Др Васиљ Јововић:

Досадашња истраживања геноцида у Велици

12. маја 2018. - 23:43

Васиљ Јововић, историчар

Богословија Свети Петар Цетињски, Цетиње

 

ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА ГЕНОЦИДА У ВЕЛИЦИ (28. ЈУЛА 1944. ГОДИНЕ)

 

Апстракт: Геноцид у Велици који се десио за вријеме Другог свјетског рата 28. јула 1944. године и који је извршен над недужним, ненаоружаним и незаштићеним становништвом овог православног српског села заокупљао је пажњу многих истраживача. Међутим, о догађањима у Велици 28. јула 1944. године послије Другог свјетског рата ипак није довољно писано и свакако не у оној мјери у којој то тај догађај заслужује. Резултати досадашњих истраживања геноцида у Велици биће предмет овога рада.

Кључне ријечи: геноцид, Велика, Црна Гора, Други свјетски рат, дивизије: „Принц Еуген“ и „Скендербег“, балисти, вулнетари.

 

Увод

 

Велика је насеље на истоку данашње Црне Горе. Смјештена је на западним падинама Чакора, уз десну обалу Лима у сливу Величке ријеке, између Сурдупа и Приједолске главе (2003 м) на сјеверу, Планинице и Омара на сјевероистоку, Чакора на истоку, Јечмишта, Кодре и Новшићке косе на југу и Лима на западу. Има површину од 50, 27 км². Кроз њу пролази магистрални правац Мурина-Чакор-Пећ. Велика припада селима разбијеног типа и чине је 14 засеока.[1] Први пут у историјским изворима Велика се спомиње као метох манастира Високи Дечани и била је у склопу српске средњовјековне државе. Подручје Велике потпада под турску власт крајем XIV вијека и ослобођено је тек у Првом Балканском рату 1912. године. Према турском попису  из 1485. године води се под истим именом са 81 кућом. Велика је од 1738. године под управом плавско-гусињских ага и бегова. У Велици није било исламизације. У току турског периода Велика је више пута била изложена страдањима (1857, 1859, 1862, 1876). Велика је од 1912. године у саставу Краљевине Црне Горе, а од 1918. године у саставу Краљевине СХС/Краљевине Југославије.[2] У току Другог свјетског рата, подручје Велике било је у склопу „Велике Албаније“. Нaиме, након априлског слома подручје Црне Горе је окупирала Италија којој је било препуштено утврђивање граничних положаја између италијанског протектората Албаније и Црне Горе, на основу договора Ћана и Рибентропа у Бечу 22. априла 1941. године. Тим договором Албанији су били прикључени дјелови барског среза (Улцињ са околином), подгоричког среза (Тузи, Хоти, Груда, Затријебач, Врањ, Владањ и Кадрабидан), беранског среза (Рожај са околином), као и андријевичког среза (Плав и Гусиње са околином). Италијански протекторат „Велика Албанија“ успостављен је Мусолинијевим декретом од 29. јуна 1941. године којим су се наведена подручја Црне Горе, Метохије, већи дио Косова и западне Македоније нашли у њеном саставу. Краљевским указом од 12. августа 1941. године наведена подручја прикључена су Италији, тј. Албанији.[3] Локалну власт у Плаву италијански фашисти су уступили великоалбанским националистима на челу са Шемсом и Ризом Феровићем. Италијанска команда је у Плаву и Гусињу успоставила Префектуру на челу са Пренк Цаљом из Врмоше.[4]  У априлу 1941. године албански квислинзи прогонили су из Метохије српски живаљ од којих је већина нашла уточиште у Велици. Величани су такође примили и избјеглице из околних села: Метеха, Војног Села, Ђуричке ријеке и других села око Плава и Гусиња.[5]Избјеглице су у Велици нашле уточиште све до краја рата.[6] Капитулацијом Италије (1943) власт над „Великом Албанијом“ преузимају Њемци.

