logo3

ЖУТА КУЋА ЈЕ - БЕЛА

"Жута кућа" у Албанији није једина!


"Жута кућа" није једина зграда смрти за Србе који су отети на Косову. У јужној српској покрајини још пре бомбардовања постојало је више илегалних болница у којима је скончало неалбанско становништво. "На КиМ су још 1998. постојале илегалне болнице у којима су Шиптари држали Србе и узимали им крв до последње капи", тврди у ексклузивном разговору за С медиа портал некадашњи оперативац Криминалистичке полиције Славко Никић.
 


 Славко Никић је, заједно са својим саборцима, 1998. године открио једну од илегалних болница у селу Блаце крај Суве Реке. Потресно сведочанство, као и фрапантну исповест команданта дивље болнице Никић је описао у роману "Нулта крвна група".

 
Документарна прича обилује детаљима од којих се диже коса на глави. Због тога је на корицама књиге одштампана и порука – "Забрањено особама са слабим срцем".

 

Дивље болнице као центри за трансфузију


У исто време када је Никић објавио овај роман, Руси су најавили да ће покренути истрагу о трговини органима на Косову. Они су, очито, неповерљиви према истрази коју води ЕУ, а која би требало да расветли улогу челника ОВК – Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја – у трговини органима.

- Шиптари су отимали Србе и узимали им крв до последње капи – каже Никић за наш портал. – То ми је, уосталом, признао командант Агим, син шиптарског полицајца и Српкиње, којег сам затекао у илегалној болници у Блацу и који ми је, пре него што ће извршити самоубиство, до детаља открио злодела шиптарских зликоваца!


 

Српска крв за шиптарске терористе


Присећајући се ране јесени 1998, када је са својим саборцима из полиције открио једну од "кућа смрти" на територији Косова, Никић приповеда:

- Добили смо дојаву да у Блацу постоји илегална болница. Претпостављали смо да они ту доводе своје рањенике, међутим кад смо упали у тај објекат, затекли смо шиптарске војнике, четворицу муџахедина и главнокомандујућег који је плакао крај ногу мртве старице. Научени да максимално будемо на опрезу, нисмо веровали да ће командант бити благонаклон према нама. Међутим, његово психичко стање говорило је другачије. Тражио је да разговара са мном и ја сам, иако је то неуобичајено, пристао. Тада сам сазнао све детаље ужаса које су Шиптари чинили да би спасили своју војску, али и да би финансирали рат против Срба.

 

Отмице, откупи, убиства


Командант Агим потврдио је Никићу да је сваки Шиптар могао да напредује у хијерархији ОВК уколико би убио макар једног српског полицајца. Открио му је, међутим, и до тада строго чуване тајне: да су их обучавали муџахедини и да је доказ лојалности ОВК био заклати неке од киднапованих Срба пред целим стројем!

- Новац за финансирање рата прибављали су што од продаје наркотика, што од породица отетих Срба – наставља Никић. – Снимили би српске мученике како поручују породицама да су живи и здрави, а онда би те снимке преко 'својих људи' достављали њиховим породицама. Уз снимак је 'ишла' и 'пратећа порука': платити неколико десетина или хиљада немачких марака да отети Срби буду ослобођени. Људи су продавали све што су имали не би ли поново видели своје најмилије. Међутим, када би дошли у зону коју су држали Шиптари да би предали новац и преузели своју браћу, мужеве и синове, и сами би били киднаповани и завршавали би као даваоци крви до последње капи! Та крв је касније достављана болницама у којима су лежали рањени Шиптари. Команданти ОВК су, заправо, остајали у животу захваљујући српској крви! 

Касапима опраштају Жуту кућу?!


Да ли је могуће да ће међународна истрага о злочинима трговине органима отетих Срба бити обустављена, под изговором застарелости?! Ово питање, страшно и без одговора, наметнуло се након изјаве директора канцеларије Стејт департмента за јужну и централну Европу Џоната Мура који је рекао да у јуну идуће године истичу законски рокови за истрагу о евентуалним злочинима у предмету "трговина органима".

Сви потоњи покушаји да се дође до објашњења да ли се застарелост односи на мандат истражних органа Еулекса који се баве овим случајем, или на сам злочин, остали су безуспешниУколико се застарелост односи на сам злочин, то би онда значило да Жуту кућу и све оне стравичне ствари које су се дешавале над отетим и убијеним косовским Србима, Еулекс није третирао као ратни злочин! Ако јесте, онда случај не може да застари, јер ратни злочин не застарева ни у једној држави. 

