ИЗВРШНИ ОДБОР ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ У ПОДГОРИЦИ 1918.Г.
ИЗВРШНИ ОДБОР ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ У ПОДГОРИЦИ 1918.Г.
Пише Јован Маркуш
Велика народна скупштина на сједници од 14. (27) новембра 1918. године, апсолутном већином гласова, изабрала је за чланове Извршног народног одбора: војводу Стева Вукотића, Марка Даковића, Риста Јојића, Спасоја Пилетића и Лазара Дамјановића. На истој сједници је изабрана скупштинска делегација од 18 лица за одлазак у Београд да србијанској влади достави одлуке Велике Народне скупштине. У ту делегацију су изабрани: Митрополит др Гаврило Дожић, др Станко Радовић, Омербег Селмановић, Прокопије Шиљак, Новак Ковачевић, Љубо Павић, Митар Вукчевић, Љубо Гломазић, Петар Хајдуковић, Михајло Јовановић, Михајло Димитријевић, Назимбег Махмудбеговић, Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић, Велимир Јојић, Благота Селић и Марко Ракочевић.
Извршни народни одбор је на сједници од 14. новембра 1918. године поднио Програм рада у девет тачака који је Скупштина усвојила једногласно. Програм садржи мјере које треба предузети, да би се послије скоро трогодишње окупације могла успоставити власт и осигурала лична и имовинска безбједност и потпуно сузбило безвлашће, које по правилу прати прелаз између ратног и мирног стања. Од чланова Одбора само су војвода Стево Вукотић и Спасоје Пилетић, један од оснивача Народне странке, имали искуство у вршењу власти из предратног периода, тако да је Скупштина на основу предлога из Програма додијелила десет народних посланика Извршном одбору за спровођење усвојених мјера на нормализовању стања.
Народно вијеће из Загреба, као врховна власт Словенаца, Хрвата и Срба са простора некадашње Аустроугарске, упутило је своју делегацију у Београд 28. новембра 1918. године. Делегација је престолонасљеднику регенту Александру I Карађорђевићу и влади Србије саопштила одлуке и жеље Народног вијећа, које је поднијело адресу. Према предлогу Народног вијећа: коначно рјешење и облик државе треба препустити конституанти, законодавну власт да привремено врши Државно вијеће и да владарску власт до конституанте врши регент Александар.
Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу проглашено је 1. децембра 1918. године. Предсједништво Народног вијећа је 3. децембра 1918. објавило, да је актом уједињења престала функција Народног вијећа као врховне суверене власти Словенаца, Хрвата и Срба на територији некадашње Аустроугарске.
Прва заједничка влада Срба, Хрвата и Словенаца образована је 20. децембра 1918. године. Предсједник Министарског савјета је постао Стојан М. Протић а потпредсједник др Антон Корошец. У првој влади Краљевине СХС једини министар из Црне Горе био је Милосав Раичевић, један од оснивача Народне странке.
Народној скупштини Краљевине Србије 29. децембра 1918. предсједник Министарског савјета Стојан Протић поднио је саопштење о прокламованом народном и државном јединству Срба, Хрвата и Словенаца и образовању једне Краљевске владе за цијелу Краљевину СХС. Народна скупштина Краљевине примила је саопштење на знање и дала са своје стране политичку потврду свршеном дјелу уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца.
О реакцијама савезника на одлуке Велике народне скупштине у Подгорици проф. др Драгољуб Р. Живојиновић пише, између осталог: ''Одлуке Подгоричке скупштине покренуле су лавину питања које је требало решити од почетка рада мировне конференције... Иако се сматрало периферним, стално се појављивало пред миротворцима, узнемиравало их и збуњивало. Поједине делегације су у одлукама Скупштине виделе тријумф начела слободне воље народа, док су их друге доживљавале као повреду уставности и монархијског легитизма.''
Нова држава је призната на Међународној конференцији у Паризу 1919. године, с тим што су њене границе прецизиране према сусједним државама накнадним билатералним уговорима – у Неију са Мађарском, Сен Жермену са Аустријом, Трианону са Бугарском и Рапалу са Италијом 1920. године.
Ослобођење а потом уједињење и стварање нове државе Краљевине СХС, чиме су фактички престале да постоје као независне државе Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора, није донио толико жељени мир напаћеном народу у Црној Гори. У расплету ствари у Црној Гори новембра 1918. године главну улогу имали су Црногорци – омладина, присталице Народне странке, комити и устаници. Већина посланика предратне Народне скупштине као и сви предсједници влада од доношења Устава 1905. године: Лазар Мијушковић, Марко Радуловић, Андрија Радовић, др Лазар Томановић, бригадир Митар Мартиновић и сердар Јанко Вукотић, су подржали одлуке Велике народне скупштине.
