-Затирање србства у Црној Гори-

-Затирање србства у Црној Гори-

Некад се Црна Гора поносила тиме што је „србски Пијемонт“, или „србска Спарта“. Она је дуго била луча слободе и части поробљеном србском народу под отоманском империјом. Та слобода Црне Горе била је политички, војно и финансијски подржана од Русије. Ослободилачким ратовима против турске србски народ већег дела Старе Херцеговине и мале Црне Горе и брда, постепено је у крви и страдању ослобађао нове крајеве и повећавао државну територију. Међународним признањем Црне Горе, као државе, чему је пресудно допринела Русија 1878.године на Берлинском конгресу, створене су основе за развој модерне србске државе. У тим каменитим брдима Црне Горе тешко се стварала слобода. Мајке су рађале синове да их одгоје и принесу на олтар слободе отаџбине Црне Горе и свеколиког србства. После Косовске битке „… што се збјежа у те планине…“ наставило је да се бори за вјеру и част народа. Смрт за слободу вреднована је као врховна национална вредност. Умирање за слободу Црне Горе је постало симбол и смисао часног живота. Зато се са правом питамо: Шта се то деси са србским бићем Црне Горе за непуних 120.година?
Није случајно Вук Караџић објашњавао зашто србкиње у Црној Гори носе црне мараме — „жале за Косовом“, говорио је. Како то да се под утицајем усташтва, комунизма и Милове диктатуре Црна Гора одрекла својих Немањића, Балшића, Црнојевића, Петровића…. ?

Оно што Његош ни пред страшним непријатељем, великим отоманским царством, није могао ни хтео да учини, говорећи да „Црногорци не љубе ланце“, учинила је власт у Црној Гори од 1999. године до данас. Одрекла се Косова и Метохије… цркава, манастира, Пећи и Пећке патријаршије?

Резултати деловања комунистичке идеологије и националног и верског раслојавања и растакања србског националног бића за последњих 105 година су погубни. Од србске државе и народа, свега је остало око 28,73% становништва да се изјашњавају као Срби. На попису становништва у Црној Гори 1909. године од укупно 317.856 огромну већину становника чинили су православци (94,38%), док су остали углавном били арнаути и и муслимани. Србским језиком је говорило 95% становништва, а у већем броју је било и становништва са албанским језиком као матерњим.
Уценама, пропагандом и политичком индокринацијом одузето је национално биће већини србског народа и исти је по основу државности преведен у нову нацију Црногорци, измењен им је језик и писмо некритичким и насилничким односом. Тако нису радили ни турци за време вишевековног ропства. Србској заједници у Црној Гори прети асимилација и нестајање, што представници власти, а један део и опозиције, у тој Републици нескривено и желе. Мисле да ће се новом вештачком нацијом отргнути од суштине србског националног бића и да ће лакше спроводити самовољу.

Многобројни историјски извори и пописи становништва указују да је србско национално одређење у Црној Гори било апсолутно већинско до 1945. године. Социјалистичка власт је то народно опредељење фактички ставила ван снаге и прокламовала црногорску нацију. Све је то урађено плански ради разбијања србског утицаја и карактера Црне Горе у будућности.

Црногорски Срби данас траже статус конститутивног народа. Распад бивше велике Југославије поново је отворио на драматичан начин њеним стварањем као самосталне државе, некако полуразрешено и наопако постављено „србско питање“. Са отцепљењем Црне Горе, уз истовремено држање Републике Српске у оквиру БиХ и отворено западно деловање у подршци независности лажне државе Косово, спроводила се маргинализација значаја србског народа на Балкану.

Зато Срби у Црној Гори морају тражити своја права, право на националне културне институције и своје уџбенике историје и језика и књижевности, макар их увозили из Србије и Републике Српске. А ако се ствари буду развијале неповољно треба тражити и србске разреде у заједничким школама или своје националне школе. По србски народ је дугорочно најопасније поистовећивање са са новом црногорском измишљеном нацијом.

