ИРИНА КАСТРАТОВИЋ ''ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ РИЗНИЦА ЗНАЊА ''
ПОЧЕЦИ ПИСМЕНОСТИ У БЕРАНАМА
ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ - РИЗНИЦА ЗНАЊА
За очување духовног и културно-просвјетног рада на простору Горњег Полимља значајна је била активност митрополије у Будимљи у 16. и 17. вијеку као и обнављање Пећке патријаршије. Манастири Ђурђеви Ступови и Шудикова тада су били духовни и културни центри, који су са својом активношћу дали допринос очувању језика, писмености, вјерске, националне и историјске свијести на овом подручју - сматра историчар др Здравко Делетић.
Средњовјековно школовање и описмењавање у Горњем Полимљу, диагностицира Делетић, обављало се у црквама и манастирима у којима су чуване, писане и преписиване књиге на народном језику. Улогу првих учитеља обављали су способноји и ученији свештеници. Манастирске књиге служиле су као уџбеници из којих се учило читати, писати и говорити молитве напамет. Као и све цркве, додаје историчар, тако и Манастир Ђурђеви Ступови и Црква Ваведења у Шудикови биле су украшене фрескама и иконама које нису биле само украс, већ су причале религиозне и поучне садржине и преносиле вјерницима поруке и поуке. Помоћу слика вјерници су религиозно васпитавани.
Основних школа на простору Берана није било све до друге половине 19. вијека. Историчари школства сматрају да је Игуман Мојсије Зечевић, при манастиру Ђурђеви Ступови, основао школу 1836. године, док има мишљења било 1842. године. Било је свега неколико ђака, који су се на манастирском имању у слободно вријеме, свецима и по лошем времену, учили писмености. ''Нема ваљаних података о организацији Мојсијеве школе и њеном раду после његове смрти'' - истиче професор Делетић. Мада, према неким изворима, школа је наставила свој рад. Могуће је да је личила Цетињској основној школи. У овом периоду из нашег краја јављали су се младићи на школовање у Београду, Цетињу, Призрену и другим мјестима, што је још један доказ да су на простору Берана постојали услови за основно образовање. Под Османлијском влашћу школе су могле бити осниване и издржаване при црквама и манастирима на основу привилегија које је добила Цариградска патријаршија и пренијела на рашко-призренску митрополију. Школе су осниване на захтјев црквено-школских општина, при чему су османлијске власти на локалном нивоу на разне начине отежавале подизање школских зграда. Из тог разлога су школе, које су финансиране из прихода црквено-школске општине и прилога грађана, радиле у манастирским зградама или приватним кућама. Постојале су и приватне школе, које су издржавали мјештани, али не задуго. На подручју беранске нахије, наглашава историчар Делетић, отворена је 1869. године прва грађанска основна школа. Отварање ове школе новчано су помогле Србија и Русија, која је посредовала код сарајевског валије око дозволе за отварање школе. Занимљиво је да је и Валија дао новчани прилог. Помоћ око уџбеника пристизала је из Србије и од црногорских власти. Није познато о којој школској згради је ријеч у вези оснивања школе. Зграда за школу у Ђурђевим Ступовима, сада зграда Епископије, започета је 1895. године, а завршена и опремљена почетком 20. вијека. 1897. године школа у Ђурђевим Ступовима имала је 135 ученика, и свој рад је наставила уз повремене тешкоће и забране, до првог Свјетског рада и у међуратном периоду.
Према податку из Споменице ОШ ''Вука Караџић'' Основна школа у Беранама отворена је 1884. године у новосаграђеној згради, док је, пак, према другим изворима иста отворена 1889. године. Према подацима, које је историчар Делетић прикупио, 1896. године школа је имала 45 ученика. Од 1904. године радила је и Женска основна школа, док је, према незваничним подацима, у Харемима до Балканских ратова радио Мектеб, али то не спада у грађанску основну школу. Послије 1890. године отворене су школе у Лубницама (1890), у Будимљи (1892), на Полици (1892), на Бучу (1893) и Виницкој (1894).
Свакако највећи допринос развоју школства у Беранама је отварање Гимназије 1913. године, која је протекле јесени прославила вијек свог постојања. До Балканских ратова постојале су Гимназије на Цетињу и у Подгорици, убрзо су власти одлучиле да 1913. године однове Гимназију у Пљевљима, која је постојала од 1901. године, да отворе Учитељску школу и Гимназију у Пећи и Гимназију у Беранама и Никшићу.
Упис у беранску Гимназију, каже др Делетић, обављен је почетком новембра 1913. године. На пријемном испиту се полагао Закон божији, Српски језик и Рачуни. Прва сједница наставничког вијећа одржана је 6. новембра и тај се датум слави као Дан школе. У први разред, у три одјељења уписано је 145 ученика од чега је било десет дјевојака. Гимназија је радила по програму и пропису Краљевине Црне Горе. Настава је трајала до краја јуна 1914. године. Прве школске године радило је четири наставника, а само вјероучитељ је био мјештанин. Иако на не тако повољне услове, недовољно простора и опреме, недостатак уџбеника и стручног кадра, неразвијености у социјалном, економском и културном смислу, број ђака у Гимназији је из године у годину све више растао. Тако 1919. године у 14 одјељења уписано је 637 ученика од првог до шестог разреда. Наредне 1920. године Гимназија је уписла у 15 одјељења 1803 ученика, од чега 50 женских. На захтјев беранске Општине Гимназија је претворена у осморазредну. Школске 1920/21. године Гимназија је имала 1274 ученика, од чега 263 у Педагошко одјељењу. 1922. године уписана су у 20 одјељења 934 ученика од чега 51 ученица.
Школска 1925. година је упечатљива по претварању Педагошког одјељења у Учитељску школу, као и по доласку краља Александра кроз Андријевицу и Беране. Те године грађани су одлучили да се почне с прикупљањем новца од родитеља за подизање нове школске зграде. Школске 1926/1927. године у 18 одјељења нижих разреда уписано је 920 ученика, а у 7 одјељења више Гумназије уписано је 266 ђака. Од 1186 уписаних било је свега 84 ученице. У то вријеме варошица је имала 3000 становника, 29 занатских радњи, 47 трговачких радњи и 18 кафана. У таквим условима школовало се 1186 ученика Гимназије и 205 ученика Учитељске школе.
Године 1929. дошло је до немилих догађаја који су изазвали незадовољство међу мјесним становништвом, а то су одлука о потпуном престанаку рада Учитељске школе и укидање виших разреда државне Гимназије, због проблема с простором и наставничким кадром. Грађани су једно вријеме сами финасирали Гимназију, која је од 1933 радила као виша самоуправна Гинназија, али безуспјешно. Школске 1932/33. године у осам одјељења ниже Гиназије уписано је 407 ученика, у пет одјељења самоуправне Гимназије упсано је 190 ученика. Рад у новој школској зград, Гимназија је започела 1933. године. До сада је изњедрила велика имена из области науке и културе, и њена племенита образовна мисија ће се, без сумње, и у будуће наставити. Беране се деценијама развијало на социјалном и културном смислу. Тако је данас, поред тринаест основних и четири средње школе, постало и високошколски центар. Историја се наставља...
Пише Ирина Кастратовић