По међународним конвенцијама и нашем законодавству ратни злочин никада не застарева. Мислим да се овде ради о застарелости истраге Еулекса који је имао одређени број година да цео случај истражи. Просто не могу да верујем да ће се ићи под општу застарелост, јер злочин у Жутој кући јесте ратни злочин - каже познати београдски адвокат Новак Лукић.


Ни заменик српског тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић није могао да понуди прецизно објашњење.

Мислим да није могуће да злочин у Жутој кући застари. Могу да застаре нека дела ако није предузета ниједна процесна радња. У Србији се то дело третира као ратни злочин, кривично дело које никада не застарева. Србија је покренула поступак и тај злочин не може ни у једном случају да застари - тврди Векарић.

У децембру 2010. године Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је извештај свог специјалног известиоца Дика Мартија, у коме је наведено да су Срби киднаповани на Косову завршили у камповима у Албанији - између осталог и у злогласној Жутој кући, где су им вађени органи.
 

- У том апсолутно хаотичном периоду између 1999. и 2000. односно од краја бомбардовања до успостављања Унмика, власт на целој територији је вршила ОВК, а то је период када су почињени злочини. Људи су киднаповани, депортовани у Албанију - изјавио је тада Марти.


Можда се у временском оквиру у који је Дик Марти сместио отмице и стравична убиства "од краја бомбардовања до успостављања Унмикове власти", и крије алиби за евентуални став Еулексових тужилаца да најстравичније злочине третирају као класична кривична дела, а не ратне злочине.


Ратни злочин против цивилног становништва може бити извршен за време рата, оружаног сукоба или окупације, а један од тих злочина је и узимање органа ради трансплантације. Отмице, потом стравичне операције на живо и убијање Срба у камповима терористичке ОВК свакако су злочини у вези са оружаним сукобима који су задесили КиМ крајем прошлог века

 

Нестручност или опструкција


Како су међународне мисије, прво Унмик, а потом и Еулекс, траљаво водиле истраге бројних злочина над косовским Србима, говори и податак Амнести интернешенела да су у периоду од 2000. до 2009. међународни тужиоци процесуирали мање од 40 случајева. Сада се надвила опасност да после злочина над Србима у Гораждевцу, Старом Гацку, Обилићу и масакра над путницима Ниш експреса код Подујева и најстрашнији од свих албанских злочина буде гурнут под тепих.


- Опструирање да се утврде чињенице у вези са неким ратним злочином је скандалозно, и не сме да наиђе на одобравање ни наше, ни међународне заједнице - каже адвокат Новак Лукић. 

Заточеници "Жуте куће" пронађени у Приштини, починиоца нема


Саветодавна комисија за људска права Уједињених нација на Косову препоручила је Унмику да се јавно извини и призна пропуст и да спроведе ефикасну истрагу у вези са отмицом и вероватним убиством Младена Васића, као и са отмицом и убиством Милете Ђукића и Драгољуба Славковића. Осим тога и да од надлежних на Косову тражи да предузму све могуће кораке како би осигурали да починиоци буду приведни правди. 
 

Реч је о тројици Срба из Липљана који се спомињу у извештају Унмика сачињеном пре 11 година да су као заробљеници виђени на северу Албаније. Према документима у које су "Вести" имале увид, Унмиков извештај из октобра 2003. даје податке у вези са сумњом да је ОВК уплетен у круг трговине људима између Косова и Албаније ради принудне проституције и трговине људским органима. А наводи се да су Васић, Ђукић и Славковић били су међу "заробљеницима".


Сва тројица у том документу означени су у делу с насловом "Жртве", а према изјави сведока одведени су на север Албаније.

Сведок је означен под редним бројем 7, а описан као "Албанац из Црне Горе, нискорангирани војник ОВК". Истражитељима Унмика он је рекао да је видео Славковића, Васића и Ђукића у приватном затвору у близини места Тропоје крајем јула или почетком августа 1999. године.

Иако је посведочио да их је видео ван Косова, посмртни остаци тројице Срба пронађени су на гробљу у Приштини. Како се наводи у списима које је Саветодавна комисија користила при давању мишљења, према документима Унмика и Еулекса посмртни остаци неколико неидентификованих особа пронађени су на гробљу Драгодан у Приштини јуна 2003. године. Обдукција је обављена 4. децембра исте године, а према речима патолога посмртни остаци су у великој мери били непотпуни и из тог разлога узрок смрти три особе није могао бити утврђен. 
 

