ГОРАН КИКОВИЋ Улога манастира Ђурђеви Ступови и Шудикове у културном и духовном животу области Васојевића
Улога манастира Ђурђеви Ступови и Шудикове
у културном и духовном животу области Васојевића
Српска православна црква је кроз сво вријеме турске окупације била ''будилник'' националне слободарске свијести и једино мјесто гдје су Срби легално и јавно могли да се окупљају. То су претежно чинили у данима празника под видом вршења вјерских обреда. У манастиру Ђурђеви Ступови доношене су важне народне одлуке: о ступању српске Патријаршије у преговоре са Римом 1648. године, ради чега су Турци будимљанског митрополита Пај-сију Будимљанина жива одрали; у Ђурђевим Ступовима је донешена одлука о уједињењу Књажевине Васојевићâ са Књажевином Црном Гором 1857. године; ту су доношене одлуке о обраћању Србији за помоћ у отварању школâ и поправке манастирâ и цркава; тамо је засиједао устанички ратни штаб у вријеме Васојевићких устанака 1874 – 1876. и 1898. године.
Школство у Доњим Васојевићима је било у веома незавидном положају. Све школе на овом подручју отварала је Србија.Тамо гдје се није могла подићи нова зграда, изнајмљиване су пространије куће или приватни ханови уз плаћање кирије на одређено вријеме. Кирије је плаћала Србија, попут случаја у Будимљи. И све учитеље плаћала је Србија. Но, на жалост, због међудинастичких суревњивости, дешавало се да их Србија отвара, а Црна Гора посредством беранских турских власти затвара, а учитеље, попове и насочене главаре турске власти хапсе и сургунишу. Лим је, према споразуму, представљао граничну линију интересних сфера између Србије и Црне Горе, ради чега је Црна Гора страховала од утицаја економски јаке Србије на овом подручју, што ју је и постицало на суревњивост. Тако су школе након неколико година затварене.
До данас није заборављено име писца ''Шудиковског Молбеника'', ђакона Михаила, дјела које је стицајем чудних околности допрло до Москве и тамо се чува, као ни име Пахомија, „даскала от Будимљи“, те преписивача јеромонаха Саватија и „грешнога Алојзија Лукича“.
У манастиру Савина налази се номоканон ''Савина крмчија'', рукопис који по љепоти заузима видно мјесто међу старим србуљама, а и као најстарији писани споменик овога краја. Архимандрит Нићифор Дучић тврди (Књижевни радови, књ. 2, 1892.) да је ову крмчију преписао будимски епископ Теофило са номоканона св. Саве, у Ђурђевим Ступовима 1251. године.
У штампарији Божидара Вићенце Вуковића у Млецима, из 16. вијека , која је радила у два периода
(1519-1521 и од 1536-1540. године) радило је неколико мајстора из манастира са Лима. Један од најбољих штампара био је јеромонах Мојсије из Будимље. Он је писао говоре за Молитвеник и Минеј.
Један запис у књизи ''Стари српски записи и натписи'' каже, говорећи о некој црквеној књизи: ''Сија књига божанствена апостол манастира Шудикове“.
Оваквих записа, који указују на то да је у Шудикови била врло жива културно-просвјетна активност и да се састојала у преписивању црквених књига, биљежењу значајних догађаја и изучавању иконописачке вјештине, има доста. Многе личности које су у оним мучним временима турскога ропства добиле образовање међу зидовима и у хладовитом предворју скромне шудиковске цркве и конацима Ђурђевих Ступова помињу се као значајни посленици на културном пољу. За све њих се везује Будимља односно Будимска жупа, као њихов завичај, па од овога назива изводе често и своје презиме.
Људи из ових крајева одлазили су далеко ван својега мјеста да се баве не само свештеничким већ и учитељским позивом. У истој књизи налазимо запис који говори о једном од њих. Запис гласи: ''Пахомије даскал у Дечани, рожденијем от Будимљи от Лима, мали возрастом, велик же разумом и савршен мудростју, бог да га прости''.