 

Злочин у Велици

 

Током Другог свјетског рата Велика је паљена и пљачкана више пута (1941, 1943), а 28. јула 1944. године извршен је и геноцид над недужним, ненаоружаним и незаштићеним становништвом Велике. Да би спријечили продор у Србију партизанским јединицама Њемци су, послије обимних припрема,  18. јула  1944. године предузели операцију под називом „Драуфгенгер“, која је у југословенској историографији позната под називом „Андријевичка операција“.[7] Партизанске јединице НОВЈ су нанијеле тежак пораз њемачким јединицама. Оперативна група дивизија НОВЈ кренула је 26. јула за Србију, а окружене њемачке јединице препуштене су 3. дивизији НОВЈ. Остаци разбијених дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“ у повлачењу из Андријевице у правцу Пећи, преко Мурине и Чакора, починили су геноцид у селу Велици 28. јула 1944. године.[8] Осим у селу Велици, масакр над недужним становништвом спроведен је и у селима: Машница, Горња Ржаница и Улотина. Злочини у овим селима нијесу случајно извршени већ су унапријед планирани и организовани по припремљеном сценарију. Команда 21. СС дивизије „Скендербег“ сматрала је да су становници ових села већином на страни бандита, да врше курирску и шпијунску службу у корист непријатеља, те да им се треба осветити за поразе у офанзиви „Драуфгенгер“ у рејону Андријевице и у борбама на Чакору.[9] Да би осигурали безбједно повлачење према Пећи и спријечили бјекство становништва, припадници „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизија запосјели су положаје на Сјекирици, Чакору и Јечмишту и тако опколили Велику.[10] Непријатељ је претходно вршио агитацију у селу да ће војска мирно проћи и да нема опасности за породице које се нађу у својим кућама, у противном куће ће бити спаљене, а ко се нађе у шуми биће убијен. Послије првих група, које су почеле да наилазе већ од девет часова ујутро, и које су само примале храну, наилазиле су и друге групе које су чиниле масакр. Убијање је трајало око два сата и том приликом је страдало више стотина жена, дјеце и стараца.[11]

 

Досадашња истраживања

 

О догађањима у Велици 28. јула 1944. године није писано у мјери колико тај страшни догађај заслужује. Због учешћа балиста из Бујановца, Урошевца, Гњилана и Качаника из састава 21. СС дивизије „Скендербег“, као и због учешћа вулнетара и балиста из Плава и Гусиња у величком покољу, о злочину геноцида у Велици послије Другог свјетског рата се нерадо говорило и он је заташкаван и минимизиран. О геноциду у Велици није било добро да се говори због општег друштвеног интереса и „очувања братства и јединства“.[12] Од краја Другог свјетског рата  до данас написан је извјестан број радова о геноциду у Велици, који се по свом карактеру могу сврстати у: публицистичке радове,  популарно-стручне радове, мемоаристичку литературу, историографске радове, књижевно-умјетничка дјела. О геноциду у Велици писано је како у дневној и ревијалној штампи, тако и у оквиру монографских публикација. У досадашњим истраживањима аутори су се већином бавили описом геноцида у Велици. Главна пажња поклањана је броју страдалих, као и томе ко су били починиоци геноцида у Велици. Међутим, у малом броју радова који су се бавили овом тематиком истраживање поменутог злочина је рађено по научно-истраживачким правилима.  У овом истраживању осврнућемо се само на поједине (доступне) радове који завређују пажњу.

