ДР БУДИМИР АЛЕКСИЋ ХЕРЦЕГОВИНА У ПЛАНОВИМА ЦРНЕ ГОРЕ И АСИМИЛАЦИЈА ХЕРЦЕГОВАЧКИХ СРБА У ЦРНОГОРСКОМ ДРЖАВНОМ ОКВИРУ (1878-1918)

Пише др Будимир Алексић

 

ХЕРЦЕГОВИНА У ПЛАНОВИМА ЦРНЕ ГОРЕ И АСИМИЛАЦИЈА ХЕРЦЕГОВАЧКИХ СРБА У ЦРНОГОРСКОМ ДРЖАВНОМ ОКВИРУ (1878-1918)

 

У раду се најприје анализирају планови црногорских владика и господара из владалачке куће Петровића – Његоша према Херцеговини. Анализа треба да покаже да је Црна Гора у континуитету, од времена владике Данила па до књаза/краља Николе, гајила отворене аспирације према територији Херцеговине. У другом дијелу рада аутор се бави проблемом асимилације херцеговачких Срба у црногорском државном оквиру, односно питањем како је дошло до црногоризације Старе Херцеговине која је 1878. припала Књажевини Црној Гори

 

             У науци је одавно констатовано да је главни циљ политичког дјеловања свих владика и господара из владалачке куће Петровића-Његоша био ослобођење и уједињење цијелог српског народа у једну државу, односно стварање јединствене српске државе у њеним историјским и етничким границама. С обзиром на ову чињеницу, јасно је да су и њихови планови према Херцеговини (као и према другим сусједним српским земљама) били првенствено у функцији ове опште национално-ослободилачке акције. Нећемо улазити у детаљније разматрање разних облика, фаза и тешкоћа практичне примјене њихових планова према Херцеговини, него ћемо се само осврнути на главне карактеристике тих планова у погледу стратегијског циља – ослобођења ове области и њеног припајања Црној Гори.

            У другом дијелу рада позабавићемо се проблемом асимилације херцеговачких Срба у црногорском државном оквиру, односно питањем: Како је дошло до црногоризације Старе Херцеговине, која је 1878. припала Књажевини Црној Гори? Како се догодило, и који су то процеси условили, да Срби на том простору најприје изгубе регионалну (херцеговачку), а потом и националну српску свијест? Како је дошло до потискивања географског назива Херцеговина, а касније и до асимилације у националном смислу? На ова, за науку врло интересантна питања, а која до сада нијесу била предмет било какве научне расправе, покушаћемо да у нашем раду дамо што аргументованије одговоре.

 

*

 

             У сферу црногорских политичких интереса, Херцеговина је ушла још у вријеме владике Данила Петровића Његоша, главног јунака Његошевог „Горског вијенца“. Настојећи да, на подстицај руског цара, сусједне српске крајеве, који су географско-историјски припадали Брдима и Херцеговини, ослободи и присаједини подловћенској Црној Гори, владика Данило је средином 1711. освојио Жабљак Црнојевића. Након тога, Црногорци су се упутили чак према Требињу, али акција заузимања тог града није успјела, јер им Дубровник и Венеција нијесу хтјели помоћи. Овом приликом кренули су и ''на Оногошт (Никшић) и успјели су да заузму варош, али тврде градске бедеме нијесу могли заузети без топова, па су морали напустити и Жабљак и опсаду Оногошта''.[1]

 Митрополит Петар Први – Свети је за вријеме трајања Првог српског устанка разрадио план за продор у Херцеговину и спајање са Карађорђевим устаницима. ''Идеја водиља му је била да се смјелим офанзивним ударом, правцем Требиње-Клобук и Грахово-Никшић и Острог-Никшић, продре у Херцеговину'', прецизира академик Бранко Павићевић[2]. У априлу 1807. године покушао је да са неколико хиљада бораца ''састављених од Црногораца, Руса и становника Котора''[3] заузме градове Клобук и Никшић, али у томе није успио. Овај подухват Петра Првог био је први покушај који је Стара Црна Гора предузела са циљем да продре у Херцеговину. Те (1807) године владика Петар Први је разрадио план о стварању српске државе (коју назива ''славено-српским царством'') у чији би састав – поред Црне Горе (са градовима Подгорицом, Спужем и Жабљаком), Боке Которске, Дубровника и Далмације – ушла и Херцеговина[4].