Веома важан документ, који свједочи о улози манастира Шудикове, о улози будимских калуђера и учитеља, о њиховој упорности да оставе помен о свом времену, био је „Шудиковски поменик“, који је на жалост пропао приликом бомбардовања Београда од стране Њемаца 6. априла 1941. године, те о њему знамо онолико колико нам је оставио Љуба Стојановић у чланку који је објављен у часопису ''Прилози за књижевност и језик'', књ. 8, 1928. године, али и толико колико га има довољно је опширно, јер је веома драгоцјено. Један веома познати сликар, иконописац с краја 16. и почетка 17. вијека, био је поп Страхиња из Будимље или – како су га другачије звали – Будимљанин Страхиња (1548-1632). О њему се зна доста, много више него о другим иконописцима и преписивачима књигâ, јер је он један од ријетких који је потписивао своје радове.
Био је и веома плодан сликар. Његов рад је фреско декорација манастира св. Арханђела на Тари код Довоље, из 1591. године. Затим, ускоро послије тога, завршава велики посао на зидним сликама у новосаграђеној припрати манастира св. Тројице код Пљеваља. Такође, његово дјело је израда слика на иконостасу у главној цркви манастира Мораче. Један је од учесника живописања како манастира Пиве, тако и припрате манастира св. Николе у Подврху код Бијелог Поља. Стигао је и до источне Босне и тамо осликао манастир Озрен. Последњи рад му је живописање цркве светог Николе - манастира Градиште у Паштровићима.
Ни бројне паљевине и рушења Ђурђевих Ступова и Шудикове, ни ду- готрајан терор нијесу могли спријечити и угушити ту и такву активност. Увијек су се налазили нови заљубљеници књиге, који су својом активношћу одр-жавали непрекинуту нйт са прохујалим временима.
У васојевићком крају једни су одлазили, други долазили. Стари Рашани доживјели су турско ропство, савијали су главе када се морало, бунили се када су могли, патили су и надали се кад им ништа друго није остало, али и прихватали се оружја када им је ''догоријевало до ноката'', а кад никаквог другог излаза није било бјежали су и напуштали стари завичај. Прадједовска огњишта зарастала су травом, а нове ватре распиривале су се негдје у братској Србији или далеко на сјеверу у панонским равницама, као што је био случај за вријеме прве и друге Сеобе 1690. и 1738. године. Ускоро су на опустјела огњишта стигли брђани. Измијешаше се Васојевићи, Кучи, Ровчани, Братоножићи, Бјелопавлићи, Ријечани, Катуњани и Дурмиторци. Окућише се на напуштеној српској земљи, али народно предање, неуништиво и неухватљиво, будило је и стално подгријавало тежњу код брђана- дошљака са Лима да се не прекине стара нйт и надовеже и настави оно што је ослабило и покидало се. Гусле и епске пјесме нијесу само подсјећале на славне и трагичне догађаје из прошлости, већ су храбриле и уливале наду за долазак бољих дана. Ново вријеме, ма колико споро долазило, позивало је на нова прегнућа и на пољу просвјећивања. Појављују се појединци који одлазе у свијет и враћају се образовани, са жељом да распале жижак просвјете и у завичају, али тешке животне прилике у којима се једва могло опстати, одлагале су у недоглед све те покушаје да се у домену духовног живота оствари штогод од онога што је у савременом животу многих народа одавно постала свакодневна потреба.
Србија је робовала и тек почетком 19. вијека покушала да се ослободи, али је потекло много крви, смјењивали су се узлети и падови, док се није остварио тај најљепши сан о слободи, те ни са те стране није могло бити помоћи.
Црна Гора, вјечито под оружјем и притиснута сиромаштвом, дуго вре- мена није имала могућности да на просвјетном пољу оде даље од онога што се стварало око цркава и манастира, а ново вријеме наметало је као насушну потребу покретање и организовање савременијег рада на просвјетном и културном пољу.
Народ васојевићког краја бацао је погледе једнако и ка Цетињу и ка Београду, ослањајући се на обиље братске земље, брзо примајући од њих све што је значило напредак у просвјећивању. Тако се догодило да се прва школа отвори одмах послије Цетињске основне школе, а ширење просвјете у Србији од средине 19. вијека давало је импулс и овоме крају.
Горан Киковић