ГОРАН КИКОВИЋ: ''УЛОГА ВАСОЈЕВИЋА У КОНАЧНОМ УЈЕДИЊЕЊУ СРПСКОГ НАРОДА 1918. ГОДИНЕ''

УЛОГА ВАСОЈЕВИЋА У КОНАЧНОМ УЈЕДИЊЕЊУ СРПСКОГ НАРОДА 1918. ГОДИНЕ

Политичка дјелатност васојевићких интелектуалаца 1918. године

Иако су у племенском животу Васојевића све до нестанка самосталне црногорске државе ''кућићи и оџаковићи'', без обзира да ли су били школовани или не, играли главну улогу, ипак се од краја 19. вијека, у цјелокупном животу краја, осјећао велики утицај школованих људи, а на првом мјесту просвјетних радника, којих је било највише, поред попова. Њихов утицај осјећао се видно како у Васојевићима у црногорској граници, тако и у турској. На турској територији сва њихова активност била је усресређена на организовање народа за борбу против Турака, а на црногорској још и за отпор апсолутизму Краља Николе.  Школовани у Србији или српским школама на турској територији, васојевићки интелектуалци до 1918. године нијесу могли остати по страни од настојања да се у њиховом крају учврсти идеја о уједињавању Србије и Црне Горе у једну државу. Њихова активност нарочито је видна од 1906., тј. од првих уставних избора у Црној Гори.

Бомбашка афера 1907. године и колашинска 1909. јасно су избациле на видјело то расположење и скоро би се могло рећи да Васојевићи отада постају главна снага отпора самодржављу кнеза Николе и први борци за уједињење.

Послије пробоја Солунског фронта и побједоносног повратка српске војске у домовину васојевићка интелигенција листом се ставила на страну оних снага које су биле за престанак самосталне црногорске државе и за присаједињење Црне Горе Србији и новој држави сједињених југословенских народа. Велику улогу у овоме одиграли су они који су одступали са српском војском, тј. васојевићки солунци. Њих није било много. Што у војсци, што у политичким форумима који су дејствовали у Француској, Швајцарској, или у другим земљама на Западу, било их је једва тридесетак, заједно са онима који су напустили рад у Америци и похрлили да се боре за ослобођење отаџбине.

Од истакнутијих Васојевића групи солунаца припадали су: Јанко Спасојевић, инж Љубомир Поповић, Ристо Јојић, Љубомир Вуксановић, Милован Кастратовић, др Павле Чубровић, Милутин Бабовић – звани Телеграф. Од укупно 165 посланика који су делегирани за Велику црногорску скупштину у Подгорици 36 их је било из андријевичког и беранског округа, од којих су више од једне трећине били просвјетни радници. Међу њима су била и три бивша министра Црне Горе: Спасојевић, Раичевић и Бакић.

Посланици Васојевићи представљали су, са незнатним изузецима и бјелопољски, плавогусињски и рожајски крај. За округ андријевички, коме је припадао и плавогусињски крај, посланици су били: Зарија Вуковић, Јанко Спасојевић, Велимир Јојић, Љубомир Бакић, Саво Спасојевић, Радоје Николић, Новица Поповић, Љубомир Вуксановић, Божидар Томовић, Радослав-Јагош Вешовић, Саво Пауновић, Ристо Јојић, Томица Ивановић, Марко Ћулафић и Ново Вугделић.

За округ берански, коме су припадали рожајски и бјелопољски крај, посланици су били: Милосав Раичевић, Богдан Обрадовић, Тома Јоксимовић, Прокопије Вековић, инж Љубомир Поповић, Никола – Нико Цемовић, Александар Бојовић, Кирил Балшић, Никола Мићовић, Андро Станић, Радосав Јоксимовић, Милић Поповић, Вукајло Девић, Мило Делевић, Милош Поповић, Александар Поповић.

У депутацији која је послије скупштине одређена за Београд били су од Васојевића: Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић и Велимир Јојић.

Као што се из изложених података види школовани Васојевићи овога времена одиграли су велику улогу у свим значајним политичким збивањима кад се радило о уједињењу.

            Улога и удио васојевићких првака и народа из овог краја у овом великом историјском чину несумњиво је огромна, не само због бројног учешћа, већ због идеја и акција протеклих са овог простора да дође до уједињења држава српског народа Србије и Црне Горе.

            Под ударом моћне српске армије и савезника, Васојевићи су већ у првој декади октобра 1918. године, били ослобођени од Аустроугарских јединица.

Ослобођењем Берана развила се интезивна агитација за уједињење Црне Горе са Србијом. У Беранама је основано окружно начелство на челу са Милосавом Раичевићем, који је дужност окружног начелника преузео 10. Октобра, и истовремено сазвао општенародни збор на коме је одлучено о присједињењу Васојевића Србији. Одлука у писаној форми послата је комаданту Друге српске армије војводи Степи Степановићу.

Уједињењу Србије и Црне Горе предходили су народни зборови у Васојевићима на којима је идеја уједињења прихваћена је са одушевљењем. Такав збор је одржан 23. Октобра 1918. године у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Србије и Црне Горе. Наредног дана проглас су потписале 32 угледне личности Васојевића тога времена и то: војвода Лакић Војводић Кастратовић, Мило Саичић, Јеврем Бакић, Зарије Вуковић, Јанко Спасојевић, Вукић Масловарић, Јагош Вешовић, Стево Спасојевић, Томица Ивановић, Велимир Јојић, Милутин Радоњић, Вукајло Лабан, Стеван Драговић, Рајо  Лабан, Марко Драговић, Милосав Раичевић, Никола Ивановић, Прокопије Вековић, Јосиф Бојовић, Милан Поповић, професор Биологије, Милан Поповић, управник школе, Мило С. Саичић, Александар С. Поповић, Драго Делевић, Јеврем Чукић, Мило Делевић, Милоња Мићовић, Вукајло Девић, Милован Лопичић и  Јевто Поповић.

Прилог припремио Горан Киковић