МИРКО ВУКИЋЕВИЋ ''ВАСОЈЕВИЋИ ОД ВАСОЈА ДО ВАСА''

 

ВАСОЈЕВИЋИ ОД ВАСОЈА ДО ВАСА

 

 Пише Мирко Вукићевић

            Васојевићи потичу од српске владарске династије Немањића, која је у Српству дала велики број учених, храбрих и одважних владара. Један од њих је био и краљ Радослав Немањић (1191-1241), син Стефана Првовјенчаног а унук Стефана Немање. Радослав је имао сина Васоја по коме је наше плема прозвано Васојевићи. Он је први родоначелник Васојевића и од њега, а не од Васа који је био млађи од њега 150 година и који је већ био Васојевић, почињемо да рачунамо пасове.

            У подацима дубровачке архиве стоји записано племенско име Васојевић крајем XIII вијека (1284), а то је више од стотину година прије него што је Васо рођен. Од 1444. године има више писаних података о Васојевићима који су тада, али доста кратко, живјели, како наводи Константин Јиричек по дубровачком запису ''Медун и Рикавац'' на њиховом путу из Зете за Лијеву Ријеку.

 

ВАСОЈЕ (1217-1286)

 

            Његови родитељи Радослав и Ана дали су му право народно име - Васоје, а то значи краљевски. Вјеровали су да ће одабрано име играти важну улогу у животу. Васоје је одрастао  на двору дједа по мајци Теодора Анђела. И он се оженио Гркињом. Васпитан је био у грчком духу. Чим му је дјед Анђел изгубио престо оца су му збацили са пријестола 1234. године. Васоје је намјеравао да врати пријесто и оснива дружину састављену од Срба и Грка ''Васојеви осветници''. Касније је одустао од намјере враћања пријестола. Ова је дружина преко његове воље постала гусарска дружина. Срби, који су дошли са континента на море, нијесу могли брзо да овладају вјештином грађења бродова и поморским вјештинама. Зато су тај посао радили људи из тога краја. Нападали су својим лаким и брзим бродовима на чамце и трговачке бродове тадашњих поморских сила, нарочито млетачке. Васоје је 1286. погинуо на Јадранском мору приликомједног напада. Он је први родоначелник Васојевића. Имао је синове Гргура и Михаила. Наша линије иде преко Гргура.

                                       ГРГУР  ВАСОЈЕВИЋ (1251-1313)

 

Васојевићи потичу од српске владарске династије Немањића, која је у Српству дала велики број учених, храбрих и одважних владара. Један од њих је био и Гргур Васојевић. Он је, као и његов отац, био вођа ''Васојевих осветника''. Циљ му је био да се обогати у новцу, да отме што више бродова и да покуша да врати престо дједа Радослава. И брат му, Михаило, имао је своју дружину. Он је са Групшом Томићем и осталим из те дружине напао на дубровачке трговце 1284. у мјесту Умберт (Уберт) у Хуму. Трговци су, како стоји у запису, караваном преносили робу за Србију. Михаило је са дружином више био на копну, а брат му Гргур на мору. Гргур је 1313. године у једном гусарском нападу, као и његов отац. Имао је сина Вука.

 

ВУК  ВАСОЈЕВИЋ (1286-1347)

 

Васојевићи потичу од српске владарске династије Немањићâ, која је у Српству дала велики број учених, храбрих и одважних владара. Један од њих је био и Вук Васојевић. Вук није хтио да живи животом оца и дједа, мада је у почетку и он био гусар. Одрекао се намјере враћања пријестола. Затражио је од стрица, Стефана Дечанског (Уроша III) да му дозволи да се врати у Србију. Он му је 1325. године то дозволио. Вук се са породицом и преосталим ''Васојевим осветницима''          враћа. Стефан Дечански му даје властелинство над Сјеницом. Резиденција му је била у Дубици (Дубица) код Сјенице. Ту је себи и двор озидао. Годину дана прије његове смрти 1347. године основана је прва српска Патријаршија. Цар Душан је сазвао у Скопљу, тадашњој пријестоници Српске царевине, сабор свих српских епископа. На том сабору српска Архиепископија је подигнута на степен Патријаршије. Први српски патријарх је био свети Јоаникије. Његове свете мошти се налазе у манастиру Пећке патријаршије. Вукови синови су Радослав и Владисав-Муса, који је владао Лабом.

Владисав-Муса је био ожењен сестром кнеза Лазара Хребељановића- Драганом. Имали су синове Лазара и Стефана. Мусић Стефан је познати јунак из боја на Косову. Задужбина његове мајке Драгане је манастир Нова Павлица у Брвенику на Ибру. Ту се, послије смрти мужа Владислава-Мусе-челника, замонашила и умрла уочи боја на Косову. Нова Павлица у Брвенику је исти онај манастир у коме ће преноћити поворка са часним моштима кнеза Лазара на путу из Приштине за Раваницу у фебруару 1392. године. Вук је умро 1347. године. Наша линија се наставља преко његовог старијег сина, Радослава.      

           

РАДОСЛАВ  ВАСОЈЕВИЋ (1311-1384)

 

Радослав је старији од брата му Владисава. Живио је у Дубици код Сјенице. Био је властелин. Са братом Мусом озидао је двор '' Васојицу '' или '' Васојевицу '' (мали град). Тада су Турци први пут запосјели тло Балканског полуострва - Европе 1351. године. Радослав је имао синове Аранђела и Стева, чувеног јунака из боја на Косову. Наша линија иде преко Стева.