Један од првих текстова о геноциду у Велици 28. јула 1944. године појавио се у дневном листу Побједа од 1. априла 1945. године у ком су дата свједочанства бораца Пете црногорске пролетерске ударне бригаде, у којима се говори о геноциду у Велици. Међу тим свједочанствима је и свједочење једног од бораца Пете пролетерске бригаде који је помагао сељацима Велике у сахрањивању жртава геноцида.[13] Свједочења преживјелих сакупио је новинар Бранко Вуковић и објавио у недељном листу Репортер 1989. године.[14] Такође је и новинар Бранко Јокић сакупио свједочења преживјелих масакра док је био учитељ у Велици (током 1965. године). Та свједочења објавио је у фељтону који је излазио у дневном листу Побједа јула 1989. године.[15] Јокић истиче: „Но, ко зна колико би овај догађај био прећуткиван, па и прикриван да истакнути књижевник Михаило Лалић није на њега подсјетио у разговору са студентима Титоградског универзитета“.[16] Охрабрени ријечима Михаила Лалића Величани су 1985. године подигли скромно спомен обиљежје у спомен жртвама геноцида (1944-1984) .[17] У последњих двадесетак година новинар Гојко Кнежевић, не рачунајући извјештаје са Помена 28. јула, објавио је у Побједи неколико репортажа на ову тему, од којих се издвајају: „Камом прекинули дјечју игру“ и „Да се не заборави и не понови нигдје на земљином шару“.[18] Један од преживјелих свједока геноцида Велимир М. Бошковић пише у часопису Глас Холмије како је Велика прије 72 године, на празник Кирика и Јулите, остала готово без трећине становништва. Поред описа злочина, Бошковић наводи да су групе војника биле тројке, један војник у зеленој униформи, други у црној и трећи са бијелом капом.[19]

Велички покољ био је назаобилазна тема многих мемоара. Нико Јовићевић, командант Треће дивизије, у својим мемоарима издатим 70 –тих година прошлог вијека, спомиње покољ у Велици. Јовићевић наводи једну другачију верзију масакра. Наиме, непријатељ је при свом наступању у рејону Мурина – Велика – Плав направио покољ послуживши се једним перфидним гестом. „Наиме, он је наредио народу да му донесе храну  у његове логоре и на положаје. Народ, престрашен и толико пута гажен и мучен, покорио се овом наређењу у нади да ће себи олакшати положај између двије ватре. Непријатељ је све оне који су му храну донијели сакупио и побио“.[20] Јовићевићево свједочење је такође интересантно, како због само описа офанзиве „Драуфгенгер“, тако и због сазнања о кретању и положају партизанских јединица у вријеме величког покоља.[21] Др Јован Вукчевић, адвокат из Београда, о геноциду у Велици писао је у свом необјављеном ратном дневнику, а дјелове из дневника уступио је новинару Бранку Јокићу. Вукчевић је као борац Пете пролетерске црногорске ударне бригаде прошао са патролом кроз село дан након масакра и затекао стравичан призор. Вукчевић је учествовао са својим саборцима у сахрањивању лешева, а касније је његов командир Бранко Ковачевић наредио другој групи да иде кроз село и сахрани остале жртве.[22] У зборнику сјећања бораца Пете пролетерске црногорске ударне бригаде има казивања о покољу у Велици.[23] Милинко Богићевић, замјеник команданта 3. батаљона, прошао је кроз Горњу Ржаницу двадесетак дана након покоља и ту чуо да су у Велици и Горњој Ржаници припадници њемачке „Принц Еуген“ и балистичке „Скендербег“ дивизије масакрирали недужно становништво. По његовом сазнању: „У Велики су, у кући Томице Гојковића, сакупили су 25 сељана, међу њима петнаесторо дјеце, и поубијали их. Чудом се четворо спасило, испод мртвих тијела осталих. У Папратишту, у кући Живаљевића, уведено је 18 сељака и међу њих бачена бомба. Када су преживјели покушавали да се спасу, убијали су их у бјекству. Само је петоро успјело да побјегне. У једној кући изгорјело је двоје дјеце и једна жена; у другој, Алексе Гојковића, убили су 8 особа, а у кући Пунише Вулетића 20. Лепу Раденовић са двоје унучади, бацили су живе у ватру. У Горњој Ржаници, у кући Лалевића убили су 16 особа.“[24] Вајар Лука Томановић, некадашњи комесар Треће чете Првог батаљона Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, у писму новинару Бранку Јокићу, саопштава на какав је призор наишао дан након масакра у селу Велици, гдје је у једној кући од осамнаесторо преживјело само двоје. Томановић своје писмо Јокићу закључује ријечима: „Никада нијесам могао да одгонетнем шта је то у човјеку урођено да буде звијер, да убија.“[25]

