ДАВИД ЛАЛИЋ ''АГРЕСИЈА НА СРБИЈУ И ЦРНУ ГОРУ ОД 1991 ДО1999''

АГРЕСИЈА НА СРБИЈУ И ЦРНУ ГОРУ 

Неизбрисиви Величко – Полимски погром, МРЉА седамдесет година утамничена која је бољела и вријеђала истину о немоћним и незаштићеним, остављеним на олтару домовине, доведена је у спрегу са вазалним односом режима пред култом личности и планираним национализмом лукавих и подлих, неспособних и незаслужних, вјероломних медиокритета оданих наказној идеологији која је прикрила истину, која је жртвовала јаук и врисак закланих, одраних, распетим за братство и јединство, са онима који су се само генерацијама смјењивали у лагалним хордама и ешалонима злочинаца до коначно довршеног геноцидног процеса на Србима 1991 – 1999 године започетом 1941. године који никада није кажњен.

Ужас тих недјела и вратоломство усташам је поновљено у агресији седамнаест најмоћнијих држава свијета, који су заједничким злочиначким подухватом усташких Брезових генерала у „Олуји“ и „Бљеску“ из тридесет праваца са двадесет авиона, петсто тенкова, 250 000 до зуба наоружаних крволочних усташа са земљом сравнили Српску државу, која је постојала у деветом вијеку на простору Српске крајине под влашћу династије Косеља.

Хрватско вјероломство има дугу и нечасну традицију. Само у овом вијеку од 1918. до 1991. године, Хрвати пет пута мијењају страну, увијек некажњено, у оквиру матичне државе.

До краја 1918. године, предано су служили Хабзбуршкој монархији, потом као да се ништа није догодило и као да нијесу били љути непријатељи Срба, погазили су заклетву дату цару и поново се заклели на „вјерност“ краљу Петру Првом и Александру Првом.

До краја 1941. године, чине снагу НДХ у којој су регрутовани само „расно чисти Хрвати“, но када су сазнали да Њемачка губи рат издали су и НДХ. Тада се одричу и напуштају је непримјереније и издајом још срамнијом од оне 1918. године. Тако један број официра НДХ, Анте Павелића нестају генерали Јосипа Броза на високим положајима у ЈНА. Тако у новој Југославији многи партизански официри демобилизацијом уступају мјесто домобранским официрима, међу којима је било окорјелих усташа.

Године 1991. око 7 000 официра хрватске националности напушта ЈНА и прелази на хрватску страну много прије признавања хрватске државе. 800 година живјели су под туђинском влашћу и снивали снове о обнављању државности. За њих су обје Југославије биле пролазне.

У усташкој НДХ, уништено је 1 200 000 Срба а око 250 000 их је прекрштено у католике, иако је постојбина Срба у Крајини стара више од хиљаду година.

Ратно подручје у Хрватској 1991. године, подудара се са крајевима у којима је већ извршен геноцид на српским народом у Другом свјетском рату, кад су Срби били на страни савезника а НДХ на страни Хитлерове Њемачке.

На засиједању Нација када је Хрватска примљена у чланство УН, Фрањо Туђман, бивши Брозов генерал ЈНА, је отворено признао: „Рата не би било да га Хрватска није жељела, само ратом смо могли изборити самосталност Хрватске. 

Због тога смо водили дуге политичке преговоре, а из тих преговора смо формирали своје оружане јединице.“

На почетку грађанског рата у Југославији одржан је састанак Европске Уније и САД – а на високом нивоу, на којем су Британија и Америка дозволиле прећутно да Њемачка наоружа Хрвате. Центар за вођење операција био је у једној вили у Загребу у којем је илегално била смјештена и дјеловала Њемачка обавјештајна служба, са задатком да тајно помогне наоружавање хрватске војске као и допремање авиона „МИГ – 21“, из резерве бивше Источне Њемачке армије, што је и учињено преко Мађарске територије и уз помоћ мађарске владе и њеног предсједника Антала. У свему је учествовала и ЦИА користећи шпијунске летове са Брача изнад Републике Српске Крајине и Републике Српске, користећи на тај начин Хрватском генералштабу у припреми операција „Бљесак“ и „Олуја“ у којима је услиједило „масовно убијање цивила српске националности.“

Тако је „офанзива, која се извргла у масакр спроведена уз пуну подршку САД – а“, што су потврдили и многи официри УН – а свједочећи да су авиони НАТО пакта оперисали у ваздуху паралелно са хрватским снагама на копну, тако да су обје чиниле јединствену цјелину. Представник УН – а је изјевио да се ради о „Комбинованој операцији Хрватске и Босанске војске“. Официри војници УН – а све вријеме су знали за масакр над цивилима.

