МИРКО ВУКИЋЕВИЋ ''МИЛУНКА САВИЋ''

Трагом знаменитих Српкиња

Милунка Савић-најодликованија жена у историји ратовања

           Милунка Савић је наша Јованка Орлеанка. Она је ћерка Раденка и Милице иЗ села Копривнице код Рашке. Рођена је 1889. године. Она је 1912. године када је почео Први балкански рат саопштила родитељима да жели да буде српски војник и то не као болничарка него као мушкарац са орижјем у руци да се бори за Србију-земљу славнох витезова. Рекла им је да ту тајну ником не саопштавају.

               Милунка је тада као 23. годишња дјевојка одсјекла кике, на главу ставила шајкачу, обукла мушке чакшире и сељачки копоран и кренула у Београд.

                У добровољце се уписала као Милун Савић и већ на Брегалници добила прву медаљу за храброст. А кад су јој послије првог рањавања оркопчали копоран и видјели да је жеско повратка није било. До краја ратова постала је најодликованија жена у историји ратовања. Преживјела је девет ратовања. Говорила је енглески и француски.

                 Добитник је француског ордена Ратни крст са златном палмом, двије легије части, Сребрне и Златне медаље за храброст Милош Обилић, енглеског ордена Светог Мајкла, руског Светог Ђорђа. Према нашим сазнањима Милунка је најодликованија жена у свијету. Личи на своју земљу-искрена, храбра, неустрашива. По чину је била наредник.

                  Уживала је велико уважавање и поштовање међу Србима. Преживјела је два балканска и два свејтска рата, али је тешко преживјела комунистички режим. Само је комунисти нијесу уважавали, али ни она њих није вољела. Замјерали су јој што је често истицала да су српски војници више жртава нанијели окупатору у Другом свјетском рату него сви остали југословенски народи заједно, што је стално осуђивала неказњене усташке злочине над недужним српским живљем у Хрватској и Босни и Херцеговини и што није хтјела да вјерује у чврсто братство и јединство међу југословенским народима.

                  Умрла је 1973. године а сахрањена у алеји великана на Новом гробљу. Имала је ћерку Милену. Једна улица на Вождовцу  носи њено име. Подигнут јој је споменик 1996. године у Јошаничкој бањи.

                 Њен примјер треба да буде водиља нашој дјеци. За нас је изгледа већ касно. Треба дјецу учити да им је под ногама пепео наших дједова, да свако зрно пијеска покрај ријеке, сваки дјелић своје земље мора да буде свет, да је жубор воде глас оца нашег оца.

                 Милунка Свић је била јуначина! Капа доље.

                                                                                                    Припремио Мирко Вукићевић