Радован Лекић у својој књизи о Андријевици у Другом свјетском рату пише о покољу у Велици описујући злочине над недужним становништвом села.[26] Лекић наводи  свједочанство које му је дао Томица Гојковић (тада 73 – годишњи старац) у чијој је кући побијено 19 – ро особа: једанаесторо дјеце, двије дјевојке, пет жена и један старац.[27] По свједочењу Милице Живаљевић и Милосаве Томовић, које су преживјеле масакр у кући Живаљевића на Папратишту, прво је наишла група војника у њемачким униформама од којих су неки говорили на српском језику. Након што су ручали оплијенили су им сву стоку и отишли. Послије њих наишла је друга група војника, од којих је један упао у собу и викнуо: „Мојих неколико стотина брата леже у Црној Гори, а ви још живите!“. Након тога је наступио покољ.[28] Лекић још наводи свједочанства преживјелих свједока: Милосаве Пауновић, Душанке Вучетић, Душана Симоновића (који је био интерниран у концентрациони логор к–16 у Бечу).[29]

Геноцид у Велици био је предмет проучавања и бројних историографских дјела. О геноциду у Велици писао је 60 – тих година XX вијека Чедо Ћулафић. Њему је тадашњи комунистички врх Црне Горе наложио да напише ратну хронику плавско-гусињског краја. Међутим, његов рукопис под називом „Проклетијски метеризи“ никада није штампан. Тадашње партијске комисије су оцијениле да је објективан, али да није тренутак за његово објављивање. Тај је рукопис, по свједочењу новинара Бранка Јокића, био доступан неким истраживачима. Послије Ћулафићеве смрти рукопис је био закључан у каси Општинскога комитета СК у Плаву, а крајем  XX вијека се „изгубио“.[30]

О геноциду у Велици писано је у склопу зборника о народу андријевичког среза у НОР-у 1941-1945, под називом „Ватре са Комова“. Зборник „Ватре са Комова“ написан је у облику сјећања из НОР-а која су дали преживјели борци, командири, политички комесари, команданти, илегалци, позадински радници, омладински руководиоци, дјевојке и жене андријевичког среза.[31] У зборнику су дата свједочења очевидаца о страдању села Велике: Милеве (Миличка) Бјелановић, рођене Кнежевић, Дивне (Вукајла) Вучетић, Здравка (Николе) Бјелановића, Миодрага (Мирка) Пауновића, Милоша (Алексе) Пауновића, Алексе (Гавра) Гојковића, Зорке и Милорада (Мирковог) Гојковића, Миле  – Гане (Радула) Кнежевића, Радомира (Стефана) Петровића, Миладина (Милоње) Јанковића, Јованке (Митра) Петровић, рођене Кнежевић, Милосаве (Јеремије) Живаљевић, Душана (Николе) Живаљевића, Милице (Милутина) Живаљевић, рођене Вучетић, Душана (Мате) Симоновића, Мирославе (Мирка) Стешевић, Драгуне Кнежевић, рођене Рмуш из Шекулара, Милунке (Ивана) Вучетића рођене Бошковић, Љубомира – Зека (Благоја) Вучетића, Зорке (Уроша) Попадић, Риста (Јеремије) Живаљевића, Милоша (Алексе) Пауновића и Здравка (Николе) Бјелановића.[32] По казивању Зорке Попадић сељани нијесу били упознати са тим да се према њима крећу разбијене непријатељске јединице: „Први вјесници слободе биле су наше партизанске бригаде које су два дана прије тог покоља сломиле албанску границу, разбиле положаје балиста и Њемаца на Виситору, Сјекирици и Чакору и тако ослободиле Плав. Веселили смо се и мислили да је дошао крај нашим четворогодишњим патњама. Нијесмо знали да су њемачке и балистичке снаге потучене у Андријевици и њеној околини и да неки преживјели остаци бјеже уз Лим. Нико нам није рекао да су наше јединице у току ноћи напустиле овај крај и пошле за Србију. Да смо били упознати са одласком наших јединица не би се овако изгинуло.“[33] Дивна Вучетић наводи да једна делегација сељана ишла на преговоре са непријатељима: „Микајле Вуков Гојковић, који је знао њемачки, Радосав Живаљевић и Јевто Пауновић. Њима је речено да војска неће дирати никога ко остане код своје куће, а да ће побити све оне који се нађу по шумама“.[34] У зборнику „Ватре са Комова“ дати су подаци о покољу према евиденцији Удружења Савеза бораца Велике које није потпуно.[35] Свједоци набрајају жртве геноцида, описују сцене злочина, указују да многи злочинци причају српским језиком, да неки од њих носе бијеле капе, да је међу непријатељима било и оних који су их упозоравали да бјеже, такође спомињу и пљачку стоке.