Посмтрни остаци Драгољуба Славковића су идентификовани су 22. октобра 2004. године путем ДНК анализе, а 8. новембра исте године предати његовој породици. 

Цитат

Одштета породицама

Саветодавна комисија за људска права Унмика позивајући се на Европску конвенцију о људским правима препоручује и да се предузму кораци за исплату накнаде за моралну штету, и остваривање потпуног и свеобухватног програма репарације. Такође, препоручује да Унмик предузме кораке у Уједињеним нацијама као гаранцију да се иста ситуација неће поновити.

Идентитет Милете Ђукића утврђиван је на три "групе посмртних остатака", а ДНК анализама обављеним 2008. - 2010. године потврђена је подударност са узорцима крви чланова породице. Посмртни остаци су предати породици 17. октобра 2010. године.

Према подацима које је Еулекс упутио Комисији, посмртни остаци Младена Васића састоје се од "пет малих фрагмената" и такође су пронађени на гробљу Драгодан, јуна 2003. године. Априла 2012. идентификовани су путем ДНК анализе. Међутим, у тексту се наводи да је породица одбила да преузме посмртне остатке који су потом предати Комисији за нестала лица Владе Србије.


Захтев за мишљење Саветодавној комисији за људска права при Унмику, у својству жалиоца, упутили су отац Младена Васића, супруга Милете Ђукића и супруга Драгољуба Славковића. Они су навели да су сва тројица нестала 22. јуна 1999. јуна у области Липљана.

Унмик заташкао трговину органима

Мисија Унмик није спровела ефикасну истрагу у случају нестанка Златка Антића киднапованог у Призрену 1999. године, чије се име спомиње у извештају о трговини органима који су за Трибунал у Хагу 2003. године сачинили припадници те мисије.
Од самог почетка било је очигледних недостатака у спровођењу истраге. За разлику од других случајева нестанка, у овом је постојао очевидац, а уместо да проактивно прати трагове, Унмик полиција је јануара 2004. проценила да није доступан ниједан доказ и ставила предмет "на чекање". До тих закључака дошла је Саветодавна комисија за људска права Унмика у недавно објављеном мишљењу, а у чији су увид имале "Вести".
Извињење породицама

Поводом нестанка новинара српске редакције Радио телевизије Косова - Марјана Мелонашија 2000. године у центру Приштине, утврђено је да у Унмиковој документацији не постоји нити један истражни спис који би указао да су полицајци било кога испитали везано за овај случај. Зато Комисија изражава сумњу да полиција УН на Косову није била вољна да истражује злочине за које се сумњало да су починили припадници ОВК.

- Узимајући у обзир околности овог случаја Унмик није преузео све адекватне мере како би пронашао посмртне остатке несталог лица и наставио истрагу како би идентификовао починиоце и извео их пред лице правде. Комисија страхује да таква неактивност указује на одређену невољност полиције Унмик да спроведе истрагу, поготову када има назнака о политички мотивисаном насиљу које је указивало на особе повезане за ОВК - наводи се у закључцима.

Комисија је своје мишљење донела на основу увида у истражна документа Унмика, а од шефа те мисије тражи да се јавно призна одговорност, извини се породицама и затражи од надлежних органа на Косову да преузму све могуће кораке како би осигурали да се кривична истрага настави, а починиоци буду изведени пред лице правде.

Према сведочењу Цице Јанковић, мајке Марјана Мелонашија, он је просторије РТК напустио 6. септембра 2000. године, ушао у такси и од тада се не зна где је. Нестанак је одмах пријавила Унмику, Међународном комитету Црвеног крста, Црвеном крсту Југославије, МУП-у Републике Србије, али то није дало резултата. У жалби коју је доставила Саветодавној комисији, априла 2009. године, истиче да никада није обавештена о томе да ли је истрага уопште спроведена и какви су били њени резултати, ако их је било.

Ћутање због страха

Мајка Златка Антића, Добрила Антић-Живковић наводи да је њен син 28. јула 1999. године напустио Брезовицу и отишао у породични стан у Призрену да провери је ли безбедно за повратак. Свратио је код комшија којима је дао кључеве од свог стана, а неколико минута након што је ушао код њих појавило се шесторо мушкараца у униформама ОВК-а и натерало Златка и комшиницу да пођу са њима.

