме за Народну скупштину која ће се одржати у Државном позоришту Зетски дом. О томе, Глас Црногорца пише

''У Зетском дому учињене су велике припреме за свечано отварање Народне скупштине. Велика позоришна дворана привремено је удешена за држање сједница скупштинских. У партеру су понамјештане клупе за народне посланике, а на мјесту, гдје је била позорница, на узвишеном подијуму начињен је пријесто за Његово Краљевско Височанство Књаза Господара. Пријесто је украшен књ. црногорским грбом, амблемима и тробојкама. Исто тако је и цијела дворана украшена амблемима и тробојкама''. 
Пут ка увођењу уставног режима отпочео је промјеном дотадашње дугогодишње владе, којој је био на челу рођак књаза Николе војвода Божо Петровић Његош, који је у народу уживао углед правична и поштена државника. Уочи засиједања скупштине, књаз Никола се простио од своје дугогодишње владе под предсједништвом војводе Божа који се на тој дужности налазио од оснивања министарства у Црној Гори 1879. године. Да би нове реформе и нови начин владавине обиљежио новим људима књаз Никола је на владу довео млађе људе са инг. Лазаром Мијушковићем на челу, који се истакао као организатор Државне контроле, финансијски стручњак и дипломата. Сматрало се да су млади људи у новој влади били веома одани књазу, спремни да га без поговора слушају више и од старих војвода.

ПРВИ УСТАВНИ ИЗБОРИ
ЗА НАРОДНУ СКУПШТИНУ 1906.

Прије проглашења Устава именована влада на челу са Лазаром Мијушковићем, бившим конзулом у Скадру и министром финансија, имала је да уведе у живот нови уставни поредак. Њен задатак је био и да припреми Закон за прве уставне изборе Народне скупштине. 
Доношење изборног закона једна је од најважнијих етапа на пољу спровођења уставних реформи у Црној Гори. Избори за посланике за Народну скупштину обиљежиће нову еру нову еру у јавном и политичком животу књажевине Црне Горе. У складу са одредбама Устава 24. јуна 1906. књаз Никола је прокламовао Закон о изборима народних посланика. Закон се састоји од опште одредбе и седам дјелова са 60 чланова. У закону се говори: о изборним окрузима, броју посланика, ко може бити посланик, бирачким списковима, бирачком одбору, гласачким мјестима и начину гласања. 
Предвиђено је да се Народна скупштина бира на 4 године и да се састаје у редовни сазив сваке године о Лучиндану. Како је дефинисано Уставом изборне јединице су биле капетаније (56) као и вароши: Цетиње, Подгорица, Никшић, Колашин, Бар и Улцињ. Сваки држављанин Књажевине Црне Горе са навршеном 21 годином имао је право гласа. Војна лица нијесу могла гласати, а чиновници полицијских (управних) власти нијесу могли бити бирани за посланике. Како је предвиђено и Уставом, за народног посланика могао је бити изабран сваки држављанин Књажевине Црне Горе са пуних 30 година. Поред изабраних долазили су за посланике у Народну скупштину и по положају – звани вирилни посланици, како је то дефинисано у Уставу. Бирачки спискови морали су бити стављени на увид бирачима мјесец дана прије избора (14. августа), а бирачки одбори састављени до 24. августа. Гласачка мјеста су била у канцеларијама капетанских судова и општинских судова. Избори су трајали од 6 до 14 сати. Гласање је било јавно. За изабраног посланика сматрао се онај кандидат који је добио већину, тј. више од половине, оних који су гласали. Ако су гласови били подијељени да ни један кандидат није добио апсолутну већину, онда се исти дан имао извршити ужи избор између два кандидата који су добили највише гласова. При ужем избору морали су поново гласати сви присутни бирачи. У случају да оба кандидата добију исти број гласова, онда се избор вршио жријебом. Жалбе против неправилности избора упућиване су Народној скупштини директно и преко министара унутрашњих послова. За утврђивање неправилности, одржавали су се нови избори. Они посланици изабрани на више мјеста (капетаније и вароши) у Народној скупштини морали су изјавити којег се мјеста прихватају, а за остала мјеста заказују се нови избори. 
Изборни закон је у великој мјери био слободоуман, за то вријеме, јер проглашава опште право гласа за све мушкарце са навршеном 21 годином живота. Међутим, гласање није било тајно како су били одлучили народни посланици распуштене скупштине, на свом трећем састанку 9. децембра 1905. Овим је демократичност изборног закона била ограничена.
Расписивање првих уставних избора означило је почетак парламентарних, политичких и уставних борби у Црној Гори. Књаз Никола је 29. јуна 1906. године издао указ да ће се избори народних посланика за четворогодишњи скупштински период (1906-1909) извршити цијелој земљи 14. септембра. Изабрана Народна скупштина имала је да се састане у редовни сазив 18 (31). октобра исте године.