            За разлику од Петра Првог, владика Раде (Петар Други Петровић Његош) није предузимао никакве кораке у правцу продора у Херцеговину, ако изузмемо чарке са Турцима око Грахова (које је било кључ од врата Црне Горе према Херцеговини, и које је он желио да укључи у састав Црне Горе) што је кулминирало сукобом 1836. године, када су на Челинском потоку Црногорци и Граховљани доживјели тежак пораз (имали су 42 погинула, међу којима и Јоко Петровић, Његошев брат). 

            Његошев наследник на челу Старе Црне Горе и дијела Брда – књаз Данило Петровић, разрадиће пројекат о војној и политичкој активности своје земље, помагању ослободилачких покрета у сусједним српским крајевима, нарочито у Херцеговини, и територијалном проширењу земље припајањем тих крајева Старој Црној Гори. Књаз Данило је то сматрао ближим реалним циљем, док му је даљи и крајњи циљ било организовање широког ослободилачког покрета српског народа ради његовог политичког уједињења и стварања велике српске државе. Своју жељу о ослобођењу и уједињењу српског народа књаз Данило је кратко потврдио познатом изјавом Александру Карађорђевићу: ''Дај да ослободимо Српство, па ћу ти ја први војник бити!''[5]. Већ на почетку своје владавине – 1852. књаз Данило је подржао устанак Луке Вукаловића у Херцеговини, чији је крајњи циљ био припајање ове територије Црној Гори. Кад је 1857. опет избио устанак у Херцеговини против Турака, књаз је отворено подржао устанике, што је годину дана касније (1858) довело до рата између Црне Горе и Турске, у коме је поражена турска војска. Након тога су, одлуком представника великих сила на Цариградској конференцији, Црној Гори припале следеће херцеговачке племенске области: Грахово, Рудине, Луково, Никшићка Жупа, Ускоци, дио Дробњака и Горње Липово.

           Књаз Никола је, такође, од самог почетка своје владавине упирао поглед ка Херцеговини. Херцеговина је била предмет његових територијалних аспирација.  Као и књаз Данило, и Никола је Херцеговину сматрао најважнијом облашћу црногорских аспирација. Помагао је херцеговачки устанак 1861.-1863. године, који је угушен јер је турска војска под командом Омер-паше Латаса напала Црну Гору (која је претрпјела велике губитке у људству). А када је у јулу 1875. опет букнуо устанак у Херцеговини, захвативши широко погранично подручје према Црној Гори и проширивши се и на дурмиторске области, црногорски добровољци (јајоши), са благословом књаза Николе, пошли су у Херцеговину и укључили се у устаничке јединице. Књаз Никола је у Херцеговину упутио војводу Пека Павловића, који је једно вријеме командовао херцеговачком устаничком војском. Пошто је склопио тајни уговор о савезу и војној конвенцији са Србијом, књаз Никола је, јуна 1876. године, објавио рат Турској. Тако је Црна Гора ушла у ослободилачки рат, по ријечима краља Николе, са жељом да освети Косово и ускрсне с њега давно сахрањену слободу народа српског[6]. Херцеговина и излаз на Јадранско море били су главни ратни циљеви Црне Горе. Дакле, основни разлог војне и политичке дјелатности Црне Горе у Херцеговини садржан је у њеним територијалним претензијама на ову област, односно у ставу да је Херцеговина за Црну Гору област од животног значаја.

