ДР ВУКАШИН ДЕДОВИЋ ''ПРИПРЕМЕ ЦРНЕ ГОРЕ И ПОЧЕТАК ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА 1912. ГОДИНЕ ''

Припреме Црне Горе и почетак Првог балканског рата

Непосредно заинтересована за судбину православног живља у суседству, боље рећи имајући аспирације на ширење територије на просторе Рашке области и Метохије, које је образлагала интересом за судбину и ослобођење својих сународника, Црна Гора није могла остати пасивна већ је била решена да се директно умеша у догађаје. Осим тежњи да ослободи своје сународнике на то су је подстицали и економски разлози, да се докопа плодних предела Рашке области, Горњег Полимља и Метохије, као и северне Албаније са Скадром. Ту своју намеру темељила је на историјској традицији и праву из предосманског периода балканске историје. У питању су биле централне области средњовековне српске државе и класична места њене прошлости. Негована историјска и национална свест и традиција била је веома јака и подстицала је многе генерације да ове области ослободе испод турског ропства, и припоје Црној Гори. Песмом о Призрену и немањиђкој слави подстицана је тежња да се са оружјем притекне браћи у помоћ. Том идејом био је опчињен и краљ Никола, који је још као млад кнез “пјесмом наговештавао тај знаменити дан”.[1]

Не желећи да га догагаји изненаде или претекну, краљ Никола је будно пратио сва збивања на Балкану, као и мишљења европских велесила. У вези с тим, јануара 1912. године посетио је Русију а јуна месеца и Беч. У Бечу је имао састанак и са бугарским краљем Фердинандом и са њим разговарао о деловањима против Турске.[2] Охрабрен овим посетама и разговорима, краљ Никола је по повратку из Беча јула месеца сменио владу Лазара Томановића и за председника нове владе поставио генерала Митра Мартиновића, који је у исто време био и министар иностраних послова и министар војни. Влада генерала Мартиновића је у ствари била ратна влада чиме је краљ наговестио могућност рата.[3]

Међутим, тај позамашни национални подухват Црна Гора није могла остварити без ослонца на једну или више балканских држава. Свесна те чињенице, она се до склапања Балканског савеза углавном ограничила на потајно изазивање нереда и побуна међу увек на отпор спремним албанским становништвом, на појачање националног рада код пограничног српског становништва и формално очување мира на граници, како би код европске јавности изазвала утисак о својим добрим намерама да одржи ред и мир на граници. Али, тежња Црне Горе да се до погодног момента уздржава од сваке крупније акције није зависила само од ње. Насиља од стране башибозука, потпомогнутог од турске власти и редовне војске у пограничним областима, била су све чешћа. Овоме је много допринела и аустроугарска пропаганда, подстичући арбанашки башибозук на насиља према Србима.[4]

Није само Црна Гора у датом историјском тренутку видела своју шансу и могуђност да заједничком акцијом доврши ослобођење својих сународника, него су ту могућност виделе и остале балканске државе: Србија, Грчка и Бугарска. Поред све већих нереда у самој Турској, на руку им је дошла и изненадна објава рата Италије Порти од 28. септембра 1911. године. Овај догагај је поново отворио “Источно питање”, изоловао Турску, задао јој тежак ударац и убрзао стварање балканског савеза. Балканским земљама савез је био потребан и ради спречавања мешања великих сила, чиме би стекле могућност да саме реше  “Источно питање”, разуме се, у своју корист. Зато су се оне журиле да једним муњевитим ратом докрајче “босфорског болесника” и тако ставе велике силе пред свршен чин.

Балканске земље упутиле су Порти истоветне ноте, у којима су захтевале озбиљне реформе у европском делу Турске под надзором балканских држава. Но, уместо позитивног одговора на овај захтев балканских држава, Турска је 23. септембра објавила делимичну мобилизацију својих снага у Европи. Циљ јој је био да заплаши балканске земље и одврати их од намераваних циљева.[5]

Очекујући скорији рат са Турском, Црна Гора је још у току лета 1912. године објавила делимичну мобилизацију својих граничних батаљона. Августа месеца склопила је савез са Бугарском, а крајем септембра и са Србијом. Ради тајности, преговори између српске и црногорске делегације вођени су у Луцерну (Швајцарска). Трећег октобра потписана су два одвојена акта: Политичка конвенција, чији је садржај имао шест чланова и Војна конвенција, која је имала 11 чланова. Политичком конвенцијом је предвиђено да две државе притекну једна другој у помоћ “целокупном својом снагом” ако једна од њих буде нападнута од стране једне или више држава. Констатовано је да су стање у Турској и опште прилике у Европи повољни за рат, па су се обе стране сагласиле да се рат Турској објави најкасније до 14. октобра. Војном конвенцијом је предвиђен начин вођења рата и правци кретања војних снага обеју држава.[6] Нешто касније склопљен је савез и са Грчком.

