ДР ВУКАШИН ДЕДОВИЋ ''СТАЊЕ У БЕРАНСКОЈ КАЗИ ПОСЛИЈЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА 1878. ГОДИНЕ

Стање у Беранској кази после Берлинског конгреса

На Берлинском конгресу, који је одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године, уследила је ревизија Санстефанског мировног уговора и ограничење територијалних добитака Црне Горе. Чланом 28. одређене су нове границе Кнежевине Црне Горе. Према његовим одредбама Црна Гора је добила градове: Никшић, Колашин, Подгорицу, Спуж, Жабљак, Бар, Плав и Гусиње.  Наиме, овим чланом уговора Црној Гори није признато право на велики део територије која је у току васојевићког устанка и црногорског рата против Турске 1875-1878. године  била ослобођена. У Васојевићима црногорска граница померена је незнатно преко Лима, тако да је Црна Гора добила само 13 села (Велика, Машница, Мурина, Грачаница, Луге, Улотина, Цецуне, Трепча, Мезгале, Улица, Марсенића Ријека, Ђулићи и Мимићи)[1], а било је одлучено да јој Турска уступи и Плав и Гусиње са околином.

Главни иницијатор ревизије Санстефаноског мировног уговора и одржавања Берлинског конгреса била је Аустро-Угарска. Она је била највећи противник ширења Србије и Црне Горе и њиховог уједињења. Залагала се да област (Новопазарског) Санџака и Доњи Васојевићи остану и даље у поседу Турске, како би Србија и Црна Гора биле што више раздвојене, а и да би себи омогућила лакши продор према Солуну и везу с Албанцима, код којих је настојала да учврсти свој утицај. Зато је сада, у новој ситуацији, долина Лима за Аустро-Угарску била од важног стратегијског значаја. Мада је било природно да се Плав и Гусиње прикључе Црној Гори, гледано из геополитичког и аспекта ратних добитака, по етничком и привредном критеријуму било је више разлога да јој припадну Беране. Међутим, интерес Аустро-Угарске утицао је да се Беране одвоје од Црне Горе, како би простор који раздваја Србију и Црну Гору био што шири, а тиме и што безбеднији прометни пут од Босне за Солун. Руски посланик на Цетињу (Јонин), у телеграму грофу Горчакову, руском представнику на Берлинском конгресу, пише: "Велика је неправда што се Црној Гори неће присајединити Беране, тј. цијели Васојевићи који су се три године јуначки борили за уједињење са Црном Гором".[2]

            Политичке прилике у Новопазарском санџаку после Берлинског конгреса су приморале Порту на извесну реорганизацију управе у овој области, свакако и због аустро - угарских гарнизона у њој. У пролеће 1880. године Порта је у овој области основала два санџака (мутесарифлука): Пљеваљски, чије су границе одговарале подручју поседнутом од стране аустроугарских трупа (казе пљеваљска, пријепољска и прибојска) и Сјенички (сјеничка, бјелопољска, бродаревска и нововарошка каза). Годину дана касније, у пролеће 1881. године, основаном мутесарифлуку Пећ (раније каза), због изванредних прилика у граничној зони прикључене су казе Гусиње и Беране, које су до тада биле у саставу санџака Нови Пазар.[3] Пећки санџак обухватао је пећку, ђаковачку, гусињску и беранску казу (Доње Васојевиће). Беранска каза се задржала у саставу пећког санџака до 1891. године, а од тада до 1909. године заједно с гусињском казом представља нову територијалну јединицу у којој се протезала власт скадарског валије.[4]

Због немира становништва у беранској кази и ради наплате већих пореза, турске власти су почетком 1908. године покушале са променама устаљене организације власти на овом подручју (да села од Фемића Крша до манастира Ђурђеви Ступови и део Горњих Села прикључе брзавском мудирлуку, бјелопољском округу, а Полицу с Будимљом и Дапсићима до Јасиковца суду у Лозни, рожајском округу). Народ беранске казе се томе супроставио с циљем да остане неподељен у свом округу у саставу Скадарског вилајета.[5]

Крајем 1909. године извршене су измене у организацији турске власти. Тада су сјенички санџак сачињавале следеће казе: бјелопољска, доњоколашинска, нововарошка и сјеничка. Пљеваљски санџак чиниле су пријепољска и пљеваљска каза, док су беранска и гусињска каза припале Пећком санџаку.[6]

