МИЛУН ПЕТРИЋ ''САМОГРАД БОЖЈИ ГРАД ''

Пише Милун Петрић

      САМОГРАД – БОЖЈИ ГРАД

            На половини пута Беране – Бијело Поље, са лијеве обале Лима, гдје се Брзавска ријека улива у њега, лежи лијепо и питомо село Брзава. Некада се називало Брезова. Под тим именом се помиње у Повељи цара Душана из 1343. године, по којој ју је он, заједно са с. Заградом, даровао манастиру светог Петра у Бијелом Пољу. Вјероватно је да је тај назив добила по брезовим шумама на том простору. Узводно Брзавском ријеком, на око три километра, тамо гдје се састају Заградска и Рујишка ријеке градећи Пријелошку, која у доњем току добија назив Брзавска, у прекрасној заравни, уздижу се седам камених громада висине 30-80 м. Оне затварају кружну раван пречника 50 м, површине пола хектара. Ти камени кликови чине природно лијепо саздани камени град, Самоград. Народ га често зове и Каменград, а академик Милисав Лутовац у дјелу Бихор и Корита назива га Божји град.

             Између камених кликова се налазе проструге ширине, у просјеку, 15-20 м. Град је природно подијељен на горњи, већи, димензија 52х54 и доњи, мањи 20х54 м. Главна капија за улаз је са западне стране. Источно се уздиже највисочији камени клик од 80 м. И као да је израстао из корита ријеке која се на овом дијелу дубоко урезала између Града и Дубове горе. Њена, као суза, бистра вода скакуће преко камених облутака које је она временом извајала, градећи пјенушаве вирове у којима свјетлуцају пастрмке поточаре. Корито су наткриле крошње: букових, јовових, јаворових, грабових и других стабала која су у доњем дијелу обрасла као чешљем зачешљаном маховином уз која вијугају бршљани.

            Са његове сјеверо-западне стране тече рјечица Селина. Источно је засеок Калудра и узвишење Дубова гора на којој је мала висораван, Пољанице (1091 м.н.в.). Јужно је засеок Заком који асоцира на Захумље. То је питомо мјесто, у завјетрини. Богато изворима хладне воде, а људи су јазом довели воду са Заградске ријеке ради наводњавања својих парцела. Богом је дато за гајење пољопривредних култура. Становници с. Пријелога кажу Ко нема исе у Закому, нема ни у Бога.

            Западну страну краси већи земљишни објекат, Градина, на којој се налази висораван, Равна градина (1122 м.н.в.) гдје постоје остаци, како кажу неки историчари, римског (латинског) гробља. Сами назив објекта говори да она са Самоградом чини цјелину. Јужно од ње је с. Заград, село иза града. Сјеверно, лијевом обалом ријеке све до с. Брзаве, развило се село Пријелози (Прилози), прислоњено уз благо узвишење које се пење до превоја Превине (1164 м.н.в.) и комплекса Рамчине (1173 м.н.в.). Раном зором га обасјају сунчеви зраци, а Превина и Рамчина га заклањају од сјеверца, зато је топло, богато и лијепо.

            Све то што је природа подарила, прирасло је уз Град, те се заједно са ријекама слива у један хук који одзвања од благо уздигнуте стране које се пењу према Штиту (1997 м.н.в.), Превини и Дубовој гори. Тај хук далеко се чује. Шуме и пропланци шире своја увучена крила из малих кањона и клисура према шумовитим узвишењима.

            Никад нијеси сигуран када је Самоград љепши: у раним јутарњим часовима, о попаску, у подне кад: славуји, шеве, ласте, орлови и друге птице, лебдећи у ваздуху извијају очаравајуће мелодије, или пак кад сунце клекне иза Чуке, а његови последњи дневни зраци трне на стрмим кликовима. У обиљу дарова природе, човјек осјети дио тог амбијента који му враћа оптимизам и вољу за живот. Уствари, овдје је природа видљива, одраз је онога што је миленијумима стварано и вјечна је. Овдје се спаја лијепо и добро. Љепота сија у чистоти мало помућеној људским искуствима. Њој се треба радовати као узвишеном природном поријеклу. Душа се натапа импресијама, одмара, како би угасила жеђ жара виђеног. То није умовање о љепоти, већ виђено и доживљено душевним очима. Ту се све безоблично претвара у прекрасно, све неуљепшано бива уљепшано зрачењем пејзажа. Ту је сазвучје човјека и природе гдје се открива судбинска сличност квргавих и племенитих лица људи и питомих пејзажа. Ето због те љепоте, природних услова за гајење пољопривредних култура, налазишта руда у непосредној околини и услова за заштиту од непријатељских насртаја, био је привлачно станиште од постанка људског рода, да би у средњем вијеку достигао велики значај.

