НОВИ ПРИЛОЗИ О ПОКОЉУ У ВЕЛИЦИ, 1944.

О броју жртава у Покољу у Велици, 28. јула 1944. године, до сада су изношени различити подаци. У разним публикацијама изнешено је 13 различитих верзија. У књизи Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу 1941 – 1945 . Издање Светигоре, из Цетиња, 2014. успио сам да попишем 750 цивилних лица који су убијени у Велици и Горњој Ржаници 28. јула 1944, као стални становници ових села или избјеглице из Косова и Метохије и из села из околине Плава и Гусиња који су уточиште пронашли у селу Велици. Они су жртве нацистичких СС дивизија које су биле састављене од припадника мусламана из Метохије, Ругове, Косова, Плава, Гусиња, Албаније, Санџака, а главнокомандујући су им били Њемци из Њемачке и фолксдојчери из Војводине.

Један од бораца Пете црногорске бригаде, који је помагао сељацима Велике у сахрањивању остатака својих најмилијих запаљених у кућама, написао је, 1. априла 1945. у „Побједи“, чланак да је „Ту непријатељ што заклао што спржио а што убио око 500 особа“.

Према писањима Радована Лекића (Андријевички срез, стр. 508), који је међу првима писао о Покољу у Велици (1961), „... поубијали су помамни фашистички разбојници око 800 лица, од којих само у Велици и у Горњој Ржаници преко 400 стараца, жена, дјечака и дјевојчица. Да су их бар убијали војнички, пушком или вјешањем! Не, убијали су звјерски, садистички, на најпримитивнији начин. Дјечаке и дјевојчице вјешали су за ноге, о грану каквог старог јабуковог или шљивовог стабла, поред запаљене куће. Постепено су их клали, драли им кожу на очиглед њихових мајки, бака и дједова, а потом када би престало кркљање и сваки трзај унакажених тијела, бацали су их у ватру“.

У књизи „Ватре с Комова“ (стр. 124), пише да је у Покољу у Велици „убијено до 380 лица од којих је евидентирано око 120 дјеце. Интернирано је око 50 Величана “, а онда у набрајању тих имена наводи се само 320 имена од којих су нека погрешно уписана или само по надимку или су страдали другога датума. У истој књизи, по изјави револуционара Милоша Џудовића пише: „тога дана, према непотпуним подацима, убијено је 672 лица, међу којима 120 дјеце“ (стр. 156), а по изјави Бранка Ј. Живаљевића „убијено више од 600 људи, жена и дјеце“ (стр. 163). Оваквих неуједначених мишљења за сва друга догађања има у овој књизи али и у другим комунистичким публикацијама. Потпуковник у пензији Бранко Пауновић истиче (пише Милош В. Гојковић, Велика кроз историју, стр. 120) „ да је седам година проучавао велички покољ“ и износи мишљење „ да се у том покољу укупан број жртава никад неће сазнати. Тога 28. јула у Велици је убијено 348 особа..., а уморено је и још једанаесторо некрштене дјеце без имена, затим пет трудница... Стога је немогуће до краја свести рачуне овог крвавог пира“.

Од 1984. као званични, износе се подаци да је у Величком Покољу 1944. убијено 428 жена, дјеце и стараца. Ова бројка је уписана на споменику на Чакору.

Др Славољуб Ђукић (Ђукићи, стр. 114), на основу својих истраживања пише да је убијено 380 лица, а у читавом Горњем Полимљу (заједно с Великом) 673 особе, међу којима је било 120 дјеце. Многа дјеца су била објешена за ноге на гране воћки које су се налазиле око кућа. У таквим положајима многима су злочинци, поред осталих мучења, ножем одрли кожу лица, до чела.

Хроничар Шпиро Матов Лагатор (Споменица мученика, стр. 12) позивајући се на свједока Радоњу Лабовића (АР, инв. бр. 21669), обавештава нас да је 3. јула 1944. почела последња велика казнена експедиција на народ Андријевичког среза, када су њемачке СС дивизије „Принц Еуген“ и албанска 21. СС „Скендербег“, кренуле да оловом и огњем „ заведу ред у Васојевићима“. Тада су највеће злочине починили у општинама Велика и Полимље. Само у Величкој општини је „побијено и бачено у ватру 564 лица, међу њима велики број жена и дјеце“. Спаљен је велики број села: Велика, Полимље, Бојовићи, Кути, Цецуни, Божићи, Сеоце, Анџелати, Сутјеска, Присоје, Мост Бандовића, дио Коњуха, Слатина, Забрђе, дио Трешњева у којима је изгорело око 1500 кућа.

Миро Микетић, пише (Кроз пакао и натраг, стр. 253) да је у Велици „настрадало преко осамстотина (800) дјеце, жена и стараца“.