*

             Рат од 1875. до 1878. за Црну Гору је био најпрофитабилнији, а за Херцеговину као историјско-географску регију српског народа најпогубнији, по свим дугорочним последицама које је исход тог рата условио. Наиме, одлукама Берлинског конгреса Херцеговина је разграђена као историјско-географска регија, и подијељена између држава добитница у рату – Црне Горе и Аустроугарске. Дакле, разбијена је њена територијална цјеловитост.  Црна Гора је добила територије које су сматране Старом Херцеговином: Пиву, Голију, Бањане, дио Опутне Рудине, и онај дио Дробњака који јој није припао 1858. године. Taко је поцијепано територијално, културно и духовно јединство српског народа у Херцеговини, а колико је та подјела Херцеговине била погубна и болна свједочи и чињеница да је државна граница повучена посред многих села, од којих је дио припао Црној Гори, а дио Аустроугарској (Горњи и Доњи Казанци, Врановина, Врбица итд.). Та граница је остала све до данас, јер су је аминовали и комунистички картографи 1945. године, и Велике силе 1992. и 1995. које су слиједиле решења зацртана на Берлинском конгресу.

              До те, по херцеговачке Србе трагичне 1878. године, Херцеговина је чинила у територијалном и национално-културном погледу јединствену област. На овој територији се развијало духовно и културно стваралаштво, чији су облици представљали чинилац који је јако утицао на очување и развијање српског националног духа код Херцеговаца, на учвршћивање њихове српске националне свијести и на изградњу моралних норми заснованих, прије свега, на јеванђељским основама. Захваљујући тим нормама, изграђиваним и практикованим у најсуровијим економским и политичким условима, у „земљи Херцеговој“ је формиран тип човјека живог духа и необичне интелигенције, маштовитог и осјећајног, спремног да поднесе невиђене муке и подвиге за „општу ствар“, односно за ширу заједницу. То осјећање и свијест Херцеговаца о својој судбинској повезаности са осталим дијеловима српског народа, и спремност да се жртвују за интересе интегралнога српства, поред бројних етнолога, научника и писаца, примјећивао је и књаз Никола  који у „Прокламацији херцеговачком народу“, од јуна 1876. наглашава: ''У Херцеговини је вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда она лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!''[7].

           O снази херцеговачког духа свједоче дивни и велики изданци ове Богом благословене и намучене светосавске српске земље. Поменућемо овом приликом велике Божије светитеље – Светог Василија Острошког (Јовановића), родом из Попова поља; Светог Стефана Пиперског (Крулановића), родом из Жупе Никшићке; као и свете новомученике – Петра Дабробосанског (Зимоњића), и Вукашина Херцеговачког. Свакако треба истаћи и чињеницу да је херцеговачко племе Пива изњедрило четири српска патријарха[8]. Општепозната чињеница је и постојање културноисторијских творевина и вриједности створених на територији Херцеговине и од људи са херцеговачког тла, чије културно значење и зрачење далеко превазилази херцеговачки простор.

           Значај Херцеговине у српској историји и врлине Херцеговаца потенцирао је и краљ Никола у својим дјелима, уздижући их такорећи ''до небеских висина'', а све са циљем да их укључи у државни оквир Црне Горе. С друге стране, херцеговачки Срби су Црну Гору доживљавали као једину непокорену српску земљу и као ''гнијездо слободе''. Црна Гора је херцеговачким Србима била идеал националног подвижништва, те су стога о њој говорили са романтичарским заносом и одушевљењем. Може се слободно рећи да је култ Цетиња и култ Црне Горе на херцеговачке Србе дјеловао омамљујуће, тако да су га они, као људи наглашеног национално-романтичарског сентимента, прекомјерно уздизали. Истина, с обзиром на чињеницу да је Србија била далеко, Херцеговци нијесу имали другог избора него да се у својим национално-ослободилачким тежњама ослоне на Црну Гору. Према једном аустријском извјештају из 1853. године, ''у источној Херцеговини реч кнеза Данила слушала (се) више него султанова''[9]. А Светозар Марковић у једном писму с почетка 1869. констатује чињеницу да су у вријеме црногорско-турског рата 1862. ''Црна Гора и династија Петровића били популарнији у Босни и Херцеговини него Обреновићи''[10]. Херцеговачки прваци су истицали да је њихова највећа жеља да Херцеговина буде дио слободне Црне Горе. Најрепрезентативнији историјски документ који то потврђује потиче од Вукаловићевих устаника окупљених у манастиру Косијереву 25. VI/5. VII 1861. Тај документ (упућен на све стране Херцеговине, међународним комесарима, Омер-паши, књазу Николи и Правитељствујушчем сенату црногорском) садржи њихов основни захтјев који гласи: ''Присаједињење к црногорском народу, гдје наша браћа православна у миру и срећи живе то је једино јемство за нашу будућност, уживање једнакога права као Црногорци, јест наша једина жеља, јербо тако можемо по толико стољетном робовању доћи к ослобођењу и к одмору, који нам даде уживати сваке користи мира, који садржава сва дејствитељна јемства и који све наше жеље за вазда удољетворује''[11].