Пошто је склапање Балканског савеза постало извесно, Црна Гора је 1. октобра објавила мобилизацију целокупне војске. Ова вест је код народа изазвала велико одушевљење па је мобилизација завршена за свега неколико дана. Краљ Никола је 3. октобра на Цетињу сазвао седницу Ратног савета, на којој је израђен и донесен план за рат против Турске. На основу тог плана извршен је распоред и груписање црногорске војске. Главнина снага, у складу са постављеним циљевима рата, груписана је према Скадру. Приморски одред, јачине 8000 људи са 34 топа, размештен је у ширем рејону Бара, за команданта је именован генерал Митар Мартиновић, председник владе и министар војни; Зетски одред, јачине 15000 бораца и 40 топова, распорђен је око Подгорице, за команданта је одређен престолонаследник Данило, коме је одређена и главна улога у освајању Скадра; Источни одред, јачине 12600 војника и 32 топа усмерен је ка Мојковцу, Беранама, Плаву и Пљевљима, са задатком да штити границу и да у повољним приликама спроведе дејства у Новопазарском Санџаку и Метохији. Ово је био споредни правац дејства црногорске војске, јер су књажеве аспирације биле усмерене на освајање Скадра, како из економских тако и политичких разлога. За команданта на овом фронту одређен је сердар Јанко Вукотић. Укупна јачина црногорске војске износила је 35600 војника, 106 топова и 12 митраљеза. Врховни командант војске био је краљ Никола.[7]

Након успешно извршене мобилизације и материјалог обезбеђења војске, црногорска влада је 8. октобра 1912. године објавила рат Турској. Народу и војсци је то саопштено сутрадан краљевом прокламацијом, када су ови одреди већ били запосели прилазе на граничним линијама. Вест о рату и краљева прокламација, којом је као ратни циљ истакнуто ослобођење још неослобођеног дела српског народа испод турског ропства и присаједињење Скадарске Малесије Црној Гори, изазвале су код војске велико одушевљење.[8]

            Иако су Аустро-Угарска и Русија својом заједничком нотом од 8. октобра 1912. године предожиле свим балканским земљама да као мандатари Европе неће дозволити промену постојећег територијалног стања на Балкану, без обзира на резултате могућег рата са Турском,[9] то није спречило да и остале чланице Балканског савеза 17. и 18. октобра објаве рат Турској. Тако су чланице Балканског савеза кренуле у рат против Турске са око 578 000 војника.[10]

            И Турска је 1. октобра објавила општу мобилизацију, с тим да се као први дан мобилизације сматра 2. октобар. Мобилизацијом је био обухваћен и хришћански живаљ, али се он нерадо одазивао. Због споре мобилизације и слабог одзива Турска није могла да оформи све предвиђене јединице за одбрану својих граница. Она је на дан објаве рата према Црној Гори имала 28 450 војника са 150 топова и 32 митраљеза, који су имали за задатак да спрече Црну Гору да постигне било какав војнички или политички успех.[11]

            Турска војска која је упућена према Црној Гори била је подељена у две групе: Скадарску и Санџачко - метохијску. Њом је командовао генерал Махмут Хајерет-паша Тиранли, који је из Цариграда упућен тек 9. октобра. Он је преко Солуна стигао у Пећ 16. октобра, преузео дужност команданта и ту сместио свој штаб.[12] С обзиром на предмет нашег излагања даљу пажњу посветићемо Санxџачко - метохијској групацији турске војске.

            Ову групацију су сачињавале следеће снаге: 21. стрељачки батаљон, три батаљона 61. пешадијског пука, три батаљона 62. пешадијског пука и три батаљона 63. пешадијског пука са граничним деловима у Беранама и Гусињу; 2. чета 18. коњичког пука, 9. дивизион брдских топова од три батерије са обичном ватром, 10. дивизион од три брдске батерије са брзом ватром, 4. одељење 7. артиљеријског дивизиона; по једна санитарна и транспортна чета и телеграфско одељење из састава 21. ђаковачке низамске дивизије. Овим снагама су придодати делови 1., 2., 19. и 20. низамске дивизије, и то: 31. пешадијски пук 2. низамске дивизије, два батаљона 1. пука и један батаљон 2. пука 1. цариградске низамске дивизије, један батаљон 55. пука 19. скопске низамске дивизије, три батаљона 59. пешадијског пука 20. низамске дивизије и две батерије са обичном ватром из 5. армијског корпуса из Солуна. Значи, Санџачко-метохијска групација је бројала укупно двадесет батаљона пешадије, три митраљеске чете, 12 брзометних топова, двадесет два са обичном ватром и четрнаест застарелих топова. Тако је она имала бројну предност над Источним одредом црногорске војске, нарочито у артиљерији.[13]

У време објаве рата распоред Санџачко-метохијске групе изгледао је овако: у Пећи 2 000 људи, у Ругови 1 200, у Плаву и Гусињу по 2 400, у Беранама 2 900 и у Бијелом Поqу 2 450. Овом групацијом је командовао бригадни генерал Xавид-паша, командант 21. ђаковичке дивизије.[14]

Када су почела ратна дејства овој групацији су се придружиле јединице арнаутског башибозука из плавогусињског краја, Ругове, пећке и ђаковичке нахије које су предводили Риза-бег Ђаковац, Бајрам Цур, Асим-бег Махмутбеговић и други. Тако се бројна предност Санџачко-метохијске групације још више повећавала у односу на Источни одред црногорске војске. Међутим, борбени квалитети и висина морала били су на страни црногорске војске, чиме је умањена њихова бројна слабост. То се видело од самог почетка, када су борци Источног одреда напали на границу у линији од Челебића до Виситора и Мокре и натерали турске војнике на повлачење.[15]