На Лучиндан 18 (31) октобра 1906. године састала се на Цетињу у Зетском дому прва Народна скупштина изабрана по одредбама Устава. Одатле су народни посланици отишли у Цетињски манастир гдје су присуствовали Светој архијерејској литургији, која се одржава сваке године на Лучиндан, односно Св. Петра Цетињског који се упокојио на тај дан 1830. године.
Сердар Саво Пламенац, најстарији посланик, изабран је за привременог предсједника Народне скупштине, а за привремене секретаре народни посланици Душан Греговић и Михаило Ивановић. Посланици су подијељени у пет секција а из сваке изабран по један посланик као члан Одбора за овјеравање посланичких пуномоћја. За предсједника Верификационог одбора изабран је Спасоје Пилетић, за секретара Гаврило Церовић а за чланове Бајо Гардашевић, Јанко Спасојевић и Јанко Тошковић. 
На сједници од 24. октобра 1906. верификациони одбор поднио је извјештај. Посланици су обавијештени да је одбор примио 61 пуномоћје и да посланик његушке капетаније, није још предао своје пуномоћје. Такође су извијестили о жалбама и дали предлог да Народна скупштина оснажи 58 посланичких пуномоћја, за три да се одложи одлука док се не утврде чињенице да ли је поштована законитост у спровођењу избора и један мандат се поништи. Предлог је Народна скупштина прихватила. На крају свог извјештаја Одбор је дао општу оцјену спроведених избора и о учињеним неправилностима у њиховом спровођењу, које нијесу утицале на исход избора појединих посланика. 
Послије овога народни посланици су подносили заклетву у присуству свештеника Илије Јовићевића која гласи: ''Ја... заклињем се Јединијем Богом, да ћу Устав вјерно чувати, и да ћу Књазу Господару вјеран бити, да ћу Устав вјерно чувати, и да ћу при мом раду у Народној скупштини једино имати пред очима опште добро Књаза Господара и Отаџбине'''....! 
За Предсједништво Скупштине гласао је свега 61 посланик, а једна листа остала је празна. За предсједника Народне скупштине изабран је војвода Шако Петровић,богослов, човјек из старог главарског слоја, блиски рођак књаза Николе, за кога се знало да од књаза није добро гледан, а пришао је млађим слободоумним људима. Иначе, он је важио као бистар и разборит човјек. За војводу Шака гласало је 34 посланика, а за Михаила Ивановића, правника, 23 а још три посланика добила су пет гласова. Савременици су оставили свједочанства, да у времену паузе између скупштинских сједница, док је радио Одбор на верификацији мандата, а Скупштина није могла засједати, књаз Никола је лично ступио у акцију, позивајући народне посланике из разних крајева Црне Горе, појединачно и у групама на разговоре у двор. Очигледно је, да је његов циљ био да преко њих сазна расположење народних посланика и да обезбиједи избор Предсједништва Народне скупштине од себи оданих људи. Књаз је директно и индиректно водио агитацију против избора за предсједника Народне скупштине, војводе Шака