СТЕВО ВАСОЈЕВИЋ (1342-1389)

 

                Васојевићи потичу од српске владарске династије Немањићâ, која је у Српству дала велики број учених, храбрих и одважних владара.

                Један од њих је био и Стево Васојевић.

                Стево је био најмлађи брат. Аранђел је био десетак година старији.

                Стево је био храбар ратник. Помиње се у јуначким пјесмама. Позивајући га у бој кнез Лазар му шаље ''књигу'', ''у Сјеницу у село Дубицу, некаквоме граду Васојици'', да доведе ''Сјеничане и Васојевиће и соколе од Старога Влаха''.

                Он је са 4 000 бораца пошао на Косово 1389. године. Мало је закаснио, али је опет стигао да се јуначки бори и да са свих 4 000 ратника погине ''за крст часни и слободу златну и свијетло име Србиново''.

                Послије битке на Косову и турске најезде његови синови се селе низ Босну. Имао је синове: Васа, Пипера, Озра, Краса и Ота.

                Од Васа се настављају Васојевићи, од Пипа су Пипери, од Озра -Озринићи. Два најмлађа брата су се касније поарбанашила. Од Краса су Краснићи, а од Ота (Хота) Хоти у Албанији.

                То су племена дуго чувала ту везу, па су чак и светили пале Васојевиће.

                Стево и браћа му од стрица, Лазар и Стефан, погинули су код цркве Грачанице.

ВАСО ВАСОЈЕВИЋ ( 1366-1451 )

 

Послије Косовске битке и турске најезде Васо је са браћом и рођацима пошао југоисточном Босном и Херцеговином. Његов стриц Аранђел остао је са породицом близу Фоче, а они иди ка југу до Зете. Аранђел је постао кнез и постоје предања о њему. Васо се на путу једно вријеме, са братственицима, задржао код Сандаља Храњића, моћног властелина, сина Влатка Хранића. Васо се оженио његовом кћерком. Крећу се југоисточном Босном и Херцеговином, а затим у још непокорену Зету. Око 1440.године живјели су око Цијевне. Неки Васојевићи су ту остали да живе. Претопили су се у Зећане. Из Зете одлазе за Рикавац и Медун. Тамо су живјели доста кратко, а онда се насељавају на теренима Лијеве Ријеке. Док су путовали примјећивали су да се дим од наложене ватре дизао у висину. За њих је то био знак да ту не остају дуже. У Лијевој Ријеци дим се разлегао по долинама. ''Е, рекао је стари Васо народу, ''овдје ћемо започети нови живот''.

  Са Васојевићима је ишла и једна породица Херцеговић.

Они су из ужег братства Херцега Стјепана Косаче, сина Сандаља Храњића. Сандаљ је владао од 1392. До 1435.  А Стјепан од 1435. До 1466.године. Влатко, Стјепанов деда, борио се на Ксову.

  Васојевићи су преко Вјетерника дошли у Лијеву Ријеку. Кретали су се полукружно савијајући се к полазној тачки. То је тежња да се дође ближе старевини.

  Лијева Ријека је имала више површине за љетње испаше него за обрађивање. Зат су се бавили сточарством. Лијева Ријека и околина су пружили повољне услове за сточарство. Имали су доста пашњака, ливада и изворске воде.

  Далеко од путева, неприступачна и дивља, Лијева Ријека је најзгодније мјесто за њих. Тада је изгледала као једно пастирско насеље.

  Катуни Васојевића су тада били око Рикаваца и сјевероисточно од Медуна. Ови крајеви око Медуна били су до 1444.године под влашћу Херцега Стјепана. Он их тада враћа деспоту Ђорђу Бранковићу (март 1444).

Васојевићи су се брзо размножили и ширили. Веруша је 1485.године, по попису, била насељена Васојевићима. Они се крећу са стадима тражећи нове травне површине за испашу. Били су то полуномади, јер сем што су гајили стоку, бавили су се и земљорадњом. Многи су пастири временом постали и добри видари. Живот их је научио да сами брину о свом здрављу и да се лијече, у случају болести или повреда, природним средствима.

Борили су се и гинули поред стада. Чували су стада у заједници. Из села са малим њивама они се полако пењу на уздигнуте стране. Тамо гдје су им раније били катуни, сада се насељавају, а катуне су помицали ка планини.

Васојевићи никада нијесу плаћали харач Турцима на терену Лијеве Ријеке. Турска нога је тамо газила само за вријеме борби, а послије борбе Турци су се поражени враћали. Лијева Ријека се тада звала Рјечица. И сам заклоњен положај у насељу Лијеве Ријеке им је омогућио да имају мање контаката са Турцима па је њихова бројна јака задруга била као нека форма аутономије. Лакше су тако одолијевали пред Турцима него појединачне групе. Они су у брдима и шумама дуго остали ван притисака Турака. Ту су обрађивали своје мале њивице, чувало стада и избјегавали сукобе са сусједима. Касније су се ширили, нападали и бивали нападани.

 Васо је имао три сина: Раја, Мија и Новака.

Од Раја су Рајевићи, од Мија (Миомана) Миомановићи и од Новака Новаковићи.