Добрила је навела да су комшиница и њен син одведени у студентски центар који се налази иза градског гробља у Призрену, да је жена пуштена, а да из страха није одмах пријавила отмицу. Мајка верује да је комшиница препознала неке од отмичара, иако то није признала.

Име Златка Антића се помиње у документу прослеђеном Трибуналу у Хагу, у коме се налази сажетак података у вези са сумњом на умешаност ОВК у круг трговине људима између Косова и Албаније у циљу принудне проституције и трговине органима. Ту се наводи да је Антић био међу заробљеницима који су одведени и држани у илегалним затворима на северу Албаније, јула или почетком августа 1999. године, у сврху трговине органима.

Међутим, у истражним списима Унмика нема ни назнаке да је тако важна информација достављена особама која су истраживале случај нестанка Златка Антића, нити да је та мисија спровела било какву активност како би додатно истражила најтеже оптужбе, осим што је информацију проследила Хагу.

Саветодавна комисија за људска права УН је "озбиљно забринута јер је уложено тако мало напора да се истражи и примени право на истину у погледу ових шокантних навода".

 

Отмичари у црним униформама


Припадници Косовске полицијске службе забележили су изјаву В. Н. 2.новембра 2003. године Призрену, коју је Златко Антић посетио 28. јула после подне. Према њеним речима, она га је упозорила да је опасно да се врати у стан, на шта је одговорио да никоме ништа није наудио.
Одмах пошто је дошао, у стан су ушла седморица наоружаних мушкараца у црним униформама (тројица или четворица су носили маске). В. Н. је за отмичаре казала да су младићи, да их није виђала раније и да зато неће моћи да их препозна. Није знала у ком су правцу одвели Антића, а како је додала, три дана касније отишла је у Енглеску на три месеца ради лечења.

- Ефикасна истрага је требало да обухвати анализу и решавање неподударности у наводима које су дале жалилац и В.Н. (сведок), испитивање осталих чланова породице В.Н, као и претресање области (укључујући место где је ОВК основала своју канцеларију), и проверу информација које је дао Џ. Г. (особа која се уселила у Антићев стан). Уместо да проактивно прати те трагове, полиција Унмика је јануара 2004. године проценила да није доступан ниједан доказ и одлучила да остави предмет на чекању, закључује Саветодавна комисија.

Дуг списак нерешених случајева

У последња три месеца Саветодавна комисија донела је 18 мишљења у 31 случају, и у свим,  констатовала пропуст у истрази Унмика. Од те мисије тражи да призна одговорност и да се извини и родбини петочлане породице Даринке и Недељка Шутаковића, који су заједно са тројицом синова Радованом (10), Ђорђем (16) и Александром (18), комшијама Миленком Кабашом, Мићом и Радмилом Петровић киднаповани из зграде у којој су сви заједно живели у Ђаковици.

Комисија је до истих закључака дошла и у случају нестанка Радована Рачића у селу Рамоц у општини Ђаковица, Љубимирке Ђурић из Истока, Светислава Јакшића и Радета Будимира из Приштине, Слободана Вујачића, Луке Петрушића и Радмиле Петрушић у селу Пећка Бања, Радота Гојковића из Пећи, Млађана Маврића из Велике Хоче, Душана Андрејевића из Липљана, Драгана Стевановића, Милосава и Султане Шмигић из Леочине и Љ. Б. за кога се сумња да су га припадници ОВК киднаповали 1998. године, а затим га "пребацили" и затвореног држали у кампу Бондстил.

Еулекс амнестирао злочинце


Одустало се од кривичног гоњења седморице осумњичених за трговину људским органима. Случај затворен у новембру 2017, што је тек сада обjaвљено
ЗЛОЧИНАЧКА група која се скоро пуну деценију сумњичила за монструозну трговину органима српских и албанских цивила на Косову и Метохији - неће одговарати за злочин.

Према наводима медија на КиМ, Еулекс је одустао од кривичног гоњења седморо од осморо осумњичених у случају "Медикус", које је Дик Марти у свом чувеном извештају директно повезао са злочинима без преседана над нашим народом у злогласној Жутој кући.

Еулексовим потезом амнестирани су бивши посланик ДПК и кардиолог Шаип Муја, бивши министар здравља Аљуш Гаши и бивши председник Општинског суда у Приштини Нухи Ука, затим Шкељзен Сиљај, Ринон Дервиши, Осман Мехмети и Фљамур Богај.