               Посматрајући, дакле, Црну Гору као примјер српског националног елитизма, херцеговачки Срби су тежили да се укључе у њен оквир, што је тада било природно и логично, јер је значило да се уједињују Срби са Србима, односно да се један дио Срба, који је живио под окупацијом, ослобађа окупације и прикључује једној слободној српској држави. Славећи прекомјерно култ Црне Горе, Херцеговци су њено име са поносом и одушевљењем прихватали и са њом се поистовјећивали, на знајући, наравно, какве ће реперкусије то имати у будућности. Психолошки посматрано, такав њихов однос према Црној Гори је био разумљив, јер је Херцеговина била под окупацијом, а подловћенска Црна Гора је словила као оаза српске слободе и независности. И у последњем отаџбинско-ослободилачком рату српског народа у западним српским земљама (1992-1995) постојале су идеје да се српска Херцеговина припоји Републици Црној Гори. У локалним одборима Српске демократске странке (у Требињу, Билећи, Гацку) чак се размишљало да се организује референдум о припајању Црној Гори, а у Требињу и околини биле су исписане пароле: ''Ово је Црна Гора''.

               Уласком великог дијела Херцеговине у црногорски државни оквир 1878. године (а то су простори који данас обухватају четири општине тзв. Старе Херцеговине: Никшић, Плужине, Шавник и Жабљак) отворен је процес губљења регионалног (херцеговачког) имена, у корист црногорског. Усвајање црногорског регионалног имена било је, као што  смо казали, сасвим природно, јер је то име у свијести Херцеговаца било ознака за слободни и елитни дио српског народа, и нико тада није могао предвидјети гдје ће се процес губљења херцеговачког регионалног имена на крају завршити. Данас је очигледно, и то се најједноставнијом анализом може показати, да су тада створене претпоставке за касније прихватање црногорске националне свијести.

                Осим потискивања регионалног (херцеговачког) имена, на простору Херцеговине који је 1878. припао Књажевини Црној Гори дошло је и до потискивања регионалних традиција у сфери фолклора, прије свега народне ношње. Данас је потпуно заборављено како је изгледала народна ношња у Старој Херцеговини прије уласка тог простора у државни оквир Црне Горе. Форсирањем црногорске народне ношње на том простору које је отпочео књаз Никола након 1878. постепено су потискиване дотадашње аутентичне народне ношње, чиме су створени услови за потискивање херцеговачког регионалног имена и за наметање црногорског имена као јединственог географског и територијалног назива за све просторе који су ушли у састав Књажевине Црне Горе. Стварањем јединствене ношње отворен је пут стварању јединствене нације, изван српског етничког корпуса. Циљ књаза Николе је био да се црногорско осјећање на нивоу Књажевине унификује као јединствено територијално и државотворно осјећање, и да се на тај начин елиминишу локалне традиције и специфичности оличене и у фолклору. Тиме је књаз Никола поставио дугорочне основе за конституисање црногорства као посебног националног осјећања.

