ДР ВУКАШИН ДЕДОВИЋ ''ОПЕРАЦИЈЕ ИСТОЧНОГ ОДРЕДА ЦРНОГОРСКЕ ВОЈСКЕ У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ 1912. ГОДИНЕ''

Операције Источног одреда црногорске војске у Првом Балканском рату 1912. године

            Источни одред црногорске војске је формиран на седници Ратног савета 3. октобра 1912. године од људства из састава Четврте дивизије, са седиштем у Колашину, и Дурмиторске бригаде из Треће дивизије, чије је седиште у Никшићу. У његов састав су ушли и шест батаљона из Доњих Васојевића, од којих је формирана Доњовасојевићка бригада, за чијег команданта је постављен Авро Цемовић.

            Састав Четврте дивизије, чији је командант био бригадир Јанко Вукотић, чиниле су:

• Колашинска бригада, чији је командант био командир Милош Меденица, састава: шест батаљона пешадије, једна брдска спорометна батерија од четири топа италијанског порекла 75 мм. и коморски батаљон;
• Горњовасојевићка бригада, чији је командант био командир Радомир Вешовић, коју су сачињавали шест батаљона пешадије, једна брдска спорометна батерија од четири Крупова топа 75 мм. и коморски батаљон;
• Дивизијска артиљерија: два пољска брзометна топа 76 мм. руског порекла, четири пољска спорометна топа 87 мм. италијанског порекла и четири пољска спорометна мерзера 150 мм. руског порекла;
• У састав дивизије улазили су још: Митраљеско одељење, Извиђачка и Пионирска чета.

Састав штаба Источног одреда су чинили: командант одреда, бригадир Јанко Вукотић, шеф штаба, командир Мило Матановић, помоћник Вуле Томовић, ађутанти одреда командир Нико Пејановић, поручник Шћепан Симоновић и потпоручник Милан Ковачевић, командант штапских ордонанса Мујо Сочица, командант одредске артиљерије капетан Петар Ломпар, одредски интендантури поручници Божо Радовић и његов помоћник Милија Бакић. За остале родове и службе задужени су: за извидничку чету поручник Грујица Дрљевић, за шефа одредског санитета доктор Мило Иличковић, за управника поште и телеграфа Симо Секулић, за командира пионирске чете поручник Ђорђе Марјановић, телеграфског одељења поручник Величко Бојовић, етапне чете поручник Михаило Микетић, митраљеског одељења поручник Грујица Грдинић, за управника оружних радионица одреда водник Божо Ђурашковић и за командира коморске службе Зарија Ракочевић - писар Четврте дивизије.[1]

            Истовремено при Одреду су формирани судови за војне послове. Наредбом краља Николе именован је Војни суд Источног одреда у саставу: председник суда командир Милош Томовић, и судије - адвокат Јанко Спасојевић и капетан Спасоје Лазаревић. За писара суда постављен је Милија Вујисић.[2]

      Иако је овај одред формиран уочи самог почетка рата у његовим припремама за рат није било већих мањкавости. Ангажовањем расположивих средстава народа и државе, снажном предузимљивошћу команде уз одушевљење бораца, Источни одред је спремно дочекао почетак рата. Командант Одреда, бригадир Јанко Вукотић је наредио обласним управама у Никшићу, Колашину и Андријевици да прибаве извесне количине хране за војску и стоку. Такође су предузете мере за снабдевање војске оружјем и попуну магацина у Колашину и Краљима код Андријевице. Топови са прибором и одговарајућом муницијом су за кратко време допремљени из слагалишта која су се налазила у Никшићу, Подгорици и Спужу. Министарство војно је наредило да се у Колашин и Андријевицу допреме нове количине брашна и жита. Тако је, уз старе резерве које су се тамо већ налазиле, обезбеђена за прво време довољна количина хлеба. По преласку границе војска се снабдевала од локалног становништва и из заплењених турских магацина, а по нешто је добијала и од куће.[3]

Наредбу за концентрацију Источног одреда бригадир Вукотић издао је бригадним командама у Колашину, Андријевици и Шавнику истог дана када је и формиран. Према усвојеном ратном плану, Источни одред је имао задатак да штити границу од Челебића и Левер Таре до Виситора и Мокре и тако обезбеди дејства главних снага на правцу Скадра, и да у погодном моменту, ако командант Одреда оцени да за то постоје услови, предузме офанзиву у Санџаку, Горњем Полимљу и Метохији.[4] До 8. октобра Одред је запосео све главније прилазе граници. Из овог плана се види да је за Црну Гору Санџак споредни правац дејства, али ће резултати рата бити остварени претежно на том бојишту, захваљујући пре свега иницијативи и борбености јединица Источног одреда и добровољачких батаљона, односно ослободилачкој борби месног становништва. Чекало се само на формалну објаву рата и знак за напад.

За наступање главнине Источног одреда из рејона Колашина командант је имао два правца: први, Колашин-Андријевица-Беране, и други, Колашин-Мојковац-Бијело Поље-Беране. Оба су имала добрих и лоших страна. Први правац је био краћи и повољнији за организацију напада на Беране. Осигуравао је дејства главнине црногорске војске код Скадра, под претпоставком да ће непријатељ главним снагама дејствовати овим правцем. Његова слаба страна била је у томе што би по заузимању Берана део главних снага морао бити упућен низ долину Лима ради ослобођења Бијелог Поља и Шаховића (Томашева), јер пре разбијаа непријатељских снага у овим местима Одред не би смео предузети операцију према Плаву, Гусињу и Метохији. На тај начин, разбијала би се главнина снага, слабила ударна моћ Одреда у целини и изгубило доста времена око стварања повољних услова за почетак операције из Берана према Метохији.