Жртвован је један цијели народ Српски и отпочео је егзодус библијских размјера.

Потресне слике о колони више од 200 000 избјеглих и прогнатих са својих огњишта обишле су свијет. „Зелено свијетло“ за почетак офанзиве дао је Вашингтон под условом да се све изведе „брзо и чисто“, што су радиле многе високе дипломате НАТО – а, па и сам држћавни секретар за одбрану Виљем Пери и министар унутрашњих послова Хрватске Мате Гранић.

У вријеме етничког чишћења Српске Крајине у Хрватској, како ова не би изазвала подозрење у међународној јавности практично је подметнута Сребреничка операција која је услиједила само дан касније од покоља хиљада Срба у Братунцу.

Успјех Хрватске политике и војске у овом рату у остварењу циља, могао се догодити између осталог и зато што геноцид над Србима у Хрватској никада није кажњен.

Поводом одржавања мисе у Загребу у спомен фашистичком вођи Анти Павелићу, 3. јануара 1997. године, челник Социјалдемократа, бивши предсједник ЦКСКЈ, кадровик Јосипа Броза Стипе Шувар, изјавио је: „Да није било Анте Павелића и Титовог генерала и усташког официра НДХ Фрања Туђмана, сада би у Хрватској живјело 1 500 000 Срба.“

Усташка намјера и шанса стара 800 година да „коначно очисти“ Хрватску и један цијели народ пошаље прогоном и егзодусом у неизвјесност, није била непозната дипломатским круговима у свијету. То потврђује Туђманова изјава на конференцији дипломатског кора у Њемачкој 1989. године. Туђман је тада изјавио да: „Када он буде постао, предсједник Хрватске, да ће тло у Крајини постати црвено од српске крви.“ Услиједила је потом ужасна трагедија за Србе, великих размјера..., не само трагедија за Србе, него и за Уједињене Нације чијом је подршком извршена Библијска трагедија српског народа и омогућен геноцидни акт државног тероризма Хрватске.

Потом се бјелосвјетски фашистички оркан срушио на Србију , мање подложну асимилацији и потчињавању вољу страних силника и домаћих издајника премјештајући базе НАТО – а из Западне Европе у регионе богате изворима енергената и хране гдје тек почињу веће турбуленције, страдања и миграције.

У бруталној, злочиначкој агресији 19 земаља фашистичке НАТО –а алијансе, супротно Повељи УН, кршећи међународно хуманитарно право и Женевску конвенцију са циљем да се одрекнемо независности, суверенитета и територијалног интегритета за 78 дана бесомучног бомбардовања Србије и Црне Горе у односу снага 1:800 у корист НАТО – а, извршено је:

• 14 000 авио налета на градове и села;
• 2 300 ваздушних удара;
• 22 000 тона пројектила пало је на Србију чија је разорна снага и ефекти дејства била већих од оних приликом разарања Хирошиме, и која премашује снагу 5 атомских бомби бачених на Хирошиму;
• Испаљено је преко 3 хиљаде кретајућих ракета типа „Томахабк“;
• Разорено је 50 фабрика војне и цивилне инфраструктуре, затим
• 18 електроцентрала
• 2 000 школа и обданишта
• 53 болнице
• 176 цркава и манастира старијих од 700 година, старијих од Америчке државе и „нације“
• 62 стратешка моста
• 5 аеродрома за цивилни саобраћај
• 37 моћних репетитора цивилних и војних телекоминикација
• Уништено 470 км путева
• Уништено 595 км жељезничких путева
• Погинуло или осакаћењо 12 500 мирних цивила од чега су 1/3 дјеца
• Погинуло 1 002 војника
• Прогнато преко 250 000 Срба и на том простору физичким и правним насиљем створена прва НАТО држава са 70 000 војника и проглашена лажна држава Косово,
• Причињена штета је 100 милијарди долара
• 500 000 људи остало је без посла
• Угрожено 2 000 000 људи.