Једно од првих стручних историографских дјела у коме је између осталога обрађен и геноцид у Велици је монографска публикација Павла Џелетовића Иванова „21. СС дивизија „Скендербег“, објављена 80-тих година прошлог вијека, која је због великог интересовања имала и друго допуњено издање.[36] У књизи су у ширем контексту захваћена збивања која су предходила и пратила формирање, ангажовање и слом 21. брдске СС дивизије „Скендербег“. Аутор, Павле Џелетовић Иванов, је пружио историјску оцјену стварања и дјеловања 21. брдске СС дивизије „Скендербег“, као и коријене који су довели до њеног великог злочин против човјечанства. Аутор се такође трудио да нађе одговор на питање зашто Албанци нијесу никад прихватили Србију и Црну Гору, а касније ни Краљевину Југославију као своју државу и зашто су тако спремно усвојили идеје „Велике Албаније“. Џелетовић у књизи даје документа: „Извјештај 21. брдске СС дивизије „Скендербег“ од 1. августа 1944 команди 21. брдског армијског корпуса о току и резултатима операције „Драуфгенгер“ на простору Андријевица – Беране – Мурини“[37], као и списак жртава геноцида у Велици по породицама.[38]

О злочинима вулнетара, балиста, припадника дивизија „Скендербег“, „Принц Еуген“ и других албанских и муслиманских формација за вријеме Другог свјетског рата у долини Лима писао је публициста Милорад Л. Чукић у књизи „Ватром и камом у долини Лима“, објављеној крајем 90-тих година XX вијека. Иако без стручног апарата књига обилује драгоцијеним подацима попут списка страдалих у Велици 28. јула 1944. године.[39]

Поводом седамдесетогодишњице геноцида у Велици објављено је неколико монографија које освјетљавају овај стравични злочин.  Публициста Бранко Јокић је написао књигу која се насловом директно односи на геноцид у Велици, „Покољ у Велици 28. јула 1944. године“.[40] Јокић у књизи даје сажете историјске прегледе са доста цитата других аутора, одабране мемоарске записе, као и селективно одабрана архивска документа. Износећи историју Величког краја аутор покушава да објасни узроке и сам чин геноцида. Јокић наглашава да је и дуго након Другог свјетског рата била прикривана истина о геноциду у Велици, као и да до данас нијесу пописане све жртве геноцида. Јокић такође доноси списак страдалих по породицама. У настојању да буде максимално јасан и одмјерен, аутор се бави етимологијом ријечи „геноцид“. Наводи да су Уједињене нације 9. децембра 1946. године донијеле Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, те да се „под геноцидом подразумијева намјерно и масовно убијање (физичко истребљење) људи – због њихове припадности некој раси, вјери и нацији“. Јокић закључује да су страдали у геноциду у Велици били „кривци – само зато што су друге вјере и нације“.[41]