Једини осумњичени је остао турски доктор Кенан Демиркол, чија се одбрана позива на то да је било каква истрага Еулекса незаконита, јер је законски рок од 30 месеци истекао у септембру прошле године.

Еулекс је овај случај, иначе, затворио у новембру 2017, али је то тек сада обелодањено. Како је наведено, против осумњичених Албанаца нема довољно разумне сумње да су учествовали у трговини органима, наношењу тешких телесних повреда и у осталим злочинима који су им стављани на терет.
Овај срамни потез Еулекс је повукао практично уочи почетка рада суда за злочине ОВК. Зажмурили су на многе доказе и сведочења појединих учесника у киднаповању Срба од 1998, затим њиховом пребацивању у логоре, куће и бродове, где су им вађени органи, а онда специјалним каналима слати у болнице по Европи, где су илегално рађене трансплантације тешко оболелим богатим грађанима.

Председник Скупштинског одбора за КиМ Милован Дрецун каже да је евидентно да Еулекс ништа није урадио да се процесуирају злочини почињени на Космету.
- Имајући у виду висок степен корупције, о чему је у протеклом периоду било сведочења, ова одлука није случајна. У њој је много политике и корупције. Муја је, иначе, врло близак сарадник Хашима Тачија и у истрази српског тужилаштва за ратне злочине је међу главним осумњиченим за трговину људским органима.
Јусуф Сонмез

Случај "Медикус" покренут је пре десетак година, када је на аеродрому заустављен турски држављанин који је имао велике болове после вађења бубрега. Назван је тако јер је ланац трговаца органима деловао уз помоћ клинике "Медикус", која се налазила на периферији Приштине. Њен директор Љутфи Дервиши је 2013. осуђен на осам година затвора због организованог криминала и трговине људским органима, док је његов син Арбан осуђен на седам година затвора, али су обојица била у бекству и нису одслужила казне. Ту пресуду је 2016. поништио Врховни суд и наложио ново суђење.

У овом случају судило се у одсуству и турском доктору Јусуфу Сонмезу и Израелцу Моши Харелу, који су у оптужници били означени као вође криминалне групе.

Израелски држављанин Моше Харел ухапшен је почетком ове године на Кипру, а приштинске власти затражиле су његово изручење. Он је означен као "мозак" ове мреже, док је турски лекар Јусуф Сонмез осумњичен за пресађивање органа у клиници. Оптужени су за 30 нелегалних трансплантација бубрега.

Тужилаштво је 2013. навело да су током истраге и суђења дошли до информација да су у случају илегалне трговине укључене и друге особе. Тада је покренут "Медикус 2", чији су осумњичени сада ослобођени кривичног гоњења. 
 

Шаип Муја


СВЕДОЧЕЊЕ О ВАЂЕЊУ СРЦА ЖИВОМ СРПСКОМ МЛАДИЋУ


ЗАШТИЋЕНИ сведок и бивши припадник ОВК испричао је српском тужилаштву за ратне злочине како је после двонедељне обуке на пластичној лутки у једном селу на северу Албаније извадио срце српском младићу у основној школи у Куксу.

- Довели су везаног, мршавог и претученог младића. Спојили су три клупе и ставили га на њих да лежи. Четворица су га држала. Секли смо га живог, јер је доктор који је ту био заборавио алат. Скалпелом сам му расекао кожу мало изнад гркљана. Рез сам повукао ка грудном кошу. Крв је шикљала свуда по нама, а младић је вриштао и на српском спомињао Бога. После тога се онесвестио. Раширили смо грудни кош. Онај доктор је подигао срце, па смо најлоном подвезали крвне судове. Ја сам онда рукама извадио срце. Било ми је гадно.

Те језиве сцене прогањале су годинама овог Албанца са Космета, сањао их је ноћима, па је одлучио да то исприча. Србија га је испроверавала и на крају склонила на безбедно.

Према његовим наводима, који се поклапају са истрагом Унмика од пре 13 година, то српско срце је завршило у грудима једног богатог пацијента у Турској.
ЖУТА КУЋА ЈЕ - БЕЛА

ПО ЗЛУ чувена Жута кућа се налази у селу Рибе, код града Бурељ на северу Албаније. У њој су извађени органи неколико стотина киднапованих Срба. Сада је окречена у бело и у њој живи породица Катучи. Приликом истраге хашког тужилаштва 2005. године око ње су пронађени разни остаци посуда, боца, инструмената, лекова, који се користе приликом хируршких операција.

(С.Ј.М. вечерње НОВОСТИ)