ИСТОРИЧАР ЧЕДО ЛУТОВАЦ ТУРСКА НАСИЉА И ЗУЛУМИ У ГОРЊЕМ ПОЛИМЉУ У 19. ВИЈЕКУ

ТУРСКА НАСИЉА И ЗУЛУМИ У ГОРЊЕМ ПОЛИМЉУ У 19. ВИЈЕКУ

Проширење Црне Горе и разграничење с Турском било је резултат краткотрајне владавине књаза Данила-Зека (1851-1860). Он је увођењем реда и закона у Црној Гори и њеним знатним проширењем привукао пажњу великих сила, које су прихватиле његов захтјев за разграничење и приморале Турску на уступак. Успјесима у пограничним операцијама, поразом Турака на Грахову маја 1858. године и снажним разарањем Колашина на Илиндан 1858. године, показало се да више ни утврђени градови не гарантују одржавање окупационог стања пред црногорским оружјем и храброшћу устаника. Турска влада је коначно морала пристати да спроведе акт разграничења с Црном Гором књаза Данила, чиме је фактички признала њену независност. Разграничење 1859. године је представљало крупан корак Црне Горе на дипломатском пољу. Аустрија је већ била признала Црну Гору и извршила разграничење с њом након сукоба око Паштровачке горе 1837-1841. Дипломатским притиском након граховске побједе и послије разарања Колашина услиједило је међународно разграничење с Турском и индиректно признање, а стварно признање суверенитета и независности Црна Гора је добила тек након Вељег рата на Берлинском конгресу 1878. године.