Бранко М. Пауновић објавио је популарно-стручну монографију „Велика, велика по вјековној патњи“, у којој су осим историје Велике и покоља у Велици, дата и свједочанства преживјелих, као и велики број пјесама на ову тему. Исто тако, аутор доноси и љетопис обиљежавања 28. јула код цркве Св. Кирика и Јулите у Велици од 1999. до 2014. године.[42] О Величким великомученицима објавио је књигу и Станко Д. Пауновић.[43]

У антропогеографској студији „Велика и Новшиће“ проф. др Марко Кнежевић пише о геноциду у Велици. Кнежевић, дајући физичко-географски опис Велике, пише о Велици у прошлости, као и о њеном становништву. Кнежевић даје генезу злочина и истиче да је у питању геноцид, тј. етноцид, јер је у питању намјера  и покушај потпуног физичког истребљења једне племенске, односно етничке заједнице.[44]

Предраг Т. Шћепановић у оквиру монографије о злочинима над православним становништвом у Горњем Полимљу у периоду од 1941. до 1945.  године, писао је и о геноциду у Велици 28. јуна 1944. године.[45] Шћепановић, између осталога,  доноси и списак страдалих у Велици,[46] као и списак припадника муслиманске квинслиншке милиције, вулнетара и балиста 1941-1945, од којих су многи учествовали у геноциду у Велици.[47] Предраг Т. Шћепановић као главне кривице за геноцид у Велици наводи комунисте који су могли, а нијесу спријечили покољ. Наиме, приликом одступања партизанских јединица ка Србији, партизанска јединица која је остала на терену није обавијестила народ да се склони с пута испред СС дивизија, а такође су партизани који су се налазили у Велици убили два непријатељска војника. Послије тога је наступио покољ, тврди Шћепановић. [48]

Поводом седамдесетогодишњице геноцида у Велици одржан је округли сто у Велици 27. јула 2014. године. Објављен је и зборник радова и саопштења са округлог стола.[49] У Зборнику се између осталих текстова налази и текст преживјелих свједока геноцида у Велици: проф. др Гојка Гојковића[50] и Љуба Живаљевића.[51] У зборнику се налази пар текстова који својом стручношћу заслужују пажњу.  О нацистичкој пропаганди усмјереној према муслиманима на Балкану и Совјетском савезу пише члан Руског центра за холокауст у Москви проф. др Кирил Феферман.[52] У раду епископа Пакрачко-славонског Јована Ћулибрка „Велика у топографији терора и топографији сјећања свјетског рата: Увод у истраживање“ истиче се да је „једна од најчешћих и најкобнијих методолошких грешака које се чине у проучавању страдања у Другом свјетском рату на подручју бивше Југославије, а која је наслијеђена, често и несвјесно, из социјалистичке историографије јесте тенденција да се то страдање разматра искључиво унутар међусловенских односа и без увида у шире оквире политике терора, холокауста и геноцида у Другом свјетском рату, као и увида у њихово истраживање и меморијализацију страдања.“[53] Проф. др Вељко Ђурић Мишина у свом раду истиче да истраживање геноцида у Велици треба да се обавља по научно-истраживачким правилима и да је то посао за школованог историчара, као и то да је у њемачким војним архивима могуће пронаћи потребну архивску грађу дивизије Скендербег, која би могла да буде пресудна у стварању рукописа.[54] Проф. др Мирко Брковић и Миодраг Брковић, на основу њима доступне архивске грађе, су дошли до чињеница које указују да злочин у Велици није починила никаква разуларена банда због нерашчишћених рачуна из прошлости или остаци њемачких трупа бијесни због војног пораза, већ је то била добро организована и до детаља испланирана војна акција одмазде над цивилним становништвом. Они су такође утврдили да су такве казнене мјере њемачке трупе спроводиле широм окупиране Југославије и Европе, гдје год је постојао организовани оружани отпор њемачкој сили. Аутори су навели неколико примјера масакра у Европи који су слични са покољем у Велици.[55]Брковићи истичу учешће организованих муслиманских и шиптарских квинслишких јединица у злочину у Велици, као и чињеницу да су оне биле под апсолутном њемачком командом.[56] О покољу дјеце у Плавском затвору 1941. године и Величко-ржаничком масакру 1944. године писао је проф. др Марко Кнежевић.[57] Бранко Пауновић је писао о Величком покољу као књижевној теми.[58] У Зборнику се, између осталих, налазе и текстови: епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија Мићовића,[59]академика Зорана Лакића,[60] академика Миомира Дашића,[61] генерала Милоша Гојковића[62] и публицисте Гојка Кнежевића.[63]