Након референдума положај Срба у Црној Гори постао неподношљив јер су га Срби дочекали маргинализовани у сваком погледу, без својих медија, без адекватног политичког представљања, економски угрожени и без икаквог утицаја на креирање управљања државом. Сасвим је могуће да ће и Срби у Црној Гори морати да схвате оно што су многи народи пре њих, а то је да им ни слободу ни права нико неће дати само зато што постоје или што су почели да своја колективна права коначно траже. Срби у Црној Гори треба да спрече дукљанизацију Црне Горе, да се у томе држе Његошеве мисли и дела и непоколебљиво буду уз све што им је исто са Србима у Србији и Републици Српској.
После Референдума, за који се озбиљно сумња да није био израз воље народа, процес раздвајања Срба и нове нације Црногораца, постао је неминовност. До тога мора доћи јер Црна Гора у супротном, може запасти у још дубље поделе и грађанске сукобе. Да би се то избегло, односи између Црногораца и Срба у Црној Гори треба да буду уставно-правно регулисани на демократски начин. Одласком режима Мила Ђукановића можда би се већи део Црногораца вратио „…вјери прађедовској…“ Наопаким деловањем власти Мила Ђукановића у дужем периоду, Срби и Црногорци се већ разликују по језику, култури и приступу садржају историје. Зато у школама у Црној Гори треба да постоје одељења на србском језику. Боље би било да се пониште проусташке реформе које су део србског националног бића насилно изместиле из србског народа у културолошком, етничком, политичком па и безбедносном смислу.

Кроз историју и векове Црногорци нису постојали, као народ. Од настанка Зете, а потом Црне Горе као србске државе, па све до комунизма Црногорци су били Срби. У епохи националног романтизма србског народа, створен је мит о Црној Гори као „Србској Спарти“. Његови творци су наши романтичари из Србске Војводине, која је, као што знамо, тада била у саставу Аустроугарске монархије.
Грб Србске Војводине из 1848. године

Велики србски писци Радичевић, Змај, Јакшић, Костић… пуно су написали прелепих дела о србској суштини и бићу Црне Горе. То се догађало у периоду када су Србијом владали Обреновићи, који су у спољној политици били везани за Аустрију. Тада изворна србска идеја о јединству народа није била у обреновићевској Србији него у Србској Војводини. Слично је и данас, јер је духовно србско средиште у Републици Српској а не у Србији. Званични Београд данас, као и много пута кроз историју био је ускогруд и није видео потребе целог србског народа, него је водио политику додворавања ускогрудо гледајући партикуларне интересе. Најлепше је србско биће Црне Горе и Црногораца опевао Владика Петар Петровић Његош.

Обреновићи, нису могли имати ослонац на Русију зато што су били окренути ка Аустроугарској. Књажевина Црна Гора је, међутим, све до Мајског преврата и доласка Петра Карађорђевића на престо, била наслоњена у потпуности на Русију. Санстефански мировни уговор, потписан у корист Бугара, а на штету Срба, чија корекција је обављена на Берлинском конгресу, када су и Србија и Црна Гора стекле међународно признање, показао је сву сложеност међународне позиције Србије тога времена. У таквим околностима Црна Гора је србским романтичарима из Војводине била логична инспирација. С њом нису имали физичког додира у мери која би им открила сву њену суштину и далеки ехо крваве слободе и бојева с турцима. Србски романтичари су Црну Гору тада оковали у звезде. Ловћен је са разлогом постао симбол слободе србског народа, а Црна Гора „чувар косовске мисли о слободи“.

Зато се наши родољубиви интелектуалци и данас чуде шта се то десило са „Србском Спартом“, како је могуће да се она одриче србства, Косова и предака, србског језика и ћирилице, како је могуће да је Србска Црква на њеном тлу непожељна? Одговор на та питања је исувише прост али тачан и он гласи: узрок је комунизам од 1945. године и Ђукановићева власт од деведесетих година прошлог века па до данас.

Комунизам је сатирао србство и србску православну веру у Црној Гори а Милов режим је по сличном рецепту, новом евроатлантском рецепту направио разбраћу од браће. Као да је био са пророчанском моћи, Архимандрит Нићифор Дучић је проглашење Црне Горе за књажевину 1851. окарактерисао ријечима: „Ето нове несреће србскоме народу!“ Неколико деценија касније Јован Дучић је о свом трошку у Требињу подигао споменик Његошу, али у његовим делима нема ни слова у славу Црне Горе. То није случајно, јер је и тадашња власт гледала и штитила властодршца, а не народ. Ниједан Бокељ, ниједан Херцеговац, ниједан Паштровић нити Брђанин није оставио писани траг о превеликој бризи књаза а потом краља Николе за народ.

Како се данас Срби осећају у Црној Гори?

У склопу одржавања народних трибина у Црној Гори, Унија за неутралност Црне Горе и Евроазијски безбедносни форум из Београда одржали су низ трибина у 2016. години против агресивне НАТО пропаганде о укључивању Црне Горе у Алијансу. Говорници са територије и из локалне заједнице на трибинама су јасно изнели своје ставове о штетним последицама евентуалног прикључења Црне Горе НАТО пакту.

На себи својствен начин и песници и културни радници дали су допринос анти НАТО кампањи, кроз рецитовање својих песама које говоре о проблемима србског народа из свакодневног живота.

