Пише Бранислав Оташевић, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици

          МАНАСТИР ШУДИКОВО У БУДИМЉАНСКОЈ ЖУПИ 

 

            Мало је старих српских манастира који би се по обиму и значају културне дјелатности у средњем вијеку могли упоређивати са средњовјековним манастиром Ваведење пресвете богородице“, Шудиково у Будимљи, који је широј јавности познат под именом Шудиково. За овај манастир могло би се рећи: нити значајнијег, нити мање познатог духовног и културног центра.

            Манастир Шудикова код Будимље близу Берана, на „Светим водама Лима“ са црквом Ваведења значајан је у српској култури и умјетности, али се тачно до сада не зна када је основан, а спомиње се у шеснаестом вијеку, 1573. године. Спомиње се његов игуман Василије, затим 1582. године игуман Григорије, 1592. године игуман Теодор, 1600. године писао је ту један молбеник ђакон Михаило, док је патријарх Арсеније III положио једно јеванђеље писано 1592. године. Такође је прије 1712. године код свог стрица јеромонаха Герасима дванаест година учио свештеник Бачине (руднички) Дамјан, родом из Никшића. Шудикова, не знамо када је изграђена, али знамо када је порушена. Порушена је 1738. године, остала у рушевинама и опустјела. О овом манастиру писали су др Владимир П. Петковић, у раду: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, САНУ, посебна издања, књ. 4, Београд 1950. год., др Миомир Дашић, у књизи Васојевићи од помена до 1860, Народна књига Београд 1986., Радомир П. Губеринић, у књизи: Манастир Шудиково, Ступови, Андријевица 1997. године и спорадично у својим књигама многи други научници.

            Манастир је као један од веома важних културних центара у средњем вијеку познат широм Европе. О томе свједоче сачувани примјерци књига писаних у Шудикову. Тих примјерака књига има сачуваних у Берлину, Москви, Бечу. Митрополит зетски Герасим записао је: „Списа се сија књига глагољеми минеј в храму богородице, глагољем Шудикова, на реци Лиму... Аште јест погрешно исправљајте, а не куните“. У Будимљанској жупи, на горњем току Лима, у средњем вијеку јављају се два изразито моћна културно-религијска центра – манастири Шудикова и Ђурђеви ступови, при граду Будиму и будимском тргу са својим метосима, црквом Урошевицом на Урошевици у тифранској клисури и црквом Грлица под Грлицом, на будимском гробљу у Будимљи, затим црквама „Светог Горазда“ на Горажду, „Светог Луке у Калудри, Свете Јање у Лубницама, црквом Светог Јована у Шекулару и другим околним мјестима, као и мањим црквицама на катунима котлинског обода. Све поменуте цркве биле су метоси једног или другог манастира.

            Други културно религијски центар се налази при старом српском граду Самограду и Брсковском тргу на Брзави са својим метосима и метошким црквама. Три, при самом Самограду на Горњој Брзави, затим црквама Светог Томе на ушћу Брзаве у Лим, Светог Срђа на брду Срђу у Срђевцу, Светог Јована у Ивању, Свете Тројице на Бјеласичкој Бистрици, Цркви Вољавцу у Затону и другим. Такву густину храмова омогућили су економски услови: природна богатства, производни ратарско-сточарски ресурси, рударско индустријска дјелатност Будимље. Била је развијена и трговинска дјелатност старог Будимља располажући са два моћна трга Будимским у Будимљи и брсковским на Брзави, који су сарађивали са которским, дубровачким и млетачким трговцима, гдје су размјењивани рударски и сточарски производи, мед и восак и друге потрепштине, а за то је погодовала путна разграната мрежа и према приморју и према унутрашњости српских земаља.

            За манастир Шудиково за сада се не зна ктитор, нити вријеме подизања. Зна се да је посвећен Ваведењу пресвете Богородице. О старости и времену заснивања веома се мало зна. Записи на каменом квадру свједоче о великој давнини и самог себе и темеља манастира. Загонетни запис на квадру дуго времена је био предмет расправа и полемика међу еминентним научницима. О тим записима су писали Душан Вуксан, Драгиша Боричић, Љубиша Стојановић, др Иван Пузић, др Владимир Ћоровић, др Ђорђе Радојичић, др Данило Барјактаровић, Душан Вулетић, Радомир Губеринић, академик Александар Лома и други.

