МИРКО ВУКИЋЕВИЋ ''КОМУНИСТИ СУ САТРЛИ СРПСКУ МЛАДОСТ''
Комунисти су сатрли српску младост
Вођство Југословенске Комунистичке партије и вођство Хрватског ослободилачког усташког покрета договотили су се много прије почетка Другог свјетског рата о заједничком дјеловању. У споразуму који је склопљен у Сремској Митровици јуна-липња 1935.године стоји: „Вођство Југословенске Комунистичке партије и вођство Хрватског ослободилачког покрета обавезују се да ће избјегавати свађе и зађевице између једних и других и да ће се у случају ратова потпомагати на уништавању свега што је српско и православно. Примају на себе заједнички и споразумно дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадање југословенске државе и свега што је православно.“ За комунистичку странку Моша Пијаде с.р. новинар, за усташки покрет Миле Будак с.р. адвокат.
За вријеме Другог свјетског рата наши савезници нијесу од усташа спасавали Србе. То наравно нијесу радили ни Титови партизани који су ратовали против регуларне Југословенске војске у отаџбини како би првенствено преузели власт од монархиста.
Савезничко разарање наших градова од октобра 1943.године до септембра 1944.године (најтемељитије на Васкрс) наручивао је Врховни штаб на челу са маршалом. То свједочи Титова депеша из фебруара и Кардењево писмо из јула.1944.године. Кардељ је сачувао Љубљану, а Пеко Дапчевић тражио бомбардовање Никшића и Подгорице. Коча Поповић је предлагао циљеве у Београду, Нишу, Врању, Лесковцу, Лебану, тражио је бомбардовање Женске учитељске школе, гимназије, Народне скупштине, школе Краља Александра из Топчидерског брда. Бомбардовани су чак и неки градови у којима није било ни једног њемачког војника. Убијено је на десетине хиљада дјеце, жена, стараца.
Да би оправдали милијонске жртве својих „хуманитарних интервенција“ над Србима, савезници, усташе и комунисти нијесу презали од фалсификата. Имена изгинулих бораца и жртава бомбардовања су уписана као жртвре у борбама са Њемцима. Дуго послије рата нико није смио ни да помене савезничко бомбардовање. Зашто никада нијесу пописане српске жртве од „западних савезника и ослободиоца“ а биле су 300 пута веће од жртава окупатора. Циљ комуниста, наручилаца бомбардовања, усташа и савезника био је што бише српских жртава. Зашто су савезници бомбардовали наше градове, када су могли бомбардовати њемачке положаје и њихове колоне? Тако су настали и стихови:
„Лези, пузи, пуцају Французи, пузи, лези пуцају Енглези.“
Тито је знао Хитлерову одлуку да ће за једног њемачког убијеног војнука стријељати стотину Срба, знао је и да ће то сигурно и урадити, па је наредио да се у Крагујевцу убије 70, а у Краљеву 60 Њемаца. Зато су Њемци стријељали неколико хиљада Срба мећу њима и велики број ђака.
Поставља се логично питање: зашто савезници и партизани нијесу ни покушали да заузму Јасеновац и спасе на стотине хиљада срба. Усташе су од својих свештеника позивани са олтара у походе на српску дјецу, омладину и другу нејач која је остајала код кућа или се склањала у шумама. Тако је било договорено са комунистима. Убијали су их пушком, револвером, ножем, батином, вилом, маљем, набијали на коље, вјешали, ложили их живе на ватру, полијевали кључалом водом, копали им живима очи, резали уши, нос, језик, одсијецали им полне органе, забијали им у главе ексере, из утробе мајки ножем вадили дјецу, закуцавали их ексерима за под кроз слијепо око ,бацали их живе у јаме, бунаре, пребијали ноге, руке, ломили кичму, везали за камионе, коњска кола и онда са њима јурили. Стављали их на муке какве нормални људи ни замислити не могу. Тако су се обавезали у договору са комунистима 1935.године у Сремској Митровици. У Њемачкој чак постоји изрека „ Сачувај нас Боже глади и Хрвата!“
Вишедеценијска лицитирања жртвама Јасеновца и стотина других стратишта незапамћених усташких злочина, једна су од најружнијих епизода за вријеме Титове и комунистичке Југославије. Тиранија лажи тежа је од тираније силе. Црногорски генерал пуковник Велимир Терзић био је сигуран да је у Јасеновцу „убијено најмаше 1.000.000 Срба“ а црногорски публициста др. Радомир Булатовић писао је да је „у Јасеновцу страдало 1.110.000 људи, жена и дјеце“. Саме усташе су се још током Другог свјетског рада хвалиле да су заклали милион Срба. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача маја 1945.године закључила је да је у Јасеновцу „насилно усмрћено отприлике 1.400.000 људи, жена и дјеце“.
Комунисти су у октобру 1944.године позвали на Сремски фронт на десетине хиљада српских дјечака, неискусних и неприпремљених, да их натјерају на минска поља кад су њемачке трупе у то доба биле много ближе Берлину него Брозове Ђакову. Тај фронт је држан једино с циљем да се њемачке трупе које су се извлачиле из Грчке дохвате Аустрије и да тамо положе орижје пред западним савезницима. Броз је знао да су Њнемци изгубили рат и да се повлаче, а српске дјечаке је употријебио да би сатро српску младост и осакатио српски биолошки потенцијал. То је био дио задатка договореног 1935.године.
Комисија Владе Србије за истраживање злочина комунста послије рата утврдила је да су Титови ликвиданти 29. на 30. новембар 1944.године, у селу Јабука код Панчева, убили 72 краљевска пилота. Они су се на позив нове власти у ослобођеном Београди октобра 1944.године одазвали НОВЈ, и кренули да се боре за отаџбину. Када су дошли на сабирно мјесто похапшени су да би затим били одведени и побијени у већ поменутом банатском селу само што су у једном периоду служили краљу и ораџбини.
Следећу велику кланицу Броз и комунисти су у трговини са Енглезима, учинили у Словенији почетком јуна 1945.године када је више десетина хиљада преживјелих избјеглица враћено из Аустрије пред Брозове стрељачке стројеве. Побијени су око Зиданог Моста, у Кочевском рогу, Цељу, Шибову, Марибору, Лијевче пољу, у тенковским траншејама Дравограда и многим другим стратиштима гдје леже кости бораца антифашистичке Југословенске војске у отаџбини а убијени су без суда и суђења послије завршетка Другог светског рата.
Партизани су у Другом свјетском рату и непосредно по његовом окончању убили више свептеника Српске православне цркве него што су то учиниле усташе.
Тито и комунисти су много успјешније сатирали сопствени народ него што су они други то чинили са туђима и били су већи фашисти од Хитлера и Мусолинија. Кад су преузели власт, они су „ислеђивали“ око три милиона Срба и од њих сваки шести осуђен је на то да му се не зна гроб.
Како да се забораве ратна лудила, хистерија и србомрзачка помама наших вјековних непријатеља. Зидови многих српских цркава послије рата су стршали као стравични свједоци злочина који нашу генерацију обливају болом а будуће и стидом. Срби би више среће имали да су увелико игали руски рулет, него с таквом „браћом“ што су живјели јер они не одустају.
Србима је тако суђено. Бомбардовани су и 1999.године мимо свих правила међународног права, мимо одлуке савјета безбједности... То се не смије заборавити. Нема веће даљине од заборава!