Из излагања дискусија и порука које су пренете на трибинама у Црној Гори, могу се извући релативно објективни ставови и поруке:

Србски народ у Црној Гори, посебно на западу и северу (на простору Старе Херцеговине), осећа велику угроженост и обесправљеност и изостанак подршке званичних власти Србије, посебно у последње четири године.
Власти Црне Горе, од осамостаљења дискриминишу све локалне средине и заједнице које се претежно изјашњавају као србске.
Влада блокира озбиљне инвестиције из буџета и не доводи инвеститоре за отварање нових погона и фабрика у србским локалним заједницама, тако да је млади нараштај приморан да своја животна питања решава у другим срединама или да се приклања званичној власти. На тај начин Мило Ђукановић уцењује и прогони све оне који су за очување изворне србске Црне Горе и који су за очување њеног србског националног бића.

Црногорски режим не обезбеђује елементарне права за србску заједницу на нивоу националних мањина, тако да је проказан србски језик, застава и све више Православна црква.

Србски народ је јединствен у осуди увођења црногорског језика и изричит је за одржање србског језика и ћирилице,

Истакнуто је низ примера дискриминације и прогона људи из државних институција (Полиција, Школство, Војска, Здравство, органи државне управе на републичком и локалном нивоу), кроз прекиде радног односа само зато што се декларишу као Срби. Истиче се пример да су учитељи и професори тајном кампањом били инструисани а потом и приморани да прихвате школске дневнике и друге обрасце штампане на латиници и да исте морају попуњавати латиницом. То је почетак процеса колективног унијаћења србског народа у Црној Гори а да се о томе власти Републике Србије никада нису одредиле и истакле то као проблем. Муслимани се у Црној Гори све више декларишу као бошњаци, а албанци у источном делу изграђују елементе аутономије у културној и политичкој сфери. На тај начин само је србски народ у Црној Гори подељен на „Србе и Црногорце“.
Не постоји сагласност ни око државних симбола, пре свега око заставе. Муслимани носе ратне заставе муслиманске БиХ, а албанци албанске заставе. За Србе постојећа застава није њихов избор већ тробојка са белим орлом, традинационална застава Краљевине Црне Горе. Постојећу заставу и грб Црне Горе зову „кокошком“, јер никада није била историјски симбол државности Црне Горе.
Све више је изражена и бојазан од албанског и муслиманског екстремизма на северу и истоку Црне Горе, јер постоји значајан број добровољаца који су учествовали или се сада налазе у јединицама тзв. исламске државе.
Не одобрава се успостављање границе између Црне Горе и лажне државе Косова јер сматрају да је то граница према Србији која је давно утврђена.
Свим демократски средствима потребно је наставити истрајну борбу за очување србских националних интереса и недозволити даље поделе, посебно у разбијању улоге и значаја србске православне цркве.

Србски народ искрено жели још отворенију и плодотворнију сарадњу са Русијом на свим пољима, јер то сматрају јединим природним и братским савезом уз Србију и Републику Српску.

Српски народ Црне Горе дубоко осећа жал за жртвама НАТО агресије народа Републике Србије и Црне Горе и то га чини још одлучнијим у супростављању приступању Црне Горе НАТО пакту.

Одлуку о приступању Црне Горе НАТО пакту, као судбоносном питању не само за Црну Гору већ и за све србске земље, потребно је донети изјашњавањем народа на референдуму,
Потребне су хитне инвестиције у већинским србским срединама како би се зауставио процес одласка народа из тих средина, као и процес националног и верског унијаћења и „политичког насиља“. То насиље се спроводи кроз корупцију, уцене припадника опозиционих странака, посебно виђенијих и утицајних људи. Зато се суштински може рећи да у Црној Гори не постоји демократија нити демократски систем, него је на сцени самовоља једне корумпиране ауторитарне власти, која манипулише вољом народа и недозвољава истинску анфирмацију његових интереса.

Након избора у Црној Гори, исказане воље народа и различитих пропуста и кршења изборне процедуре све више се види да је Црна Гора подељено друштво у националном и политичком смислу и да је тешко предвидети ситуацију у колико режим не призна учињене пропусте и не приступи се изградњи нормалније атмосфере без уцена и притисака за наредне заиста демократске изборе.
У колико актуелни режим уђе у даље спорне поступке обезбеђивања већине онда је извесно да ће процес ићи ка радикализацији и заоштравању политиче ситуације. Вероватно ће се Запад, пре свега САД определити за очување режима по сваку цену, све док на силу не угура Црну Гору у НАТО пакт,што се и десило,Црну Гору су на силу угурали у НАТО пакт.