МИРКО ВУКИЋЕВИЋ '' ВАСОЈЕВИЋИ ЈАЧИ ОД ТЕШКИХ ГОДИНА''

Пише Мирко Вукићевић

ВАСОЈЕВИЋИ ЈАЧИ ОД ТЕШКИХ ГОДИНА

            Доста је било тешких година у низу ратовања и борбе за опстанак Васојевића у вом крају, али три су биле врло неповољне: једна при крају XIX-ог вијека, друга на почетку XX-ог вијека, а треба четрдесетак година по доласку Васојевића из Лијеве Ријеке.

            Наиме, 1896. године, када је била велика поплава и када су се све ријеке и потоци излили из својих корита, страдало је скоро сво плодно землјиште покрај нјихових корита.

            Мало је било гладних година као што је била та 1903. година не само у Васојевићима, него и у сјеверној Црној Гори. Неплодна година је наступила због врло лоших временских прилика када је требало садити, сијати и обрађивати потребне раднје на нјивама и ливадама. Чак није било ни довољно сијена за прехрану стоке.

            Ипак, најтежа је била давна 1738. година. Турска војска, коју је предводио паша Мухмутбеговић из Пећи, опустошила је овај крај. Многи становници из Васојевића иселили су се за Метохију или одведени у ропство. Остали су се повукли у шуме, далеко од путева, свјесно прекидајући и најмање везе са свијетом. Бити усамљен, значило је бити сигуран.

            Трешњевици, Забрђани и Слатињани склонили су се под врхое Градишнице и у јаруге између њених брда. Опрезно су прихватили непознатог, а странца поготово.

            Трешњевци су спас потражили у густим шумама Жарева и Вешке, Забрђани око Шарењака, а слатињани близу Мале ријеке. Једни за друге нијесу знали. Само најхрабрији, најсналажлјивији и најопрезнији су, чешће ноћу него дању, силазили до села да виде шта се тамо дешава.

            Нити се шта садило нити сијало. Народ је јео коприву, зеље, сријемуш, букову мезгру, зечји лук, кисјелицу, маслачак, младо боково лишће, боровнице, шумске јагоде, малине, крупине, печурке њешник, буков жир, лалак... Тога се могло наћи, али жита и соли мало или нимало. Чак су кору од младог буковог и љесковог стабла скидали, туцали, мрвили и пекли умјесто хљеба.

            Од глади и заразе, која се тада појавила, страдала је половина тог становништва. Трешњевици који су се били слонили у Жаревима сахрањивали су своје на Коњско, а они из Вешке на Металице. Забрђани су своје сахрањивали на почетку Бача до Бљуштуравца, а Слатињани косом лисачког бријега. То су чинили најчешће ноћу. И сада тамо постоје гробља која подсјећају на страдање Трешњеваца, Забрђана и Слатињана на тешку 1738. годину када су турски војници искалили свој бијес над недужним становницима. Таква судбина је задесила и сва васојевићка села близу прометних путева.

            Из Метохије и из планина вратили су се тек пошто су признали за господаре плавскогусињске бегове. На стара, запуштена огњишта опет стижу они које нијесу умориле зараза и глад и завладао је какав такав мир. Плавскогусињски бегови су присвојили скоро сво земљиште од Плава до Бихора.

            Васојевићи покрај Лима били су опкољени са сјевера Бихором, са истога Руговом и са југа Плавом и Гусињем. Једино су имали везу са запада преко Лијеве Ријеке  са Црном Гором. И ту вези ометали су колашински Турци. Зато су морали да се стално боре.

            Доста се наших Васојевића и осталих Срба из овог краја тада,а једно вријеме, било одало мучном занату – одметнули су се у хајдуке. Тежак сељачки живот, турски залум, уобичајена кметовска неправда, али и жеља за бољим животом по сваку цијену, били су разлози због којих су одлазили у хајдуке и често се крваво обрачунавали са Турцима.

Тада су хајдуци из Васојевића, Шекулара и Велике убиство убиством а пљачку пљачком намиривали према Турцима. Њихово хајдуковање је било освјетничко и заштитничко. Били су народу утјеха и нада. Те хајдучке дружине из ових крајева су често биле значајна заштита и оружана сила братства и племена у цјелини. Једном осјетивши моћ оружја и одбивши се од рала и мотике, ти људи су се, нарочито они најнемирнији, тешко враћали на рад и дисциплину коју су бегови од њих тражили.

            Становништво ових крајева се тада, далеко бише него сада, чврсто држало старих моралних принципа. Сматрали су да је њихова вјера права, крвљу и огњем препрана у многим бојевима кроз стотине година. Карактерисала нас је великодушност у рату. Придржавали смо се исконских норми – да се не дирају дјеца и нејач, а борба је била повезана осјећањем припадности српском народу који има узвишену етику морала. Борили смо се против непријатеља за свој останак и одржавање своје особености и вјере, без ичије помоћи.