МИЛИЈА ПАЈКОВИЋ ''ВАСКРСЕЊЕ МАНАСТИРА ШУДИКОВЕ И МАТИ АГНИЈА''

Пише  Милија Пајковић

ВАСКРСЕЊЕ МАНАСТИРА ШУДИКОВЕ И МАТИ АГНИЈА

Истражујући нашу далеку прошлост а и покушавајући да, јоште више, спознам своју вјеру, обишао сам доста материјалних доказа о исконској старини нашег народа, а међу њима и доста цркви, манастира и њихових остатака, за чију некадашњу злехуду судбину знамо да окривимо само Турке, заборављајући да их је, поред њих, доста њих похарао и порушио и неко други (понеко од

нашег народа који је примио ислам, као и властодршци послије 1945. године, па наовамо); приликом тих путешествија  упознавао сам многе свештенике, монахe и монахиње.

                     Монахињу Агнију сам  упознао приликом обиласка манастира Шудикова, прије него ли је он засијао у својем пуном сјају. Размишљао сам како да заштитим Избински крш са прастарим знацима од напасника који су на њему палили ватру, разбијали флаше након испијеног пића и прскали спрејовима  по  стијени. Поред тога, тражио сам и камени престо са којег се, у прастара времена, судило, због чега је тај дио Будимље и назван Шудикова.

            Већ на први поглед, приликом упознавања, мати Агнија ме је дојмила својим смјерним понашањем, љубазношћу и, како је разговор одмицао, и знањем и образовањем. Говорила је тихо, истим распоном гласа, уважавајући моје ставове и показујући да је усхићена словним и графичким знацима на стијени изнад Лима. Задивила ме је и тиме што није прихватала разне погрешне претпоставке наше званичне историје. Радовала се и чињеници да се у непосредној близини манастира налази и чудотворно врело, које помаже у лијечењу неких обољења.

            У међувремену, њеним надчовјечанским напором, пошто је, између осталог, даноноћно бдјела над изградњом, а уз новчану помоћ дародавца Мила Ђурашковића, Будимљанина, који живи и ради у Београду, затим радом житеља Будимље, као и свих осталих, којима је обновљење шудиковског храма било у срцу изникао је, као у бајкама, и засијао попут пронађеног блага, манастир Шудикова са Црквом Ваведења  Пресвете Богородице, са конаком и звоником, са којег је, након силних година ћутње, зазвонило звоно. Отада се путнику намјернику, када  улази кроз тивранска врата у пространу беранску долину, поглед прикива за десну обалу Лима, тачније, на обновљени староставни манастир, који исијава топлином, плијени љепотом, угнијезден међу боровима и орловима.

  Манастирско двориште је украшено разним цвијећем, украсним биљем и растињем а преко њега се бјеласа широка поплочана стаза и очигледно је да је мати Агнија, са сестринством, служила Господу онако како треба и да је жељела и да посјетиоцима и вјерницима пружи угођај који и треба да осјете на једном тако светом мјесту.

            Радосава, доцније мати Агнија, рођена је у Бадовинцима код Шапца, у радиној, поштеној и патријахалној породици Вуловић, од оца Владимира и мајке Миланке, као треће дијете од њих петоро. Од малена бистра и за учење надарена Радосава, предњачила је у знању у основној и средњој школи, као и на студијама права на Универзитету у Новом Саду. Након окончања студија удала се за Чедомира Марјановића и добили су сина Данета. Извјестно вријеме су живјели  у Хрватској, гдје је Радосава радила као судија. Породичну идилу и безбрижност живота разорила су ратна збивања и породица Марјановић је морала да напусти своје мјесто живљења и да нову судбину потражи у Швајцарској. Убрзо су и тамо, захваљујући, превасходно, својем знању и марљивости, стекли иметак и почели да добро живе.

            Међутим, нову срећу Марјановића помутило је изненадно сазнање да је Радосаву  опхрвала подмукла болест, онако како то и она зна да уради-мучки и ненајављено. Упркос могућности да се покуша лијечити у Швајцарској, или у некој другој земљи у окружењу, она је одлучила да се, у потпуности, посвети Господу и својој вјери. Зато је и ријешила да своје завјетовање као искушеница започне управо у Црној Гори, постојбини својих предака,  па је   боравила у Манастиру Острог и у Ђурђевим Ступовима, у Беранама. Чим је први пут ступила на мјесто рушевина цркве у Шудикови, осјетила је посебно усхићење, и као да јој је  божанским духом наречено  да се Шудикова и обнови. Тако је и настала нераскидива спона између ње и тог тајновитог а, уједно, и светог кутка староставне Будимље.

            Мати Агнију Марјановић (Вуловић), настојатеља шудиковског манастира, ни чињеница  да су јој љекари предвидјели мало дана  живота није поколебала у накани да оствари своју надахнуту замисао! У остварењу тог циља није штедјела себе ниједног трена и није се уопште обазирала на своје оронуло здравље. Стизала је да нађе лијепу ријеч за свакога-и за оне који су вољели да гледају како градња одмиче, и за неимаре, за ходочаснике а и за све остале,  гостопримна и срдачна.  Муке које је преживљавала нијесу биле видне на њеном господском лицу, лијепих црта, са којег је увијек титрао благи осмјех задовољства због напредовања радова на обнови, не само материјалној, него и духовној .

Иначе, Радосава се  замонашила 3. децембра 2003. године а игуманија је постала, такође, у децембру, али 2008., када је окончано освећење Цркве у Шудикови. Они који су присуствовали чину освећења, а који су је познавали,  запамтили су њену неизмјерну радост и блаженост због успјешног завршетка радова. Но, убрзо, немилосрдна болест је почела да  показује све више своје лице и она је  одлучила да оде у мали скит Преображења на Сомини, гдје је око двије године провела у посту и молитвама, припремајући се за упокојење. Оног трена када је било неопходно болничко лијечење, а то се десило у јесен 2011. године, она се  вратила  у своје родно мјесто да би се тамо се опраштала од својих најближих и најмилијих. Иако се њен овоземаљски живот мјерио сатима, на основу медицинских показатеља, она је поживјела још три мјесеца, а посљедњи је провела у манастиру Ђурђеви Ступови, онамо гдје је и започела свој монашки живот, окружена пажњом свјештенства, монаха, монахиња, као и народа беранског краја.

            Мучена неописивим боловима, које је подносила, не признајући их, ћутећи и не узнемиравајући никог, испуњена до посљедњег сата молитвама, постом, као и љубављу према вјери, породици и пријатељима, уснула је у Господу,  навече уочи Светог Апостола Андроника.

            Мати Агнија, Радосава Марјановић (рођ. Вуловић), тиха, скромна, ненаметљива, онаква какве и треба да буду истинске монахиње, подвижник, трудила се да избјегава написе о себи и својем труду око обнове Шудикове. Сматрала је да се истинска дјела виде сама по себи. Хтјела је она још да настави са радовима-  размишљала је и о изградњи висећег пјешачког моста, на мјесту које се назива Мостиште, што свједочи да су се на том мјесту, одвајкада, градили мостови и управо ту, испод Шудикове, прелазило с једне обале на другу. Изградњом једног таквог моста  вјерници и туристи би очас стизали да обиђу и разгледају ову светињу. Поред тога, намјеравала је да се приступи и  проширењу и сређивању стазе, која води  до чудотворног врела и пећине.

  Мати Агнија Шудиковска је нашла вјечити мир и спокој на оном свијету,  а да њу и све оно што је учинила не прекрије вео заборава потрудиће се народ беранског краја а међу њима и становници Будимље, који су је  прихватили, управо, као  да им је најближи род!