Књиге које могу помоћи у расвјетљавању геноцида у Велици су књиге о СС дивизији „Принц  Еуген“ Ота Кума (који је био и један од њених команданата)[64] и Срђана Божовића.[65] За проучавање узрока геноцида у Велици корисна је књига Бена Шепарда „Терор на Балкану“.[66] Деценијска мржња према Србима на коју се позива наређење генерал-пуковника Франца Бома, главнокомандујућег генерала Вермахта у Србији, била је последица историјске нетрпељивости и њен „отровни“ утицај на понашање њемачке војске током Другог свјетског рата.[67]

За проучавање геноцида у Велици значајна је I сачувана архивска грађа. У том смислу битна је изворна грађа Државне Комисије за утврђивање злочина окупатора његових помагача која се чува у Архиву Југославије. Та грађа која се налази у фонду 110 је доступна, али није доступна грађа Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у Подгорици, Цетињу и Никшићу. Такође су недоступне архиве у Приштини и Тирани.  У њемачким војним архивима могуће је пронаћи потребну архивску грађу дивизије „Скендербег“. Архив Југославије објавио је 1964. године попис жртава из Другог свјетског рата, међу којима се налазе и страдали у Велици. Такође је и Савезни завод за статистику пописао жртве рата 1941-1945. Публикован је и попис жртава рата 1941-1945. на територији Црне Горе.[68] Музеј жртава геноцида је такође пописао жртве из Другог свјетског рата на простору Југославије.[69] Музеј жртава геноцида располаже базом података пописа жртава рата спроведеног 1964. године у организацији Савеза удружења бораца Народно-ослободилачког рата, између осталих ту су и подаци о страдању села Велика у Другом свјетском рату.[70] Ђорђе Лопичић је објавио пресуде југословенских ратних судова у вези њемачких ратних злочина почињених од 1941. до 1945. године гдје се могу наћи подаци за злочинце који су учествовали у покољу у Велици.[71] О жртвама Другог свјетског рата у Југославији писао је Богољуб Кочовић.[72] У скорије вријеме почео је са радом и интернет сајт Велике, на коме се налaзи, између осталога, и „Списак жртава геноцида у Велици 28. јула 1944. године“, „Свједочења о страдању у Велици 28. јула 1944. године“, као изјаве оштећених Среској Комисији за утврђивање злочина окупатора и његових помагача за срез Андријевички поводом злочина убиства и паљевина извршеног од немачке СС дивизије „Скендербег“ и „Принц Еуген“ (http://www.velika.me/index.php).