                  А колико промјена народне ношње може да утиче на промјену психичких особина становништва (па и на промјену регионалне и националне свијести) показује и Јован Цвијић у свом монументалном дјелу ''Балканско полуострво''. Овај утемељивач српске етнопсихологије истиче да се, проучавајући психичке особине и карактерологију Јужних Словена, често користио „многим етнолошким подацима, нарочито онима који се могу извести из ношње и дијалеката“[12]. Образлажући ову тезу, он тврди: ''Нарочито су промена дијалекта и ношње први спољашњи знак који показује промену у психичким особинама становништва''[13]. У вези са промјеном дијалекта, овдје треба истаћи да је књаз Никола настојао да наметне ''катунски говор'' на читавој територији његове државице. Академик Милорад Екмечић наводи примјере ''у којима се језик покушава прогласити посебним'' и наглашава: ''Још као књаз, Никола Петровић је своје посетиоце саветовао да 'зборе катунски', као црногорски језик''[14]. 

               Унификацији црногорског регионалног осјећања (а самим тим елиминацији херцеговачког), осим стварања јединствене народне ношње, свакако су допринијели и други фактори. Прије свега чињеница да је црногорски државни патриотизам нивелисао све разлике географског поријекла. Грађани се природно идентификују са државом, и са њеним називом, нарочито ако је доживљавају као своју. А херцеговачки Срби су Црну Гору доживљавали као свој ослонац, своју заштитницу, ''Српску Спарту'', у којој је најбоље сачувана српска национална идеја. Црногорско државно и регионално осјећање поспјешивано је и путем образовног система, културних установа, умјетничког стваралаштва итд. То је добро уочио и историчар Димо Вујовић који у свом раду ''Значај црногорско-турског рата 1876.-1878. за друштвено-економски и национално-политички развитак Црне Горе'' сасвим прецизно констатује: ''Просвјетни и културни рад државе (...) је у области духовне надградње поспјешивао интеграцију и развијање посебне црногорске свијести, превазилажењем регионалних и племенских оквира и ограничености. Уз остало, то је помагало унификацији мисли и осјећања, то јест да се једнако мисли и осјећа под Дурмитором и Комовима као и под Ловћеном''[15]. Говорећи даље о тим црногорским интеграционим процесима који су водили учвршћивању црногорског регионалноог и државног осјећања, и, следствено томе, губљењу раније регионалне припадности становништва оних области које су припојене Црној Гори 1878. (прије свега становништва Херцеговине), Димо Вујовић тачно запажа куда су ти процеси водили: ''Процеси у друштвеном бићу и друштвеној свијести Црногораца, до којих долази захваљујући резултатима црногорско-турског рата 1876-1878. године (...) воде и конституисању црногорске националне индивидуалности... Тако, дакле, црногорско-турски рат 1876-1878. има огромни значај и за конституисање црногорске националне индивидуалности, а тај се процес постепено развија без обзира на владајуће политичке и националне идеје у Црној Гори оног времена''[16]. Познато је да је књаз Никола ширио појам ''црногорски народ'' на све оне територије које су припајане Црној Гори. Сви становници те државице морали су у политичком смислу припадати ''црногорском народу''. То се експлицитно прописује у књизи ''Познавање закона'' (објављеној 1914. на Цетињу) гдје се наглашава да ''на црногорској државној територији има држављана и других народности осим српске, али им то не смета да и они, са политичког гледишта, спадају у црногорски народ''[17].

               Дакле, без обзира на владајуће идеолошко-историјске концепције, које су борбу Црне Горе против Турака третирале као борбу за ослобођење покорених дјелова српског царства и ослобођење српског народа од турске окупације, након територијалног проширења Црне Горе, интензивним развијањем култа државе и династије, заживљавао је црногорски државни патриотизам који је, као што смо рекли, нивелисао све разлике географског поријекла. У таквом контексту, Срби са простора Старе Херцеговине, укључивши се у црногорски државни оквир, у периоду од 1878. до 1918. губе херцеговачко регионално осјећање, и прихватају црногорско, чиме су створене претпоставке за прихватање црногорског националног осјећања послије Другог свјетског рата.