Петровића. Скупштина му је отказала послушност. За потпредсједника Народне скупштине посланици су дали гласове за осам кандидата. Са 34 гласа изабран је Михаило Ивановић, за секретаре Народне скупштине изабрани су Милија Павићевић, члан Државне контроле, и Гаврило Церовић, правник. Међутим, Церовић је замолио посланике да због слабог здравља буде ослобођен. Потом је више посланика за секретара предложио Спасоја Пилетића, али се и он захвалио и одбио изговарајући се да је до тада имао довољно рада. Напокон, Народна скупштина је једногласно усвојила да секретар буде Љубомир Бакић, правник. Избором војводе Шака Петровића за предсједника Народне скупштине књаз Никола је претрпио нови политички пораз.'' 
У име изабраног Предсједништва захвалио је војвода Шако Петровић сљедећим ријечима:
''Витешки наш народ демократске Црне Горе и уопште сав српски демократски народ, вазда је гледао, да достојно поштовање ода својим великанима, при каквим знаменитим догађајима, и оним генијалним духовима, који су дика и понос српског народа. Међу тим великанима спада и наш узвишени Господар Књаз Никола I, који прије 30 година тек што се спушташе са гордих бедема Никшића, Бара и Улциња још онда мишљаше дати Устав своме миломе и много заслужноме народу црногорском. Он је то намјестио и изјавио у четири потеза свога моћног пера. Они су речени прије 30 година:
''Црнојевићи! Црна је Гора и наша људи! спахилук није Вашега дома и фамилије, Мираз нијесмо ми Црногорци, Но мученици, крвави борци''. 
На свечаној сједници конституисане Народне скупштине књаз Никола је прочитао Престону бесједу коју су присутни стојећи саслушали. Књаз је у бесједи набројао које је законе донијела влада и у најсажетијем обиму изнио шта је у свим областима урађено, какво је стање у њима, и шта влада намјерава чинити. Престона бесједа била је уствари програмски акт књаза Николе и његове владе. Бесједа ће послужити као основ за расправу у народној скупштини која ће водити борби мишљења и груписању посланика. 
Нажалост, ниједан аутор није сачинио комплетан списак свих 76 посланика прве по Уставу изабране Народне скупштине. Такав списак не постоји ни у документима која се чувају у Државном архиву Црне Горе, као ни у објављеним стенографским биљешкама. Најпотпунији списак објавио је др Новица Ракочевић, гдје су наведени сви изабрани народни посланици за вароши и капетаније, али број вирилних посланика није потпун јер умјесто 14 објављена су имена само 12 посланика. Анализом објављених указа у ''Гласу Црногорца'' посебно у броју 51 од 17. децембра 1905. о именовању Државног савјета и 15. септембра 1906. о именовању бригадира, вирилних посланика, може се доћи до недостајућих имена. 
Сматрамо да смо на овај начин сачинили први пут довољно поуздан и комплетан списак свих народних посланика прве по Уставу изабране Народне скупштине. 
Можемо закључити да су на изборима 1906. изабрани сљедећи посланици:

А) За вароши:

1. Цетиње – војвода Шако Петровић – Његош, богослов, државни савјетник у пензији,
2. Подгорица – др Митар Радуловић, љекар
3. Никшић – Симо Шобајић, трговац
4. Колашин – Павле Вујисић, предсједник обласног суда
5. Бар – Марко Петровић – Његош, обласни управитељ у оставци,
6. Улцињ – сердар Саво Пламенац, пензионер

Б) За капетаније:

7. Цетињска – Илија Капа, свештеник
8. Његушка – Ивaн Лабуд Петровић Његош, трговац 
9. Пјешивачка – Лазар Мијушковић, предсједник владе
10. Чевско – бјеличка – Марко Вукотић, великосудија у пензији
11. Цуцко – ћеклићка – Саво Кривокапић, капетан у пензији 
12. Команско – загарачка – Петар Рамовић, капетан у пензији
13. Горњо – црмничка – Лабуд Гојнић, министар унутрашњих дјела
14. Доњо–црмничка – Јован С. Пламенац, школски надзорник
15. Барска – Гаврило Церовић, в.д. пред.окружног суда
16. Мркојевићка – Муртеза Карађузовић, хоџа
17. Улцињска – Саво Ђурашковић, публициста
18. Шестанско-селачка – Лазар Јововић, поштански чиновник
19. Крајинска – Адем Ибрахим, трговац
20. Цеклинско–добрска – Мило Татар, поштански чиновник
21. Доњоцеклинска – Мило Драгојевић, трговац
22. Љуботињска – Ђуро Дрецун, трговац
23. Љешанска – Митар Вукчевић, окружни судија
24. Подгоричка – Војин Поповић, свештеник
25. Доњокучка – Михаило Ивановић, заступник члана д.суда
26. Љешкопољска – Крсто Поповић, свештеник
27. Затријебачка – Душан Греговић, конзул
28. Пиперска – Спасоје Пилетић, предсједник општине Подгорица
29. Горњокучка – Вуко Поповић, свештеник и учитељ
30. Братоножићка – Никола Симовић (Секуловић), свештеник,командир у пензији
31. Зетска – Саво Вулетић, предсједник општине Цетиње
32. Мартинићка – Драго Радовић, капетан у пензији
33. Вражегрмска – др Милован Марушић, љекар
34. Спушка – Јовета Ћетковић, надзорник пута
35. Павковићка – Милија Павићевић, члан Државне контроле
36. Петрушинска – Спасоје Радуловић, земљорадник
37. Граховска – др Душан Матановић, судија
38. Опутно-рудинска – Нико Татар, надзорник монопола
39. Бањанска – Шпиро Глиговић, свештеник
40. Никшићка – Вуко Кривокапић, индустријалац
41. Луковска – Милисав Николић, окружни судија
42. Требјешка – Ново Станишић, свештеник
43. Жупопивска – војвода Лазар Сочица, бригадир у пензији
44. Ускочка – војвода Ђуро Церовић, министар у пензији
45. Голијска – Јово Љепава, начелник министарства просвјете
46. Жупска – Илија Бојовић, шеф полиције у пензији 
47. Рудинска – Бајо Гардашевић, великосудија у пензији
48. Дробњачка – Милисав Томић, свештеник
49. Језерско-шаранска – Ристо Поповић, великосудија
50. П ланинско-пивска – Никола Бајагић, капетан у оставци
51. Ровачка – Никола Јовановић, учитељ
52. Доњоморачка – Мило Дожић, министар
53. Горњоморачка – Сава Драговић, окружни судија
54. Колашинско-речинска – Мујо Влаховић, капетан у пензији
55. Липовска – Јанко Тошковић, учитељ
56. Пољска – Ристо Бошковић, финансијски капетан
57. Андријевачка – Јанко Спасојевић, државни чиновник
58. Шекуларско-трепачка – Милосав Раичевић, предсјед. окруж. суда
59. Краљска – Љубомир Бакић, окружни судија
60. Величка – Јеврем Бакић, финансијски капетан у оставци
61. Полимска – Васо Ћулафић, капетан у оставци
62. Љеворечка – Радоје Поповић, капетан у оставци.

В) Вирилни (по положају):

63. Митрополит црногорски – г. Митрофан Бан
64. Арцибискуп барски и Примас српски–г. Шимун Милиновић
65. Муфтија црногорских муслимана – г.Хаџи Мустафа Хилми
66. Предсједник државног савјета – војвода Гавро Вуковић
67. Члан Државног савјета – Андрија Радовић
68. Члан Државног савјета – Марко Радуловић
69. Члан Државног савјета – бригадир Митар Мартиновић
70. Члан Државног савјета – Марко Ђукановић
71. Члан Државног савјета – Милутин Татар
72. Предсједник Великог суда – др Лазар Томановић
73. Предсједник Главне државне контроле – сердар Раде Пламенац
74. Бригадир – војвода Ђуро Петровић Његош
75. Бригадир – војвода Михаило Вучинић
76. Бригадир – Јово Мартиновић.

ОСНИВАЊЕ ПРВЕ ПАРЛАМЕНТАРНЕ - НАРОДНЕ СТРАНКЕ 1906.Г.

