КОМИТСКИ ПОКРЕТ У ВАСОЈЕВИЋИМА ОД 1916. ДО 1918.

Послије капитулације Црне Горе Аустроугарска је извршила окупирање читаве њене територије.^[1] На подручју Васојевића хапшени су народни прваци и вршена пљачка материјалних добара, нарочито послије одметања ђенерала Радомира Вешовића 1916. године. Због таквог стања у Црној Гори се развија Комитски покрет који је попримио масовни карактер у Горњим Васојевићима, а Аустроугарске власти врше војна појачавања у Колашину, Андријевици, Плаву, Беранама. Најистакнутији комитски вођа на подручју горњег тока Лима био је Бошко Ђуричанин који је са својом четом дејствовао у реону Плава.

Према „Сјећању“ Бошка Ђуричанина комите су имале једну организациону структуру: подјелу по четама, а комитске чете биле су формиране од људи из свога племена, с тиме што су већа племена имале више мањих чета.

У области Васојевића од половине 1916. године, формиране су Комитске чете ђенерала Радомира Вешовића, Зока Вуковића (судије из Андријевице), поручника Милоње Крџића, и поручника Бошка Ђуричанина, чета ђенерала Вешовића кретала се у простору између Андријевице, Комова, Колашина и Берана. Чете Милоње Крџића и Бошка Ђуричанина биле су на простору између Андријевице, Гусиња и Метохије, а чета Сава Оровића на простору између Андријевице, Колашина и Подгорице. Најстарији по чину и по положају био је Радомир Вешовић, ђенерал, па су све четовође комита са њим одржавале везу, а четовође комита на осталом подручју Црне Горе биле су самосталне.^[2]

Послије пробоја Солунског фронта 1918. године, у чијем је саставу Васојевића било доста официра, подофицира, каплара, редовних војника – комитски вођа поручник Бошко Ђуричанин, је извршио више војних акција на територији Полимља.

Са мајором Милом Саичићем и устаницима беранског краја и Комитског покрета разоружана је швапска посада у Беранама, која је бројала хиљаду војника 1. октобра, тако да послије 13. октобра на подручју беранског и андријевичког краја није било ниједног швапског војника. Поручник Бошко Ђуричанин је са својим комитатама разоружарао једну швапску колону која је била у покрету од Чакора низ Полимље, при чему се нарочито истакао Миљан Ракитић – Шошкић, као и једну посаду у Андријевици, што је искоришћено за наоружавање и формирање Пломског батаљона Горњо – Васојевићке бригаде.

У периоду од 13. до 15. октобра 1918. године свакодневним оружаним акцијама комита и устаника наоружани су сви швапски гарнизони и жандармерске станице и ослобођена читава територија Васојевића и поново формиране Горњо – Васојевићка и Доњо – Васојевићка бригада. Командант свих устаника постао је дивизијар Лакић Кастратовић. Тако су Васојевићке бригаде 1918. године, прије свих осталих у Црној Гори, ступиле у борбена дејства против окупатора и ослободиле читаву територију Васојевића.

А, када су српске трупе под именом “Јадранске трупе” са генералом Драгутином Милутиновићем на челу, стигле у Гусиње из Метохије и упутиле се према Скадру и Подгорици, њима су се прикључили батаљони Горњо – Васојевићке бригаде.

Након ослобођења Подгорице, црногорске трупе су распуштене, а генерал Милутиновић је честитао дивизијару Лакићу Кастратовићу на храбром држању његових трупа.^[3]

Поред ослобођења своје територије и учешћа заједно са “Јадранским трупама” у ослобађању осталих дјелова Црне Горе, Васојевићи су дали велики допринос стварању заједничке државе Црне Горе са Србијом.

На великом народном збору у Андријевици 24. октобра 1918. године, народ Васојевића се изјаснио за уједињење Црне Горе са Србијом, као чином једино могућег опстанка једног народа и резултатом заједничке, братске борбе у протеклом периоду ослободилачких ратова.

Након тога централни одбор је прешао у Беране и донио одлуку о расписивању избора за Велику Народну Скупштину Црне Горе. Потом су се по капетанијама и окрузима у Васојевићима и читавој Црној Гори изабрали повјереници, који су се састали 26. новембра 1918. године у Подгорици, којом је конституисана Велика Народна Скупштина која је донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Најзад, 1. децембра 1918. године, формирана је Заједница народа под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.^[4]