               Осим Срба из Старе Херцеговине, херцеговачку регионалну и, касније, српску националну свијест изгубили су, у великом проценту, и они херцеговачки Срби који су дошли у Књажевину Црну Гору 1882. послије слома херцеговачког устанка против аустроугарске власти, подигнутог због насилне мобилизације. Нашли су уточиште углавном у Никшићу, гдје се највећи број њих касније асимиловао у националне Црногорце, отуђујући се од својих српских и херцеговачких коријена.

              Имајући ове чињенице у виду, данас јасно уочавамо да се Црна Гора показала као ефикаснији елиминатор српског националног осјећања од Аустроугарске монархије, Османског царства, или Млетачке републике, на примјер. У вези са овим за науку је веома интересантно следеће питање: Како припадници муслиманске вјероисповијести, који су 1878. ушли у састав Књажевине Црне Горе, нијесу подлегли асимилацији, и поред тога што је држава предано радила на њиховој интеграцији са Црногорцима? Историчар Димо Вујовић у наведеном раду ово питање дотиче само двијема реченицама: ''Када је ријеч о интеграцији становништва које се нашло у новим границама црногорске државе, ваља напоменути да владајући кругови поспјешују и  интеграцију муслимана са осталим Црногорцима, како би се и они осјећали као саставни дио црногорског народа. У том циљу се указује на њихово црногорско поријекло, па се инсистира на његовању традиција о том поријеклу и на одржавању родбинских и пријатељских веза појединих православних и муслиманских породица и братстава''[18]. Муслиманско становништво је, дакле, испољило чврстину и отпорност, и повиновало се ставу своје вјерске заједнице која се противила интеграцији са Црногорцима. Православно становништво, пак (прије свега оно са простора Старе Херцеговине), руковођено осјећањима националног и вјерског јединства са народом Старе Црне Горе, прихватило је, у периоду од 1878. до 1918. године, црногорску регионалну припадност, а након Другог свјетског рата, највећи дио тог живља прихватио је и црногорско национално осјећање. Одговор на питање зашто су се православни Херцеговци асимиловали у националне Црногорце, а муслимани нијесу, садржан је, по нашем мишљењу, прије свега у чињеници да се муслиманско становништво поистовјећивало са државом цариградског султана, и да је пројекат конституисања црногорске нације 1945. године био осмишљен само за православно становништво Црне Горе, али расправа о том проблему прелази оквире овог излагања.

 

                                                                    *

 

               На основу свега изложеног може се констатовати да су црногоризацији Старе Херцеговине (1878-1918), односно губљењу херцеговачког и прихватању црногорског регионалног осјећања, допринијели следећи чиниоци:

- изузетно развијени култ Цетиња и култ Црне Горе, који су херцеговачки Срби прекомјерно истицали;

- удаљеност Србије, и близина Црне Горе са којом је херцеговачке Србе повезивала ''јака традиција заједничког четовања и племенског и националног заједништва''[19];

- идентификација са државом (Књажевином Црном Гором) коју су херцеговачки Срби  доживљавали као своју (и као српску, у националном смислу);

- промјена назива земље 1869. године, када је књаз Никола дотадашњи назив своје државице ''Црна Гора и Брда'' промијенио у ''Књажевина Црна Гора'';

- образовни систем, културне институције и умјетничко стваралаштво у Књажевини и Краљевини Црној Гори;

- наметање јединствене црногорске народне ношње. 

          Губљењем херцеговачког регионалног имена у Књажевини и Краљевини Црној Гори (1878-1918) створене су претпоставке за прихватање црногорске националне свијести након Другог свјетског рата, када је декретом Комунистичке партије проглашена ''црногорска нација''.  Статистички подаци говоре (на основу пописа становништва 2003. и 2011.) да је само трећина  становништва Старе Херцеговине (општине: Никшић, Плужине, Шавник и Жабљак) задржала српско национално осјећање и изјаснила се да припада српском народу. Огромна већина, дакле, одрекла се својих српских и херцеговачких коријена. Многи из те већине постали су барјактари црногорског неонацизма и, попут покатоличених западних Херцеговаца, протагонисти мржње и нетрпељивости према Србији, Републици Српској и српском народу из кога су поникли. Сматрамо да ова тема треба да буде сериозно обрађена не само из историографских већ и врло значајних националнополитичких и државних разлога како Срба, тако и националних Црногораца.