Сазивање редовног сазива Народне скупштине на Лучиндан 18. (31) октобра 1906. године означило је и формални почетак страначког организовања у Књажевини Црној Гори. Овим је отпочела нова ера у политичком животу Црне Горе.
Оснивање Народне странке је означило почетак парламентарног живота у Црној Гори, јер гдје нема странке нема ни парламентаризма. 
Први дани рада Народне скупштине су показали да се око групе слободоумних интелектуалаца почела скупљати већина народних посланика стварајући опозицију власти. 
Ток догађаја у Народној скупштини био је усмјерен у правцу програмског груписања. За окупљање и повезивање посланика основан је Клуб народних посланика, као мјесто за усаглашавање појединачних ставова и јединствени наступ опозиције. То је било нешто ново у скупштинском и политичком животу Црне Горе. Клуб је био отворен за све народне посланике, гдје је сваки могао слободно изнијети и бранити своје мишљење. Међутим, убрзо се осјетила потреба да се Клуб програмски оформи и постане средиште одређене програмске политичке дјелатности.
У Клубу се постепено концентрише скупштинска већина која је постала језгро Народне странке. Поводом оснивања Клуба, који ће вршити функцију Главног одбора, у чланку Прва политичка странка у Црној Гори - ''НАРОДНА СТРАНКА'', објављен у листу ''Народна мисао'' пише:
''Дознали смо са поуздане стране, да је већи дио наших посланика основао клуб, који ће послије скупштинског засједања бити клуб (главни одбор) Народне странке. За предсједника овога клуба изабрали су народни посланици Војводу Шака Петровића, за потпредсједника г. Марка Радуловића, а за секретара г. Митра Вукчевића. 
У овај клуб ушли су највиђенији народни посланици, који су до сада најсавјесније заступали народне интересе.
Ми ћемо у идућем броју донијети имена свих посланик тога клуба. 
Посланицима, који су се овако ујединили, биће прва брига; да се што прије уреди монопол дувана; да се брине за слободу одбора и трговине; да се што боље уреде путеви и пошта; да се што више подигне привреда, те тако помогне нашем сељаку - мученику; да се уведе самоуправа општина и уреди питање жељезнице. Из самог назива видимо, да ову ствар покрећу прави народни посланици, којима је на првом мјесту стало до среће нашег сељака.
Чујемо да се она господа посланици спремају, да оснују клуб, који до данас нијесу водили рачуна о нашем сељаку; него су мислили да је наш сељак ту само да слуша и пуни њихово џепове, јер њима опанак смрди.
Чим су ти људи чули, да је основан клуб Народне странке, назвали су те посланике - опанчарима. А зашто опанчарима? Зато што ови посланици хоће да раде за сељака - јер њима опанак не смрди, него им је мио, јер су они људи из народа.
Опанак им смрди - а опанак их храни!
Ми се радујемо овој народној сељачкој странци и надамо се, да ће она бити права срећа за наш народ, који треба много помоћи.
Честитамо народним посланицима, који се не сраме опанака, него су приправни све жртвовати за народ, за опанак! 
Живјела Народна странка! Живио народ!''

Из прве по Уставу изабране Народне скупштине 1906. године, од 76 народних посланика (62 изабрана + 14 вирилаца - по положају) Клубу Народне странке је припадао 51 посланик. Чланови Клуба су били сљедећи посланици:

а) Изабрани

1. Војвода Шако Петровић Његош – ,богослов, посланик вароши Цетиње
2. др Митар Радуловић – посланик вароши Подгорица
3. Симо Шобајић – посланик вароши Никшић
4. Павле Вујисић – посланик вароши Колашин
5. Марко Петровић Његош – посланик вароши Бар
6. сердар Саво Пламенац – посланик вароши Улцињ
7. поп Илија Капа – посланик цетињске капетаније
8. Иван Лабуд Петровић Његош – посланик његушке капетаније
9. Марко Вукотић – посланик чевско-бјеличке капетаније
10. Саво Кривокапић – посланик цуцко-ћеклићке капетаније
11. Петар Рамовић – посланик команско-загарачке капетаније
12. Гаврило Церовић – посланик барске капетаније
13. Саво Ђурашковић – посланик улцињске капетаније
14. Лазар Јововић – посланик шестанско-селачке капетаније
15. Мило Драгојевић – посланик доњоцеклинске капетаније
16. Ђуро Дрецун – посланик љуботињске капетаније
17. Митар Вукчевић – посланик љешанске капетаније
18. поп Војин Поповић – посланик подгоричке капетаније
19. Михаило Ивановић – посланик доњокучке капетаније
20. Спасоје Пилетић – посланик пиперске капетаније
21. поп Вуко Поповић – посланик горњокучке капетаније
22. поп Никола Симовић (Секуловић) – посланик братоножићке капетаније
23. Драго Радовић – посланик мартинићке капетаније
24. др Милован Марушић – посланик вражегрмске капетаније
25. Јовета Ћетковић – посланик спушке капетаније 
26. Милија Павићевић – посланик павковићке капетаније
27. Спасоје Радуловић – посланик петрушинске капетаније
28. др Душан Матановић – посланик граховске капетаније
29. поп Шпиро Глиговић – посланик бањанске капетаније
30. Вуко Кривокапић – посланик никшићке капетаније 
31. Милисав Николић – посланик луковске капетаније
32. поп Ново Станишић – посланик требјешке капетаније
33. војвода Лазар Сочица – посланик жупопивске капетаније
34. војвода Ђуро Церовић – посланик ускочке капетаније
35. Илија Бојовић – посланик жупске капетаније 
36. Бајо Гардашевић – посланик рудинске капетаније 
37. поп Милисав Томић – посланик дробњачке капетаније
38. Никола Бајагић – посланик планино-пивске капетаније
39. Никола Јовановић – посланик ровачке капетаније 
40. Сава Драговић – посланик горњоморачке капетаније 
41. Мујо Влаховић – посланик колашинске капетаније
42. Јанко Тошковић – посланик липовске капетаније 
43. Ристо Бошковић – посланик пољске капетаније
44. Милосав Раичевић – посланик шекуларско-трепачке капетаније
45. Љубомир Бакић – посланик краљске капетаније
46. Јеврем Бакић – посланик величке капетаније
47. Васо Ћулафић – посланик полимске капетаније
48. Радоје Поповић – посланик љеворечке капетаније -

б) Вирилни (по положају)

1. Војвода Гавро Вуковић – посланик као предсједник Државног савјета
2. Марко Радуловић – посланик као члан Државног савјета
3. Андрија Радовић – посланик као члан Државног савјета.

Интересантно је примијетити да међу оснивачима Народне странке, члановима Клуба народних посланика, има више правника него што су сви судови у Црној Гори имали 1910. године. Од 30 судија, Великог и пет обласних суда, било је са дипломом правника само 5 судија, а међу оснивачима Народне странке било је десет правника. Међу оснивачима Народне странке су: пет војвода, два сердара, седам свештеника, два љекара, два учитеља, пет трговаца, инжињер, публициста... итд., што се може видјети из приложеног списка народних посланика из 1906. године. Поред чланова Клуба један од оснивача странке је и Митар Ђуровић, који није био посланик овог сазива Народне скупштине, али је био потписник Програма странке и покретач активности за формирање Народне странке. 
Народна странка је на Цетињу у првој половини фебруара 1907. године јавно саопштила свој програм. Програм је потписало 38 народних посланика, који су представљали већину у Клубу у првој Народној скупштини изабраној према Уставу. Програм је јавно публикован у марту 1907. године, а штампан је у Дубровнику (''Српска дубровачка штампарија др Грацића и др.''). Статут странке је потписан крајем марта 1907. године. На тај начин је и формално уобличена у савременом смислу прва парламентарна странка у Црној Гори.
Без обзира на негативне посљедице које је донио оснивачима, члановима и симпатизерима, чин оснивања Народне странке представља историјски догађај за Црну Гору, којим треба да се поносе и они који нијесу по политичкој оријентацији сагласни са данашњим члановима и симпатизерима обновљене Народне странке на дан Св. Василија Острошког 1990. године.

