Горан С. Киковић ''Гаврило-Гавро Саичић (1838–1894 први учитељ у Беранама )''

ГАВРО СИЧИЋ ПРВИ УЧИТЕЉ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У БЕРАНАМА

Школе у крајевима под турском влашћу

Неке школе са садашње територије Црне Горе добијале су помоћ са обје стране. Први учитељ Основне школе при манастиру Ђурђеви Ступови, био је Гаврило-Гавро Саичић (1838-1894) и за његово име се везује почетак модерног школства у Беранама. Он пише црно- горском Сенату 1872. године да је при оснива- њу школе 1869-те ишао у Београд и од Прави-тељства добио књиге „на 60 ђака што треба за 4 разреда“. Од главарâ није добио обећани но-вац за школу. Како је и касније трошио свој но-вац за изградњу и издржавање школе, моли да му Сенат омугући да од главарâ наплати „60 дуката и дóбити на њих“ како би се могао раз-дужити.

Школа у Ђурђевим Ступовима отворена је уз материјалну помоћ намјесничке владе Ср- бије. Материјалну помоћ њеном оснивачу, учи- тељу Гавру Саичићу дала је Русија. Значајна ма- теријална средства створио је личним позајми- цама, јер није нашао разумијевања код мјесних главара, а био је прогањан и од турских власти. Зато је био принуђен да иде у Сарајево    да тражи и заштиту од тамошњег валије. Вали му је издао бурунтију да школа може наставити рад и дао му 2500 гроша помоћи. Саичић се по повретку ангажовао на подизању школске зграде и на то уложио добијену помоћ и дио својих средстава. Спор са главарима око надокнаде дугова рјешаван је уз посредовање Цетиња.

Према подацима, које саопштава Ђоко Пејовић, у периоду 1883-1899  Црна Гора је помагала школе у Беранама, Виницкој, Ђурђевим Ступовима, Будимљи, Полици, Горњим Селима, Лубницама, Фемића Кршу, Брзави, Гуси-њу, Плаву, Бучу, Бобову, Пренћанима, Довољи, Прошћењу, Ограђеници и Го-рици. У периоду 1899-1912. године помагала је школе у Ђурђевим Ступови- ма, Беранама, Доњој Ржаници, Бобову, Пренћанима, Прошћењу, Ограђеници,  Горици, Заостру, Бољанићу, Калудри, Заграду, Будимљи, Бучу, Стожеру, Ма-шту, Драгосави, Дапсићу и Брезојевицама.

У овом периоду било је и женске дјеце у школама, у првом реду у Ва- сојевићима. Учитељица за женску школу у Беранама тражена је 1903. године. Добијена је сагласност црногорске владе за именовањем Даринке Томић за учитељицу, јер је завршила учитељску школу у Скопљу. Женска основна школа у Беранама помиње се 1904-1905 . године. За градњу школе за мушку и женску дјецу у Беранама 1907. године тражена је помоћ од Министарског са-вјета Црне Горе.

''Број школа помаганих од Црне Горе био је по годинама различит. На примјер: 1898-1899. године било је 11 школа са 13 учитеља, 1910-1911. годи-не 20 школа са 22 учитеља, а 1911-1912. године 15 школа са 19 учитеља''.[1]

''У средњем вијеку и у дужем периоду касније цркве и манастири су били средишта писмености и науке. Поп Арсеније Ракетић се школовао у ма- настиру Дуга, игуман Мојсије Зечевић и Никола Саица (уз многе истакнуте Васојевиће) стицали су писменост у манастирима. У ширењу школства и просвјете у Васојевићима истакнуто мјесто је имао Петар Вулић, који је завршио Богословско-учитељску школу у Кијеву и Одесу. Сазнавши да Васо- јевићи намјеравају да подигну устанак против Турака дошао је да помогне свом народу. Са собом је донио неколико уџбеника који ће послужити у на- стави при отварању првих школа у Горњим Васојевићима..

Уз помоћ и разумијевање истакнутих племенских првака (Радована Лекића и Радована Делетића) отворена је прва школа 1875. године у Краљи- ма, а затим и школе Коњусима и Андријевици. Први учитељи у то доба били су Кастратовић Милун, Вуковић-Губеринић Милош, поп Аксентије Бакић, а касније (од 1881. до 1900.) познати просвјетни радници, између осталих, би-ли су Зарија-Зако Вуковић, поп Богдан Лалевић, Јеврем Бакић и Стеван Бојо-вић.

Напредак у развоју школства остварен је у раздобљу 1886-1912 годи- не. Школе су у почетку биле смјештене по приватним кућама, а школске трошкове су плаћали ђаци. Касније се отварају државне школе. Прва држав-на школа отворена је 1899. у Трепчи. Имала је 30 ученика (из Трепче и Треш-њева). Број ђака је растао сваке године. Тако је 1904. године било педесет, а већ 1908. стодевет ђака.

Нешто касније отвара се школа на Марсенића Ријеци у којој је за учи- теља постављен Вукадин Миков Вулевић из Трешњева.

Због рата (од 1914. до 1918.) државне школе нису радиле. Уз одобре- ње аустроугарских власти било је приватних школа.

Послије Првог свјетског рата просвјећивање народа је озакоњено и постало је државна брига. Краљевина СХС усваја школске програме, распо- ређује и поставља учитеље. Тако су 1920. године извршена следећа постав-љења: на Трепчи – Ђукан и Шћепан Вулевић ( који су ту остали све до 1941.), у Дреновцу код Пећи – Јагош Н. Вулевић, у Лимљанима у Црмници – Маријан Машовић (касније прелази у Забрђе код Андријевице), а у разним мјестима андријевачког и беранског среза из Трешњева су распоређени учитељи – Ву-левић Стојан Љубо, Стојковић Милорад и Стојановић Светозар. Много је генерацијâ ученикâ прошло кроз основну школу у Трепчи, наставивши касније средње, више и високо образовање. Након дипломирања враћали су се у родни крај или су пак службовали и многим градовима Србије и Црне Горе као врло угледни интелектуалци.

Школовање је било мукотрпно. Од сиротиње се једва „одвајао ди- нар“. Школовала су се претежно мушка дјеца и то она предвиђена за шко- ловање. Додуше, било је и женске дјеце, али у несразмјерно мањем проценту у односу на мушку, најчешће из имућнијих породица.

Послије Другог светског рата у Југославији, школство и просвјета до- бијају своје право мјесто у снажном друштвеном опредјељењу за свеопштим просвјећивањем народа. Захтијевало се описмењавање цјелокупног становни- штва. Отварале су се нове и бројне основне, средње, више и високе школе, ка-сније и универзитетски центри.

Образовани и стручни људи били су насушна потреба новог друштва, које је амбициозно грабило својим прокламованим циљевима о унапређивању живота људи у свим областима. То је било и разумљиво и оправдано, јер су само образовани кадрови могли да изнесу терет технолошког развоја и дру- штвене надградње која се одвија у периоду послије побједе над фашизмом. Разорену земљу ваљало је изграђивати по свим компонентама, а изабрани правац друштвеног развоја требало је одбранити од свих непримјерних и не- добронамјерних утицаја који су долазили и споља и изнутра.

Посебан третман имала је млада генерација за чије се потребе поче- ше градити нови школски објекти у готово сваком селу – Трешњеву, Слати- ни, Ријеци Марсенића, Шекулару, Ровцима, Калудри, Загорју, Доњој Ржани- ци, Виницкој, Бучу, Пешцима, Полици и многим другим мјестима у нашем крају''.[2]