 

Агресија је имала одлике хемијско – биолошког рата, односно еколошке катастрофе. Коришћено је хемијско, конвенционално и атомско наоружање.

Српски љекари физичари су открили 14 пута више хромозомских абнормалности од обичних, толерантних. Доза озрачења осиромашеим уранијумом, хлороамонијаком и другим бојним отровима на испитиваним просторима бвила је довољна да поремети рад срца, бубрега и изазове генетске промјене...!

^[1] И док бомбе разарају српске градове, путеве, пруге, мостове, болнице, школе, обданишта НАТО – ва солдатеска у свом крвавом пиру кидисала је и на народ Полимља и Васојевића који је давао подршку храбрим браниоцима отаџбине, осуђујући агресију на суверену земљу, протествујући против Клинтона, Блера, Шредера за тешку одговорност и трагедију цивила изазвану бомбардовањем у поподневним сатима 30. априла 1999. године када су разорни пројектили донијели смрт маленој слободној варошици Мурини.

Слободарско небо над питомим Полимљем свакодневно пролијећу пуне смртоносних товара непријатељске летјелице које сију смрт по Србији, Косову и Метохији.

Тога поподнева, 30. априла 1999. године, Лим пјесницима драга ријека, помијешао се са крвљу невино погунуле дјеце на Муринском мосту. Двије дјевојчице из Приштине Јулију Б. Брудар (10) и Оливеру Максимовић (12), не слутећи да их већ данас смрт стиже на Муринском мосту, од које су побјегле из Приштине, да ту нађу мир и сигурност, стигла је смрт. У њиховом друштву је последњи пут сунце огријало и дјечака Мирослава Кнежевића (13).

Трагични биланс бомбардовања Мурине, “иако Црна Гора није у рату” је шест погинулих и седам тешко повријеђених, смрт: Мирослава Кнежевића, Јулије Брудар, Оливере МАксимовић, Манојла Коматине, Милке Кочановић, Вукића Вулетића.

На Камени мост кога је по жељи  краља Александра Карађорђевића, пројектовао и у периоду од 1. јула 1933. године, до 2. јула 1934. године, изградио руски инжењер Јегор Сукуренков, приликом првог напада НАТО авиона, пало је 11 пројектила. Око 1 500 становника овог подручја нашло се у збјегове подно Голеша, Виситора и Зелетина. Страдали су сви комунални и инфраструктурни објекти. Убијена варош је остала без струје, воде, телефона.  

На територију Црне Горе падали су пројектили НАТО злочинаца, селективно бирајући циљеве, Херцег Нови, Луштица, околина Бара, Голубовци, Даниловград, околина Подгорице, вођене борбе око Плава и Гусиња.

НАТО лешинари са неба, погинуле и рањене нијесу хтјели још да оставе на миру. У ноћи између 10-ог и11-ог маја 1999. године, у два сата и двадесет пет минута, стравичном буком НАТО бомбардера, са три пројектила, много веће разорне моћи, довршен је планирани, монструозни злочин, започет 30. априла. Срушен је и убијен мост јунак и у пречнику 4 км, замукао живот за извјесно вријеме.

Не заборављајући принципе чојства и јунаштва, Косовски и светосавски завјет и,  мит Светог Петра Цетињског и чињеницу да се улази у крвави рат, народ на овим просторима забринут за своје сународнике и браћу на Косову и Метохији за судбину заједничке државе, за своју отаџбину, по ко зна који пут у овом по злу запамћеном вијеку, дочекује још једно крваво зло прољеће које се надвило над њим.

Одбрану отаџбине прихватају као свету дужност и највећу част, а и свету обавезу из моралног кодекса човјека са овог простора и традиције Црногораца, који су више вјекова живјели у огњу борбе.

Схватајући и знајући да шапце, чији је представник у НАТО – у наредио отпочињање агресије и ваздушних удара на Југославију, не можемо сматрати демократијом јер су освајајући Америку искорјењивали читаве уређеничке народе, а у Француској правили Вартолемејске ноћи, масакрирали Јевреје, народ и омладина Васојевића дали су подршку ЈНА у одбрани слободе и суверених граница државе, на шта их је обавезивао Устав и традиција црногорског народа, лична част, епски менталитет који није прихватио рапско стање.    

Слиједећи славни пут Синђелића, Обилића, мајора Тепића, деветарца јинака са подручја Андријевице, дало је живота у одбрани отаџбине и свог народа.