Лоше стране другог правца су биле у томе што је он био дужи, заобилазнији и несигурнији, као и то што у доброј мери није обезбеђивао позадину Одреда, нити позадину главних снага на скадарском правцу. Његова предност је била у томе што није захтевао раздвајање главних снага Одреда, па је тако стицана могућност да обухватним маневром и енергичним дејствима буду брзо ликвидирана непријатељска упоришта у Мојковцу, Шаховићима и Бијелом Пољу. Тиме би се створили услови за релативно брзу концентрацију главнине снага према Беранама, а по њиховом заузимању и за продужетак операције у правцу Рожаја, Плава, Гусиња и Метохије.

Да се крене овим правцем велико охрабрење уливала је и Горњовасојевићка бригада, која је имала наређење да се концентрише у рејону Андријевице, што ближе граници према Плаву и Чакору. Тако је она представљала десно крило борбеног поретка Одреда, а уједно је и обезбеђивала бок и позадину главних црногорских снага код Скадра. Уз то, имало се у виду да ће мање снаге Одреда морати да дејствују у правцу Пљеваља, ради овладавања делом Санџака северно од Шаховића,  а уједно и као заштита левог бока главних снага.[5]

Командант Источног одреда црногорске војске донео је одлуку да са главнином снага наступа правцем Колашин-Мојковац-Бијело Поље-Беране и даље према Метохији. Офанзива је почела 9. октобра, када је главнина Одреда у снажном нападу ослободила Мојковац. Турске снаге су се повукле ка Бијелом Пољу. Иако су киша и магла успоравале кретање јединица, већ сутрадан ослобођено је и Шаховиће и заузети важни прилази ка Бијелом Пољу. Једанаестог октобра око 16 часова јединице Источног одреда црногорске војске су ослободиле и Бијело Поље. Одмах после уласка црногорске војске у Бијело Поље, на челу са бригадиром Јанком Вукотићем, стигло је наређење краља Николе. Краљ Никола је наредио бригадиру Вукотићу да не иде “мимо Бијелог Поља ни корак даље у Санџак”, па и када би му све важније вароши  изаслале своје делегације у знак предаје. При издавању оваквог наређења краљ Никола је имао у виду “осјетљивост Перушина” (Аустроугарске) према овом простору.[6]

Командант Источног одреда у потпуности је разумео краљеве разлоге да се не упушта у дубље продоре војске у северозападни део Санџака. Уз то, била је неизвесна ситуација на његовом десном крилу фронта, код Плава и Гусиња. Стизале су вести да се велика турска војска из пећке нахије креће ка Беранама, а четири табора са осам топова “оће ка Гусињу - да на Васојевиће ударе”. Дакле, постојала је опасност да турска војска нагомила знатне снаге око Плава и Гусиња и преко Андријевице покуша продор у унутрашњост Црне Горе. У том случају не би била угрожена само сигурност главнине Источног одреда, који се дубоко уклинио у Санџак где би могао бити одсечен, већ би се могла довести у питање и сигурност црногорске групације према Скадру.[7]

Међутим, када је стање код Плава и Гусиња изгледало критично, неочекивано је дошло до преокрета. Енергичним дејствима Горњова-сојевићке бригаде под командом Радомира Вешовића, уз снажну подршку артиљерије која јој је била послата као појачање из састава Треће дивизије, порушено је и спаљено више непријатељских кула и утврђења око Брезојевица, Новшића и Велике и тако преузете стратегијске тачке око Плава и Гусиња, чиме је затворен пролаз турској војсци у Лимску долину. Овај успех Горњовасојевићке бригаде обрадовао је бригадира Вукотића. Он је бригади честитао на успеху а њеном команданту Р. Вешовићу поручио: “Утврди се, соколе, добро у Виситору и пази до нашег састанка ...” О успеху Горњовасојевићке бригаде Вукотић је известио Врховну команду: “Вешовић је пак, мудро оперисао и заузео Виситор цио, те му се сада не бојим да дође десет хиљада Ламаћије, што бит не може. Главни ми је чвор Беране у правцу којих се сјутра крећем”.[8]

Бригадир Л. Војводић је обавештавао команданта Источног одреда о јачини турских снага у самим Беранама и околини. Нагласио је да у Беранама има око 3 000 редовне турске војске, а да се непријатељске јединице из правца Пећи и Рожаја стално прикупqају на Мокру, одакле се могу лако спустити у долину Лима и са леђа угрозити опсаду Берана, те да зато с нестрпљењем очекују долазак главнине Источног одреда.[9] Да би олакшали наступање главних снага Одреда ка Беранама, доњовасојевићки батаљони су 13. октобра извели напад на Тивран и Јејевицу. Међутим, у току овог напада Турцима је од Ругове и Рожаја пристигла помоћ око 3 000 башибозука који су уз подршку артиљерије са Јасиковца и Јејевице напали с леђа делове Будимског и Поличког батаљона и приморали их да уз губитке напусте већ заузете положаје. После оштре борбе башибозук се пробио ка Беранама, палећи уз пут преостале куће у Дапсићима и Лугама и тако притекао у помоћ турској посади. Ово је додатно забринуло бригадира Војводића, па је замолио команданта Источног одреда да убрза напад из Бијелог Поља ка Беранама.[10] После оваквих информација Вукотић је наредио да се 14. октобра настави наступање Одреда ка Беранама, уз десну обалу Лима. Тродневни боравак у Бијелом Пољу искоришћен је за успостављање власти у овој вароши и Доњем Колашину, разоружавање муслиманског становништва, за одмор и снабдевање војске, као и прикупљање нових добровољаца.