ИЗБОРИ ЗА НАРОДНУ СКУПШТИНУ 1911. ГОДИНЕ


Као и приликом избора 1907. године, по налогу владе, власти на терену имале су задатак да онемогуће избор свима онима у које се сумњало да су опозиционо расположени према режиму, а у првом реду то се односило на присталице забрањене Народне странке. Почетком септембра, као и код избора 1907, министар војни преузима и заступање министра унутрашњих дјела (који је био на одсуству). Јасно је да се радило о политичком одсуству министра унутрашњих дјела док се не спроведу избори, јер је била потреба да концентрација управне полицијске и војне власти нађе у једној личности. Влада се није само задржала на промјени министра, већ су за вршиоце управитеља у свих пет обласних управа постављени виши официри, команданти бригада Народне војске, па су чак и у појединим капетанијама за вршиоце дужности капетана постављани официри. Као да је било ратно стање, по сваку цијену требало је обезбиједити да за посланике, као и 1907. године, буду изабрани послушни и одани људи. Посебно се имало добро да пази да не буде кандидован и изабран за посланика неко од првака Народне странке, бивших народних посланика са првих парламентарних избора по Уставу из 1906. године. Управне власти су, посебно у неким јединицама, добро схватиле задатак власти и преузеле све да га обаве. 
Посланици Народне скупштине на дан закључења су били: Андрија Јовићевић, Алекса Чукић, Асан Андрић, Бошко Вујошевић, Блажо Бошковић, Богдан Перуновић, Бећо Влаховић, Блажо Анђелић, Велиша Лазовић, Вукашин Божовић, Вуко Кривокапић, Душан Вукотић, Душан Греговић, Дервиш Омербашић, Ђуро Вучинић, Живко Драговић, Зарија Вуковић, Иво Ђуровић, Јанко Милић, Јован Пламенац, Јаков Вретеничић, Јово Голијанин, Јован Мемедовић, Јоко Калуђеровић, Јоко Гојнић, Јанко Тошковић, Јусуф Руселбеговић, Лазар Томановић, Лабуд Гојнић, Лука Ивовић, Марко Ђукановић, Мутерза Карађузовић, Марко Трбјешанин, Мило Дожић, Митрофан Бан, Милосав Бојовић, Милисав Шаковић, Милета Поповић, Милета Гаранчић, Михаило Јелић, Мињо Караџић, Митар Килибарда, Недо Михаиловић, Никола Булатовић, Никола Шпадијер, Новица Николић, Павле Вујисић, Петар Војводић, Петар Рамовић, Петар Добрецовић, Перо Јовановић, Раде Радовић, Радуле Стаматовић, Ристо Рашовић, Ристо Јокановић, Сава Драговић, Саво Вулетић, Саво Бошковић, Симо Пејовић, Стево Пророковић, Спасоје Канкараш, Тодор Булајић, Тодор Лекић, Филип Јерговић, Шћепо Мартиновић, Шако Раичевић, Пеко Филиповић. Ово су били посланици Скупштине на дан закључења сједнице 5.1.1912. Нијесу били верификовани мандати Јакше Поповића и Тома Кажића, који ће касније бити потврђени. 
Поводом првих избора у Краљевини Црној Гори, а трећих од доношења Устава 1905. године, др Никола Шкеровић закључује сљедеће: ''Вриједи забиљежити да је, и поред тога притиска органа власти, 1911. изабрано неколико народних посланика који су више или мање отворено симпатисали Народној странци. Међу њима је био и један потписник Програма Народне странке – борбени Јанко Тошковић, ранији посланик липовске капетаније. То су били махом учитељи, свештеници, и средњошколски интелектуалци, који су као школовани људи уживали повјерење народа. Међу те су спадали: Јанко Тошковић, Јакша Поповић, Милета Поповић, учитељи, Вукашин Божовић, отпуштени официр, Петар Војводић, економ, и још неколико учитеља, свештеника и сељака, који су своје симпатије према Народној странци блаже истицали. Укупно тих пријатеља народне странке било је 10-12. Они у Скупштини, свакако, нијесу наступали као посебна група. Било је то исувише рано и опасно послије толиких прогона и процеса Народне странке. Избор ових опозиционера, упркос акције полицијских и војних органа власти, који су у капетанијама липовској, братоношкој и љешанској онемогућили завршетак избора, доказује, да је народ неопозиво и упркос насиљима остао уз тако немилосрдно прогоњену Народну странку.''