            Град и његова околина која је богата остацима из давних времена и топономастиком, нијесу довољно испитани, али по ономе што се до данас зна, може се закључити да је одавно био насељен и кориштен, а у доба Римљана и касније представљао је духовни и административни центар. У његовој околини пронађени су бројни предмети који свједоче о његовој настањености. У с. Острељу, недалеко од Самограда, пронађене су двије бронзане сјекире јадранског типа из 1500 – 1200 година прије нове ере, једна се чува у Завичајном музеју у Беранама, а једна у Пљевљима. Слична сјекира из истог раздобља, нађена је у селу Заграду, али није сачувана.

            На основу истраживања археолошких екипа Завичајног музеја из Иванграда (Беране) и Завичајног музеја Бијело Поље у сарадњи са Центром за археолошка испитивања Филозофског факултета из Београда спроведеног 1988. године, поред осталог, утврђено је да је Самоград служио као природна утврда крајем бронзаног и почетком гвозденог доба.

            Из времена живљења Римљана свједоче остаци бројних хумки и легенде. Приликом обраде земље и копања темеља за изградњу кућа, мјештани наилазе на гробове са разним предметима из тог доба. У једном је, поред костура, нађено копље које се чува у Завичајном музеју у Беранама, у другом двије металне женске гривне, у трећем двије грнчарске посуде са рукаткама итд.

            Према казивању Радомира Губеринића у дјелу Старост Срба на Балкану, (Пегаз Б. Поље 2002. године), на локалитету Теклич 100 м. сјеверно-источно од града постоје остаци цркве посвећене светој Текли. По њој је и локалитет добио свој назив, а поред ње се налазе остаци гробова које мјештани називају Латинско гробље. Остаци цркве су поремећени изградњом пута. Текла је живјела прије раскола хришћанске цркве 1054. године. Једнако је светкују православни и католици. Имала је велике заслуге за увођење писма глаголице.

            О коришћењу града као престонице из римског доба постоји легенда по којој је у граду Будиму, на десној обали Лима, столовао српски, а у Самограду, на лијевој обали латински поглавар. Били су у родбинским везама по женској линији. Латински поглавар позове српског у госте с намјером да га наговори да прими католичку вјеру. Након пар дана гошћења и лова по Бјеласици, домаћин приреди госту за ужину печеног мачка, рачунајући, ако гост буде јео месо да ће прихватити његове намјере. Гости су тим чином били дубоко увријеђени. Одмах су устали и пошли за Будим. Следећег дана српски поглавар са одредом војника нападне латинског који се дао у бјекство према Горњим селима и склонио се у једну пећину код Лубница. Кад су гониоци на вратима пећине запалили сламу, латински поглавар се сакрио у женин ковчег и наговори жену да обавијести гониоце како је њен муж побјегао на споредни излаз, па их замоли да јој ковчег са личним стварима врате у град. Молба је била прихваћена. Натоваре ковчег на коња и крену у правцу Самограда. Када су били изнад Црног Врха, поглавар у ковчегу почне запомагати Скидајте ме, ја сам у рошцу (Урожио сам, дошло ми је тешко). Пратња га извуче из ковчега и посијече. То мјесто се данас зове Рошца и постоји обележје тог чина, а пећина код Лубница се зове Жупанова пећина.

            Поменута легенда има своју историјску подлогу. У Љетопису попа Дукљанина из 11. или 12. вијека на страни 216-220. помиње се дуел жупана Србина Љутимира и римског (латинског) Павлимира званог Бела. По његовом запису сукоб се десио на Лиму и латински поглавар Павлимир-Бела натјерао је српског у бјекство уз Лим и стигао га код ријеке Ибар гдје га је посјекао. Дакле, сукоб је био, с тим што се исход разликује како је Дукљанин записао и легенда како каже.