Бројна су књижевно-умјетничка дјела у којима је приказан злочин у Велици. Испјеване су бројне епске пјесме о злочину у Велици. Једну партизанску пјесму саопштио је др Милоје С. Вуковић из Подгорице.[73] Миомир Мијо Радивојевић спјевао је почетком 60-тих година XX вијека пјесму о злочину у Велици. Касније 1983. године Миомир – Мијо Радивојевић је објавио циклус пјесама под називом „Крвава драма у селу Велици за вријеме Драуфгенгер операције 28. јула 1944. године“. Циклус се састоји од пет пјевања: Ухода, Од Осоја до Десен потока, Лешћари – Лазе – Кукавица, Вукадинов поток – Шуме – Пјесковићи и Папратиште – Људско мучилиште.[74] Ову пјесму је доставио Живко З. Бјелановић из Велике Предрагу Шћепановићу који је објавио у својој књизи „Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу 1941-1945“.[75] Десетерачку пјесму „Вила са Чакора“ спјевао је Милун Кубуровић, у којој су детаљи о појединачним злочинима са прецизно наведеним именима жртава и злочинаца. Пјесма је објављена 2002. године у збирци пјесама „Епске народне пјесме Васојевића“ коју је приредио Ратко Делетић.[76] Примаријус др Миленко Вујовић из Берана спјевао је такође пјесму о покољу у Велици.[77] Жарко Бојић је спјевао пјесму „Покољ у Велици 1944“ која је централна пјесма његове збирке епских пјесама „Крвави трагови“.[78] Бранко М. Пауновић је објавио у својој књизи гусларску пјесму „Крвава драма у Велици 28. јула 1944“.[79] Тодор Живаљевић Велички написао је поему „Молитва за мој род велички“.[80] Он је и насликао слику „Збјег Величана“.[81]Спјеване су и тужбалице, једну од њих тужила је Дарка Милићева Бјелановић из Велике.[82]

Од прозних дјела Вељко Мијовић у роману „Црни вјетар“, са доста историографских података,  пише о покољу у Велици.[83] Роман је настао на темељима стварних догађаја, и синтеза је документарног и умјетничког. Мијовић је у роману означио злочинце, извршиоце покоља, именом и презименом, од којих су многи били из „комшилука“. Говорећи о роману „Црни вјетар“ Бранко Пауновић каже: „Вељко Мијовић је овим романом више учинио да се злочин не заборави него све што је о томе догађају написано и објављено за 70 година.“[84] Радош Јелић је написао приповјетку „Шамија“ чији су главни јунаци Митан Кнежевић и његова кћерка Бранка, дјевојчица која је чудом спашена из величког пакла.[85]

Једно од битних свједочанстава прошлих догађаја су и фотографије које су фотографисали њемачки војници и које говоре о злочинима у Велици. О томе је писао Бранко М. Пауновић.[86]

Радио телевизија Србије, студио у Приштини, је 1994. године снимила документарни ТВ филм „Велички непребол“, који је емитован у јулу мјесецу исте године. Овај документарни филм снимио је новинар Радомир Бато Грујић.[87] О покољу у Велици снимљена је и телевизијска документарна репортажа РТ Црне Горе под називом „Велика – Велики злочин“.[88] Ауторка филма је Наташа Баранин.[89]

 

Број страдалих

Око броја страдалих до данас нијесу усаглашени тачни подаци. На пребројавању броја жртава радили су многи истраживачи.

Коликих је размијера био геноцид најбоље показују статистички подаци броја становника Велике прије и послије Другог свјетског рата. Велика је 1914. године имала 1.852 становника. Године 1921. у Велици је било 314 кућа. Године 1931. општина Величка (у чијем саставу су били Новшићи и Ржаница) имала је 2.083 становника и 356 домова. Уочи Другог свјетског рата Велика је имала близу 2.000 становника.[90] Послије Другог свјетског рата  1948. године Велика броји 1352 становника односно око 650 становника мање.[91] У Народно ослободилачком покрету из Велике је учествовало 270 бораца, од којих је погинуло педесет.[92] Ако се узме у обзир да је један дио Величана погинуо борећи се на страни четничких јединица, један број преминуо природном смрћу и услед болести, као и да је један број страдао од стране окупатора и квислинга, остаје да је велики број становника села страдао у Величком покољу 28. јула 1944. године. Броју страдалих сељана треба додати и број страдалих избјеглица које су нашле уточиште у Велици за вријеме Другог свјетског рата.