ИЗБОРИ ЗА НАРОДНУ СКУПШТИНУ 1913. (1914) ГОДИНЕ

Убрзо послије завршеног Другог балканског рата, 12. октобра 1913, изашао је указ краља Николе о распуштању Народне скупштине изабране 1911. године и истовремено су заказани избори за Народну скупштину, за период 1913-1917, који су се имали одржати 29. децембра 1913. године (по новом календару 11.1.1914). 
У неким изборним јединицама избори су морали бити поновљени. У капетанији петрушинској ни један кандидат није добио апсолутну већину и избор је требало извршити између некадашњег омладинца – емигранта Петра Новаковића и директора подгоричке гимназије др Николе Шкеровића. Бирачи су између ове двојице политичких истомишљеника дали предност др Николи Шкеровићу. У капетанији колашинској на поновљеним изборима бирачи су дали незнатну предност Петру Пламенцу у односу на његовог противкандидата Љубомира Булатовића. У капетанији планино-пивској посланички кандидат Никола Бајагић, један од оснивача Народне странке је добио апсолутну већину. Због добијених избора у двије изборне јединице истог посланика поновљени су избори у неким капетанијама. Митар Вукчевић је задржао мандат у вароши Подгорици а избор је извршен у капетанији љешанској. На изборима је побиједио гласовима свих бирача поп Томо Кажић. Мирко Мијушковић је задржао мандат у капетанији требјешкој, а накнадни избори су одржани у капетанији пјешивачкој. Између Николе Бошковића и Илије Мијушковића са два гласа разлике изабран је Мијушковић. И поред жалби поновни избори нијесу одржани у капетанији вражегрмској и капетанији цеклинско-добрској. Овим су посљедњи парламентарни избори у краљевини Црној Гори за период 1913-1917. година били завршени.
На изборима 1913. (1914) године за Народну скупштину изабрани су посланици:

А) За вароши:
1. Цетиње – Ристо Поповић, министар финансија
2. Подгорица – Митар Вукчевић, бивши судија вароши Подгорица
3. Никшић – Мило Церовић, трговац
4. Колашин – Симо Марић, трговац
5. Бар – Лабуд Гојнић, министар унутрашњих послова
6. Улцињ – Јован Ђурашковић, војно-грађански чиновник

Б) За капетаније:
7. Цетињска – Васо Мартиновић, управник цетињске тамнице
8. Његушка – Јован Матановић, начелник поште у пензији
9. Чевско-бјеличка – Богдан Вукотић, посједник
10. Цуцко-ћеклићка – Саво Кривокапић, управник царинарнице
11. Пјешивачка – Илија Мијушковић, учитељ
12. Команско-загарачка – Саво Радуловић, предсједник обласног суда у пензији
13. Горњоцрмничка – поп Јоко Гојнић, учитељ у пензији
14. Доњоцрмничка – Марко Вукосавовић, секретар Министарства просвјете 
15. Барска – Крсто Јаблан, предсједник обласног суда
16. Мркојевићка – Никола Вучинић, командир у пензији
17. Улцињска – др Филип Добречић, секретар Министарства иностраних дјела
18. Шестанско-селачка – Лука Ивовић, свештеник
19. Крајинска – Дервиш Омербашић, члан обласног суда
20. Цеклинско-добрска – Стево Лопичић, чиновник Министарства финансија
21. Доњоцеклинска – Мило Драгојевић, посједник
22. Љуботињска – Крцун Војводић, судија у пензији
23. Љешанска – Т