КРВАВА ГОРЊОСЕЉСКА ГОДИНА Пише Вулко Шћекић

КРВАВА ГОРЊОСЕЉСКА ГОДИНА

Пише Вулко Шћекић

Када се 1875 године турски зулум не мога више подносити, на духовно обједињеној територији Васојевића почео је устанак. Народ се диже против зулума. Нахија плану и поче да гори. Формираше се батаљони: Бучички, Горњосељски, Полички и Брзавски. Крвавога маја 1877 године по налогу Порте, велика турска војска из три правца нападе Црну Гору. Умногостручише се и борбе и погибије. Преко Васојевића наступи Мехмед Алипаша Баум, у народу запажен као Мехмед паша Маџар, са 15.000 редовне војске и 20.000 башибозлука (бихорских турака и арнаута). Турска војска на Буковој пољани и код Морачког манастира доживље страховити пораз. Послије пораза у одступању, тако разбијена и озлојеђена војска,враћаше се преко Колашина и Бјеласице и у Горњим Селима учини велики масакар. Становништво на које наиђоше под нож ставише, куће и катуне спалише, а стоку опљачкаше. Турски башибозлук плашећи се српских шумовитих заклона и не силази у долину и не залази у сточарске катуне ради прибављања хране за војску, већ позваше преставнике локалног становништва да на отвореној ледини брда Лаинске дођу ради наводног договора о миру и да им ту дотјерају храну за војску. Из дотадашњег искуства са Турцима народни преставници не жељеше поћи ,,рањеној мечки на рупу“ како рекоше, плашећи се њихове пријеваре и замке. То уплаши локално становништво због страха од Турске реакције и одмазде, које и против савјета својих преставника да се Турцима не може на ријеч вјеровати и да не треба ићи, одлучи да једна група сељана пође. Прекоривши своје преставнике за помањкање храбрости уз цитирање ријечи из Јеванђеља:,, Не бојте се оних који убијају тијело, душу не могу“, сами се организоваше и прикупише повеће стадо оваца, и њих око двадесет, међу којим бијаше и малољетне 94 дјеце, тјерајући овце пред собом, упути се пут Лаинске. Прије поласка помолише се Богу и предадоше му себе на аманет. Упутише се пут планинског узвишења да гладног непријатеља нахране, и да као невина јагњад умоле гладног вука да буду добре комшије и да у миру живе. Рекоше: ,,Господе, ако је Твоја воља да страдамо нека тако буде јер си и Ти као безазлено и пречисто јагње Божије дао себе на заклање да би род људски ишчупао из чељусти гријеха. Твоја скупоцјена крв би цијена нашег откупа из грјеховног ропства. Приредио си тада скупоцијени пир, жалостан али животворан да би људима слободу дао. Јер они који јурнуше на Тебе да Твоју крв пролију и не слутише да ће се од ње отровати. Она је просута да буде њима отров а роду људском живот и спасење. Уколико Турци јурну на нас да нашу крв пролију имена Твога ради, нека им она буде смртоносни отров, а народу нашем и браћи нашој живот и спасење’’. Када изађоше на брдо и довољно далеко од шуме да не могу утећи, Турци их опколише и побише – кога пушком а кога сабљом. Одсјекоше им главе и понијеше са собом за Бијело Поље. Очевидци ове погибије који читав догођај пратише из скровишта са сусјдног брда причаше касније да када посјекоше младог момка Нова Дукова–Сурова његово тијело је и без главе по инерцији наставило да трчи неколико метара док се није срушило. На вијест о погибији на Лаинској, похита најближа родбина ка Лаинској. Међу којим бијаше и родбина два погинула млада момка Шћекића, Нова Дукова–Сурова и Радојка Петрова. Узеше обезглављене трупове својих мртвих и на буковим гранама их довукоше до равног Суводола. Ту их сахранише на једном брдашцу на Суводолској Катунини (на којем њихова родбина са потомцима и родбином погинулих Мердовића 2011-те године подиже спомен обиљежје). Нека од тијела родбина сахрани у оближњим катунима, али већину звијери развукоше по Лаинској и околним шумама. Турци им одсјечене главе као своје крваве трофеје бијаху истакли натечене на коље на Лимском мосту у Бијелом Пољу гдје више од мјесец дана своје сународнике тиме увесељаваше а хришћане плашише. Како мученици који страдаше за вјеру хришћанску код Господа уживају посебну њубав, а и читаво Његово Јеванђеље на мучеништву почива, Господ се опомену невино проливене крви и ових мученика, и отвори духовне очи тадашњем свештенику цркве у Никољцу код 95 Бијелог Поља да види што се другима не даде да виде. Видје неисказани сјај који избијаше из празних очних дупљи глава мученика, и откупи их од турака златом, да би их Господу, као скупоцјено благо, на дар принео. Сахрани их у припрати, уз саме темеље цркве у Никољцу. И у овом случају Господ показа како оне које љуби на чудесан начин у своје окриље прима и обгрљује. И овога пута се показа као истинита тврдња да су наши непријатељи често пута наши сурови пријатељи, и да нас они брже и снажније од пријатеља Богу приводе. Иста судбина задеси и збјег у Кривуљи куда арнаутски башибозлук прође у повлачењу. Ту чобани из (Праћевца, Лубница, Заостра, Црљевина, Рујишта и из Нахије), бијаху склонили неколико хиљада оваца и друге стоке. Турци побише све чобане а стоку им опљачкаше. Са осталим чобанима ту погибоше Раичеви потомци Саво и Станиша као и Јован Шћекић из Праћевца, и Драгић Шћекић из Црљевина. Новак Савов имаше 25 година када му у Кривуљи Турци убише оца Сава и стрица Станишу. И ако бијаше подаље од чобана, гледаше њихову погибију. Мирко Раичевић записа у својој књизи оно што се до тада памтило, да тада Новак, и ако окружен арнаутима и тешко рањен, узе на нишан њиховог барјактара и под барјаком га уби, и још једног рани, па са упереном пушком избјеже између њих”. 15 Од тада па пуне три следеће године села Праћевац и Заград остадоше готово пуста, јер бијаху потпуно опљачкана и спаљена. Те године Црна Гора ослободи Бар те по налогу Краља Николе, они који се нијесу имали гдје вратити, до 1880. Године проведоше у ослобођеном Бару. Тако Турци као војска велике царевине, у немоћи да своју силу и војничку вјештину покажу на Буковој пољани и према браниоцима морачке светиње, немилосрдно је и брутално исказаше у повратку према голоруком православном живљу. Тако показаше сву маленкост и нечовјечност, великог и јаког, када бива поражен од мањег и објективно слабијег, уз одсуство жeље да пораз призна и непосједовање чојства као врлине које је кроз нашу досадашњу историју увијек пратило јунаштво и јунаке.

15 М и р к о Р а и ч е в и ћ, Горња села насеља и становништво, Београд 1994. Стр.125.