            У Енциклопедији Југославије, на страни 136. помињу се четири римска владара са именом Бела у времену од 1060-1270. год. од којих је Бела II (1131-1141) био ожењен кћерком великог жупана Уроша. Детаљније о овоме види поменуто дјело Радомира Губеринића, страна 100-101.

            Поменуте екипе које су 1988. године вршиле истраживања имале су за циљ да на бази грађених фортификацијских и сакралних објеката утврде етапе његовог развоја. Том приликом, како пише Предраг Лутовац, археолог, у листу Слобода бр. 853-854. из 2002. године, утврђено је: да је Град као природно утврђење коришћен у периоду од ХIII до VIII вијека прије нове ере. Почетком II вијека наше ере, почело је фортификацијско утврђивање зидањем подзида између камених кликова. Тај први зид је био широк 140 цм. Зидан обичним каменом доста несолидно и слабо везан малтером. Поменути зид је рушен у III вијеку. Доводећи у вези историјске догађаје из тог времена, претпоставља се да су га порушили Монголи. У IV вијеку је дошло до поновног зидања и то преко старог зида, с тим што је нови био нешто шири (180 цм). Солидно је зидан од обрађеног камена и повезан малтером. Овакав начин зидања новог, преко старог, говори о примјени нове фортификације. Према том испитивању, обнова и изградња сакралних објеката у граду и около њега дешавале су се у VI вијеку. Унутар града нађени су остаци једне цркве на источном дијелу, између два камена клика. Њена димензија је била 10х7 м, са патосом од туцаног камена, премазаног кречним малтером са нагибом према олтару 11 степени и била је фрескописана. Остаци друге цркве откривани су на западној страни града са спољашње стране, јужно од улаза, чије су димензије биле 14х8 м, са видљивим дијелом некрополе.

            Ето ту, некад давно, грађено је духовно небо и училиште душа гдје су богозвана чеда из околине хрлила у Самоград да се у његовим црквама духовно напајају и освјежавају.

            У околини града, како саопштава Радомир Губеринић, чија се сазнања темеље на недовољно испитаним остацима цркава, предањима и казивањима старијих људи, биле су још двије цркве. Једна, у засеоку Калудри по којој је засеок добио назив и друга на 70 метара јужно од града. Све ово говори да је у давним временима Самоград био духовни и административни центар за шире подручје долине Лима. Посебан значај је имао у средњем вијеку, у вријеме владавине Немањића, и, након њих, Бранковића. Према неким подацима у њему је једно вријеме столовао Стефан Дечански (Урош III). Тада је саградио цркву Урошевицу на ивици истоимене заравни код Заостра. О његовом боравку на поменутом простору писао је Григорије Цамблак. Постоје тврдње да је у Самограду боравио краљ Милутин са мајком Јеленом која је умрла 1314. год. Она је иначе била оснивач бројних школа за сиромашне дјевојке које су училе неке занате примјерене њима. Тако је и за вријеме боравка у Самограду основала школу која се звала Дјевојачко коло. По томе се и највисочији камени клик назива Дјевојачко коло. Сматра се да је Школа имала пословне везе са занатском радионицом у засеоку Брњаци. У тој радионици рађене су броње (оклоп за главу). По том артиклу засеок је добио своје име, а могло би бити и по имену ћерке краља Милутина која се звала Брњача.

            Из времена владавине Бранковића подсјећају називи многих локалитета. Недалеко од града, на десној обали Лима, постоји засеок Бранковићи и у њему су остаци цркве коју мјештани називају Црква Бранковића. Изнад села Пријелога постоји узвишење које се назива Ђурђева глава и засеок Јериње, што подсјећа на Ђурђа Бранковића и његову жену Ирину (Јерињу).

            У непосредној близини града, као управног и административног центра, радио је српски суд, звани Котао. Отуда и засеок Котла у с. Пријелозима. Недалеко од Брзаве, у тјеснацу Лима између Рамчине и Оброва, постоји локалитет Сакате. Претпоставља се да су ту извршаване судске пресуде сакаћењем, што је било предвиђено Законом цара Душана.