 

            Манастир Шудиково није детаљно ни истраживан ни проучаван, ни археолошки у потпуности истражен. Обновљен је и у њему раде свештена лица и то говори да се његова улога у прошлости и поред бесудних времена није заборавила. Димензије цркве су 5,56 х 3,69 метара са припратом 3,95 х 4,73 метра, која је од цркве одвојена вратима. Основа зграде је правоугаоног облика. Олтар је полукружан. Душан Вуксан је нашао очуване зидове од 0,10 до 4,73 метара од материјала са терена са кречним малтером, дебљина зида цркве је 0,54, а припрате 0,43 метра од плоча лапорца. Осим самог манастира, Предраг Лутовац, археолог, открио је површним стручним посматрањем још два објекта: један сјеверозападно и други много већи сјеверно од темеља цркве. Значајне су пећине испоснице шудиковских монаха. Крашке пећине у Тифранској пећини су природна склоништа у тешким временима била богом дана прибјежишта и склоништа у спасавању шудиковске манастирске братије, манастирског реликвијара и других драгоцјености и рукописа са којима је овај манастир располагао. „Свето врело“ Шудиково због свог особеног тока, па самим тим и своје вријеме, имало и исцјелитељског значаја. ''Свети извор'' манастирска братија је вјековима користила у исцјелитељске сврхе губаваца, умоболних, нероткиња и слијепих, на коме се и сам краљ, ослијепљени Стефан Дечански лијечио и „излијечио“ у вријеме свог боравка у Урошевици.

            У Шудикови су радиле четири основне школе: Списатељска, са челницима епископом Теофилом, монахом Мојсијем, јеромонахом Данилом, ђаконом Михаилом. Пописивачка, са челницима, епископом Теофилом, јеромонахом Василијем, митрополитом Зецкијем Герасимом уз које се истичу Марко, Лука, Иван, Јосиф, јеромонах Саватије и други. Даскалска (учитељска) до сада јединим познатим представником Похомијем и Фрескописачка школа, сликарска школа, са челницима попом Страхињом, епископом Теофилом и монахом Јевстатијем. Сви ови ствараоци носе лично име Будимљанин. Да ли је у овако развијеном културном центру постојала још нека школа, до сада није познато, али се зна да су појединци из Шудикове били универзално образовани попут епископа Теофила и попа Страхиње из Будимље, познатог сликара...

 

• Наставиће се –

 

Овдје доносимо пјесму Перка Бојчића посвећену Шудикови.

 

МАНАСТИР ''ВАВЕДЕЊЕ'' У ШУДИКОВИ

 

Манастирска прерписивачка школа у Будимљи, уништена 1783.

 

 

У тифранском кањону

гдје Лим хуком уши пара,

са носталгијом сам посматрао

остатке Олтара Шудиковског манастира.

Испод литица, на уском простору,

склоњен од очију и опаке ћуди,

вјековима је ширио духовну културу

писменост, етику и понос код људи.

 

Пронађе га љути турски азап,

упали мине у свете темеље

и у име Алаха, Султанов пјешак

анатемиса Свето ваведење.

 

Као иза грома, послије погрома,

остаде да живи десетак храстова

да мистериозно на обали битишу

и незаборавом израњављени уздишу

за протјераном Богородицом.

 

Унштише библиотеку и иконе,

однесоше злато мутне воде,

на путу вјерника никоше трњаци

оскрнавише лице Светој Богородици.

 

Попут Савине епископије

калударскик Ћелија и Урошевице

умрије Шудикова.

Још једна Рашка школа;

стаде вријеме просперитету.

 

Христос се пресели у Ђурђеве Ступове.

Са ексерима у стаблима,

без хирушке интервенције,

очврсли храстови стољећа броје,

заборављени од људи XX вијека.

 

Опомињу следбенике и поклонике

да очисте шипраг на платоу

некадашњег споменика.

Некад поред ових, срчаних дебала

живјели су дијаци, калуђери и ђаци,

у хладним одајама књиге писали,

србуље писали и умножавали.

 

Камен по камен бацала је раја

главу по главу бацали тирани,

и у том проклетом ходу

и црква и људи одоше у воду.

 

Та мала гора црквеног обора

запамти многа нељудска доба,

и умјесто из књига, из њих се чита

прљава свијест милитариста.

 

Многовјековни горопадни старци

надживјеше крваво Љето Господње 1783.

Када је Будимљанска жупа горела

и 1912. у задњој хистерији

поносно стали поред одра

Турској империји.

 

На окошталим стаблима вјекови записаше

устанке, сеобе, кугу и глад,

прогоне, покое, ланце и коце,

палеже и сјече,

и да не би големих планина

испод мача нико не утече.

Удаљавајући се од тифранских литица

на небу оставих гаврана лешинара

да баца црне сјенке

на темеље Шудиковског манастира.