Косовски вилајет, чије је седиште 8. септембра 1888. године пренесено из Приштине у Скопље, имао је почетком 20. века шест санџака (мутесарифлука): пљеваљски, новопазарски (сјенички), пећки, приштински, призренски и скопски. На челу санџака налазио се мутесариф, који је био и војни заповедник у округу. Управа санџака је имала и саветодавно тело - меџлис, у коме су се налазила и по два Србина. Санџаци су се делили на казе. На челу казе налазио се кајмакам (начелник). И у кази је постојало саветодавно тело у које су улазила и два Србина. Но, они нису имали јачи утицај код турских власти да би могли заштитити интересе свог народа. Организација срезова и среских испостава била је устројена тако да се углавном бавила прикупљањем пореза и полицијским надзором. Судови су постојали у вилајету, санџаку и кази. У кази је постојао првостепени суд, који је имао и два грађанина поротника, од којих је један био Србин. На судске пресуде грађани су се могли жалити апелационом суду у Скопљу и касационом суду у Цариграду.[7]

Турско судство није пружало сигурност и заштиту српском народу. На његове одлуке утицале су моћне албанске и муслиманске породице. Мада је постојао грађански и кривични законик, судови су углавном радили по шеријатском праву. У судовима су радили већином кадрови које је било лако корумпирати. Српско становништво је најчешће само решавало спорове међу собом, да му не би "судио мудир код кога су били тамница, бој и глоба".[8] Грађанске спорове Срба који су се односили на спорове наслеђа, тестамента и брачне парнице решавао је митрополит према привилегијама које је добила Цариградска патријаршија, односно српска црквена општина.[9]

Каза је могла бити подељена на мудирлуке (среске испоставе, веће општине) и на јафте (мање општине), које је сачињавало или једно веће или више мањих села. У Беранама се налазио мудир (старешине народу) и бимбаша (заповедник, мајор) са до хиљаду људи, (низама и жандарма). Уз мудира су се од почетка налазила два Србина, "као нека контрола", али у ствари без икаквих функција. Свако село је бирало кмета, а потврђивао га је мудир. Кмет је био дужан да буде на услузи турским властима "да наређује људе с колима или с коњима", "да збере порез и однесе мудиру", "а никоме не може пресудити ништа ни за две паре". Због тежње православног становништва да са турским властима има што мање посла, кнезови у беранској нахији имали су велики утицај у свом селу, а често су одбијали да изврше наређења турских власти.[10]

Одлукама Берлинског конгреса област Васојевића је и даље остала подељена између Турске и Црне Горе. Те одлуке покопале су сав труд, људске жртве, патње и страдања заграничног народа поднесене у васојевићком устанку и црногорско - турском рату 1875-1878. године, јер је још једна трећина области Васојевића остала у саставу Турског царства. После овога за православно становнишвтво уз долину Лима настало је поново време злог живота и борбе. Географски, привредно и етнички јединствен крај био је раскомадан и онемогућен за слободан и успешан живот. "Одозго са извора Лима притискивао је и даље дивљи арнаутлук, одоздо биорски и берански Турци, а са стране аскерске карауле. Тако је предио, који је по себи једно, географски и економски упућен на један живот, остао раздробљен".[11] Иако тиме тешко погођен, народ и главари овог краја не губе наду и веру у себе и своје сународнике у Црној Гори и Србији, већ настављају са отпором, бунама и устанцима све до коначног ослобођења 1912. године и економског, територијалног, војног и државног интегрисања са Црном Гором и целокупним српским народом. Народ није клонуо духом већ је задржао ослободилачки дух, борбени морал и националну свест на завидном нивоу. За пружање отпора значајно је што је остала народна војна организација и задржано оружје које су у претходним ратним дејствима добили од Србије и Црне Горе. То је омогућило низ буна и период од Берлинског конгреса 1878. до балканског рата 1912. године учинило једним од важнијих периода у историји Горњег Полимља и Васојевића.