            Југозападно од града, уз долину Заградске ријеке, на око 2 км налази се пећина звана Шоговача, а наспрам ње, на другој обали ријеке је ливада Шогавица. То говори да је град имао лепрозоријум (прихватилиште за обољеле од лепре, губе, шуге). У том времену болест је била неизлечива. Обољели су бивали изоловани и за њих се организовала посебна кухиња.

            У непосредној близини града, у селу Брзави тада је био трг гдје је вршена размјена роба која је допремана из приморја и од Дубровника, с једне, и из Србије и Босне, с друге стране. Роба је преношена караванима, путевима који су се звали каравански, а народ их је често називао Латински пут или Латинска џада. Поменути пут водио је од Дубровника и приморја преко Подгорице, Гусиња, Плава, лијевом обалом Лима, јер је Лим био граница (лимес) преко Берансела, Заостра, Рујишта, Немањина, Качмора и спуштао се на брзавски трг. Др Константин Јиричек пише: Из околине Плавског језера пут води према сјеверу долином Лима према Будимљу, а одатле кроз предео Бихора. Он тврди да је трг био на Лиму. Тврдње заснива на изворима из Дубровачког архива из којих се види да је капетанима каравана наређивано да се према тргу морају строго придржавати пута Виа де Зента, Зетски пут, преко Медуна, Плава, Будимље низ Лим. Исте тврдње износи и Михаило Ј. Динић у дјелу Дубровачка средњовјековна караванска трговина. На брзавском тргу, роба је царињена, а затим ишла даље низ Лим према Никољ-пазару, и преко Лима у правцу Сјенице и Новог Пазара за Србију. Отуда на Брзави и данас постоје топоними: Солила, гдје се истоварала со ради царињења: Логор, мјесто гдје су људи који прате караван боравили: Вљеса, рампа или нека врста капије: Царине, гдје је роба царињена: Дањковине, гдје је вршена уплата оцарињене робе, Бискуповине, мјесто гдје је постојала црква како би путници са караваном могли вршити вјерске обреде. Сви поменути топоними су у једном складном реду према намјени.

            У непосредној околини града, посебно у средњем вијеку, било је развијено рударство. О томе свједоче бројне ископине, јаме, раскопи, нарочито остаци топљене руде, шљаке. Ту се истичу локалитети: Рудине, Оловине, Фемића рупа, Пријелошка рупа, Металице и многи други.

            На бази топљене руде, у околини града, развило се занатство. Према врсти заната настала су и имена неких мјеста, као што су: Ковачев лаз, Вигњиште, Угљиште, Боденици, Лукавица, Штит, Штитари, Кантар, Бубање и др.

            Карактеристично је да се град развио у долини, супротно средњовјековним градовима који су се развијали на узвишењима и неприступачним мјестима. То је и доказ да је он као град егзистирао прије него што су га Срби користили.

            Академик Милисав Лутовац у дјелу Географски положај и значај неких старих градова и утврђења у Полимљу (Београд 1973. године), записао је: Самоград у долини Брзаве редак је пример природног утврђења због чега га је народ прозвао Самоград, а онда наставља: Мора да је имао велики значај не само као природно утврђење и упориште, већ и економско-стратешки у средњем веку и прије.         Развојем Никољ-пазара код Бијелог Поља, Самоград и трг на Брзави почињу губити свој значај, а посебно када су га Турци освојили. О томе Михаило Ј. Динић каже: Султан Мехмед II пошто је освојио Ново Брдо заузео је Таш Хисар (Каменград). У запису турског историчара Ашик-паше стоји: Потом одоше у град Бихор (1445. год.), како дођоше заузеше му Таш Хисар.

            Данас Самоград, његови објекти и ближа околина очекују да буду испитани и проучени.

            У њедрима овог природног здања, на темељима једне од бројних цркава, подигнута је нова црква посвећена светом Пантелејмону, а његов дан, 9. август, по новом календару је слава мјештана села Пријелога. На дан ове славе његово преосвештенство епископ Будимљанско-никшићке епархије, господин Јоаникије, поред осталог рече: Ова светиња ће бити обновљена и заблистаће у првобитном стању.