Вукашин Вучетић из Аустралије, родом из Велике, пише ( Аустралијанац из Велике, стр. 106), позивајући се на писање Спасоја Ђаковића из књиге Ватре с Комова, да је само у Велици убијено 673 лица и 77 у Горњој Ржаници, а то значи да је тога дана у само ова два села убијено 750 лица. Ни ових 77 у Г. Ржаници, није коначан број. Толико их је уписано на Спомен плочи која је постављена на Основној школи, али су прескочена имена неке дјеце. И имена са споменика крајпуташа нијесу поновљена на овој Спомен плочи. Зато је цифра убијених у Горњој Ржаници најмање 89 лица.

Покољ у Велици је један од најсвирепијих злочина у Другом светском рату. До сада се углавном ћутало, а и кад проговоре квази-историчари углавном умањују бројку. Да се ради о скривању историјске истине доказ је и недавно пронађени докуменат у несређеној и огромној Архиви Југославије, у Београду, Фонд 110. Ради се о записнику, сачињен у канцеларији Среског опуномоћства УДБ – е, 24. марта 1944, у Андријевици, гдје Свједок Алекса Милосавов Гојковић, из Велике, између осталог изјављује:

„... Јула мјесеца 1944. године наишла је друга Њемачка јединица која је припадала „Принц Еуген“ дивизији, такође од Чакора за Андријевицу. Задржали су се неколико дана у Велици па су затим продужили за Андријевицу. На дан 28. јула исте године под притиском партизана та се јединица вратила у Велику па је тога дана на разне начине уништила 648 особа из Велике. Овај ми је број познат отуда што сам као Одборник Народне Власти послије ослобођења прикупљао податке за сва она лица која су тада стријељана. Највећи број тога становништва су уништили што су затварали у куће групе ухваћеног становништва па су куће палили тако да је све становништво у њима сагорело. И у је мојој кући том приликом запаљено 10 особа, међу којима је била и моја мајка. Велики број дјеце су клали ножевима, нека су прикивали ексерима за дрва, а затим дерали са њих кожу. Од жртава тога злочина сећам се скоро свих али ћу напоменути само неке нпр.: Даринке Радуловић са двоје дјеце, Радосаве Поповић, Душана Симоновића породица са 8 чланова, Милована Вучетића породица од 5 чланова, Вукман Вучетић са 4 члана породице, жена Гавра Јокића с 2 дјеце, Мирко Пауновић са 6 чланова породице, Радосав Живаљевић са женом и неколико дјеце, Михаило Гојковић са 3 члана породице, породица Томице Гојковића са 5 чланова итд. Том истом приликом су Њемци интернирали мене са још 47 људи, које су ухватили у једном збјегу у шуми. Најпријед су нас интернирали у Приштину, гдје су нас претуцали и изгладњивали, а затим су нас интернирали за Беч...“ (АЈ, Београд, Фонд 110, Инв. бр. 21665)

Овај докуменат је од значаја што нам открива да је Алекса Гојковић, као Одборник народне власти у првим годинама од ослобођења правио списак жртава Покоља у Велици и да је по списку имао „648 особа из Велике“. Тај списак још увијек није пронађен. Упоређујући имена и број чланова породица убијених у Покољу 28. јула 1944, са списком објављеним у мојој књизи „ Злочини над православним становништвом...“, али и са свим досадашњим списковима који су правили разни хроничари, уочавају се разлике, тј. пропусти. Уписана Радуловић Даринка с двоје дјеце, није ни на једном списку. Радосава Поповић је уписана као Рачка, по надимку. Од породица Душана Симоновића од 8 чланова, ни један списак не помиње осмог члана. Од 5 чланова породице Милована Вучетића увијек су уписивани само 3 члана. Од поменутих 6 чланова породице Мирка Пауновића уписивано је само 5. Радосав Живаљевић са женом и неколико дјеце. Уписивани су само четири члана његове породице. У списовима нема Радосава. Од породице Михаила Гојковића са 3 члана уписиван је Михаило са једним чланом. И на крају, ни један досадашњи познати списак (Момчило Лешов Гојковић, Павле Џелетовић Иванов и др), не помиње име Алексине мајке као жртве Покоља. Дакле, то је ново име. Она се зове Стана и рођена је Нововић. Види се из заглавља поменутог Записника. Алекса је рођен 1889, што би значило да је Стана рођена око 1865. године.

У свим досадашњим списковима налазе се бројна имена жртава Покоља у Велици, 28. јула 1944, која се не могу препознати ни у братственичким родословима величких братстава.

Истраживања Ш. М. Лагатора (стр. 11) нам откривају да је у Други светски рат Андријевички срез ушао са 31 489 становника, а да се број становника у току рата увећао за око 3 000 избјеглица, махом са Косова и Метохије, а повремено и из других крајева земље, прије свега Срба из Санџака.

Намеће се закључак да су комунистичке власти, 1984, на Споменику на Чакору исписали дио имена жртава сталних становника села Велике и Горње Ржанице и малог дијела избјеглица са Косова и Метохије и околине. По сјећањима Величана спискови су направљени на брзину што говори и чињеница да су нека лица уписана по надимку.