У овом периоду код српског становништва Доњих Васојевића владало је немирно стање, које се одражавало у незадовољству, протестима, нередима и бунама које су имале национално - ослободилачки и социјални карактер. То незадовољство подстрекивали су и нерешени проблеми двовласничких имања. Наиме, дуж читаве црногорско - турске границе кроз Васојевиће поданици Црне Горе и Турске имали су имовину на обема странама. Граница је раздвајала једноплеменике, понегде блиске рођаке, па и браћу. Због сталног повећавања пореза и других намета, поједини угледнији људи и народни прваци напуштали су своја имања у турском делу Васојевића и емигрирали на црногорску територију. Појединци су остајали у селима поред Лима, одакле су чешће ускакали на турску територију и бодрили народ да истраје до новог устанка. Да би онемогућиле ово пребацивање турске војне и управне власти су предузимале читав систем мера за утврђивање границе. Тако су Турци подигли карауле и фортификационе објекте дуж границе, затим поред комуникација, поред мостова и газова на Лиму, на доминантним висовима и стенама, па и у неким селима. Куле на висовима доминирале су околним селима и положајима, а размештене су биле тако да се са једне на другу могло видети и за какав случај дати потребан знак (на Јерињином кршу, на улазу у Тифранску клисуру и сада се налазе остаци једне турске осматрачнице). Са кула - стражарница дуж границе надзирали су и знатан део Васојевића у црногорској граници.[12]

У караулама дуж границе и у кулама у унутрашњости биле су смештене сталне војне посаде, састављене од низама (редовне војске) и муслиманског елемента, претежно арбанашког етничког порекла. Тако је образован кордон који је делио и опкољавао област Васојевића. Православно становништво у Васојевићима није могло мирно гледати где се подижу утврђења која га раздвајају, спречавају заједничке везе и онемогућавају му слободу. И у Беранама су се од 1862. године налазиле јаке војне посаде, што је јачало читав систем утврђења и контроле над Доњим Васојевићима. Таква концентрација војних и полицијских снага на релативно малом простору омогућавала је агама и беговима да више и безбедније експлоатишу сељака (чифчију) што није био случај раније.

Оновремени извори говоре о облицима појединачног насиља у којима су учествовали не само домаћи феудални силници, осиромашени аге и бегови, већ и органи власти. Убиства православних становника у Беранама и околини постала су честа појава. Насиља и зулуми су учестали, скоро није било дана а да не буде убијен неки православац. у овој области. Представници народа у меџлису, у Беранама, због ових насиља су протествовали, запретивши одметањем народа у шуме.[13] И заиста, расположење за борбу против феудалних односа и турске власти, у сарадњи и са ослонцем на Црну Гору и Србију готово није јењавало у Доњим Васојевићима. Напротив, из године у годину то је расположење све више расло, добијајући нове подстицаје. Из жалби, писама и друге документације да се закључити да је код доњовасојевићких сељака била веома развијена свест о потреби борбе за насилно сламање и оних лабавих феудалних односа и освајање пуног права власништва над земљом. Та свест и тежња да се до краја измакне власти феудалаца била је у основи покретачки мотив свих протеста и побуна. Доњовасојевићки сељак је водио битку за то да докрајчи чифчијеске односе, да освоји право слободног власништва над земљом, да постане потпуно слободан сељак - по примеру сељака у Србији и Црној Гори.

Црна Гора је после Берлинског конгреса настојала да што пре регулише разграничење са Турском како би обезбедила мир на граници и тиме стекла могућност да се више посвети унутрашњем економском и политичком развоју. То би ишло у прилог учвршћењу њеног међународног положаја. Међутим, незадовољство српског заграничног живља које је одлукама Берлинског конгреса и даље остало у границама Турске, као и њихов тежак положај, терао је црногорску владу да се ангажује на решавању основних права тог становништва. Обавештена о разним злоупотребама и притисцима турске власти, разузданом понашању нерегуларних војних јединица, црногорска влада је много пута енергично стављала на знање Порти да ће се свим расположивим средствима борити за обезбеђење сношљивијег положаја својих сународника. Истовремено, Црна Гора се сматрала обавезном да утицајем на то становништво отклања све што је могло послужити као повод за разне спорове и насиља.[14]

Редовним интервенцијама код Порте црногорска влада је покушавала да реши безбедносне и материјалне проблеме заграничара (разграничење атара Велике и Горње Ржанице, одстрањивање повода за спорове око пасишта у Шекулару, помоћ у житу, установљење поштанске службе изме|у Андријевице и Берана и др.)[15] Оваквим помоћима, као и редовним контактима са истакнутим појединцима, пружањем помоћи школама и испорукама оружја, Црна Гора је успела да појача свој утицај код православног живља у деловима Рашке области, а нарочито у Беранској нахији.

Из Црне Горе се у заграничном подручју деловало давањем оружја, повременим наградама из тајног фонда, бесплатним лечењем појединаца у црногорским болницама, постављањем оданих учитеља и њиховим финансирањем, слањем уџбеника и других учила, школовањем деце и др. Постојање посебног фонда за финансирање одређених активности, обично под видом трговине, представља најбољи доказ оганизованог рада на овом пољу.[16]