           У објективној научној анализи, нарочито посматрано са данашњег становишта, мора се констатовати чињеница да је Црна Гора фактички анектирала велики дио етничких и историјских територија српског народа. Ми смо у овом раду дотакли само проблем Херцеговине и показали како су анектирани дјелови старих српских жупанија Травуније и Захумља. Познато је да се историјска Херцеговина простирала све до Колашина и Острога. Такође се зна да је и град Херцег Нови у историјском смислу дио Старе Херцеговине, и да је био излаз историјске Херцеговине на Јадранско море.

            Елем, за разлику од националних Црногораца, који током последњих двадесет година непрекидно оптужују Србе за „великосрпски хегемонизам“ и територијалне претензије према Црној Гори, Срби никад нијесу иступили са оправданом тезом да су им Црногорци континуирано одузимали територију и да су асимиловали припаднике српског народа на одузетим (и Црној Гори припојеним) територијама. Након одвајања Црне Горе од Србије (2006) и актуелне асимилаторске политике црногорске државе према српском народу у тој земљи, неопходно је Црној Гори испоставити територијалне, историјске и политичке рачуне. То треба да буде један од задатака и српске политике и српске науке.

 

 

 

ЛИТЕРАТУРА

 

Алексић 2008: Будимир Алексић, „О још једном покушају дукљанског фалсификовања историје“, Исток, 99, Подгорица, 30-31.

 

Алексић-Пејковић 1995: Љиљана Алексић-Пековић, „Босна и Херцеговина у спољнополитичким плановима Србије“, у: Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена (уредник: Славенко Терзић), Београд, Нови Сад: Историјски институт САНУ, Православна реч.

 

Вујовић 1978: Димо Вујовић, „Значај црногорско-турског рата 1876-1878. за друштвено-економски и национално-политички развитак Црне Горе“, у: Стогодишњица црногорско-турског рата 1876-1878 (уредник: Димо Вујовић), Титоград: Црногорска академија наука и умјетности.

 

Драгићевић 1978: Ристо Драгићевић, „Положај хришћанске раје у Турској и стари планови за ослобођење“, у: Стогодишњица црногорско-турског рата 1876-1878 (уредник: Димо Вујовић), Титоград: Црногорска академија наука и умјетности.

 

Екмечић 2010: Милорад Екмечић, „Нација се не ствара прокламацијама“, Српске новине, 16, Подгорица,  6-9.

 

Лекић 1950: Душан Лекић, Спољна политика Петра I Петровића Његоша, Цетиње: Народна књига.

 

Марковић 1952: Светозар Марковић, Из политичких списа и преписке, Сарајево: Свјетлост.

 

Павићевић 1997: Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Подгорица: Пергамена.

 

Павићевић 2004: Бранко Павићевић, „Саздање црногорске националне државе 1796-1878.“, у: Историја Црне Горе (књига четврта, том други), Подгорица: Историјски институт Црне Горе, Новинско јавно предузеће „Побједа“.

 

Петровић – Његош 1969: Никола I Петровић – Његош, Говори, књига 4, у: Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, Цетиње: Обод.

Петровић – Његош 1969: Никола I Петровић – Његош, Мемоари, књига 5, у: Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, Цетиње: Обод.

 

Радовић 1998: Коста Радовић, „Четири српска патријарха из Пиве“, у: Архимандрит Арсеније Гаговић и духовност Пиве, Цетиње: Светигора, 61-65.

 

Ћоровић 1928: Владимир Ћоровић, „Херцеговачки устанак 1875. године“, у: Споменица о Херцеговачком устанку, Београд: Одбор за подизање невесињског споменика.

 

Цвијић 2000: Јован Цвијић, Балканско полуострво, Београд: Српска академија наука и уметности, Завод за уџбенике и наставна средства.