ГОРАН КИКОВИЋ О ЧАСОПИСИМА ''СВЕВИЂЕ'' И ''СЛОВО''
Дана 8.05.2014. године, у оквиру манифестације ''Дани Светог Василија Острошког'', који се традиционално одржавају у Никшићу од 2000. године, промовисани су часописи ''Свевиђе'' (лист епархије Будимљанско-никшићке за вјеронауку, хришћанску културу и живот цркве) и ''Слово'' (часопис са специјализованом тематиком – одбрана имена и чистоте српској језика у Црној Гори). На врло посјећеној трибини учествовали су са занимљивим и запаженим рефератима др Будимир Алексић, професор Веселин Матовић (главни и одговорни уредник часописа ''Слово''), професор Горан Киковић (главни уредник часописа за књижевност, историју и културу ''Глас Холмије'') и Влајко Ћулафић (главни и одговорни уредник часописа ''Свевиђе''), добродошлицу Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију, који је присуствовао представљању поменутих часописа и публику, сабрану у Парохијском дому, поздравио је, у име Црквене општине Никшић, ђакон др Никола Маројевић.
Горан Киковић, професор историје
Према ријечима историчара Горана Киковића, иначе предсједника Скупштине општине Беране, оба гласила имају ''прворазредну културну и историјски мисију у Црној Гори – одбрану српског националног имена, језика и идентитета''. Осмовјековни сјај светосавског православља у Црној Гори, истакао је Киковић, нико не може да доведе у питање, а да се не огријеши о светост историјске истине и људске моралности. Он је затим истакао:
Ваше Преосвештенство,
часни оци,
драга браћо и сестре,
Христос Воскресе!
Изузетна ми је част и задовољство да вечерас учествујем у манифестацији Данâ Светог Василија Острошког у Никшићу, које се одржавају по четрнаести пут по реду, а промоцији два наша значајна часописа – ''Свевиђа'' и ''Слова'' постала је већ традиционална.
Драго ми је што сам овдје поново са вама након двије године да изговорим опет понешто од оног што је есенција и суштина културолошког значаја ових двају репрезентативних листова односно часописа на свеукупној медијској сцени данашње Црне Горе. Наравно, нема се шта ново и битно додати ономе што сам и прије двије године устврдио у мом обраћању вама, када смо се сложили око тога да ова гласила имају прворазредну културну и историјску мисију у Црној Гори – одбрану српског националног имена, језика и идентитета. На жалост, они који су прије двије године били носиоци, да цитирам, ''ауторитарног, репресивног, програмираног инжињеринга монтенегринизма'' настављају и даље, чини се још занесеније, да ''бришу српски историјски кôд у стварању државе Црне Горе'' и да ''сасређеном ватром из свих оруђа'', која је и даље у рукама актуелних властодржаца. Има ли данас кога још у Црној Гори коме то треба појашњавати и доказивати?
Поштовани пријатељи, морамо се окретати својим прецима и својој традицији, због поштовања оних непролазних вриједности и врлина, који су трајни биљег карактера и бића свога народа, па је разумљиво да се утицај српске православне цркве мора наглашавати континуирано у Црној Гори како се не би дозволило да се историјски оригинал замјењује његовим фалсификатом, макар под којим, све перфиднијим, изговорима. Осмовјековни сјај светосавског православља не може нико да доведе у питање, а да се дубоко не огријеши о светост историјске истине и људске моралности, јер је вођена божјом промисли првосветитеља и Господа нашег Исуса Христа донијела непролазне духовне тековине, које су у свему унаприједиле цивилизацијски ход човјека. Из тог разлога и из те свете мисије настали су и настављају да трају два угледна часописа: лист епархије Будимљанско-никшићке за вјеронауку, хришћанску културу и живот цркве ''Свевиђе'', који се од свог првог до ево већ 89-тог броја, разноврсношћу садржаја, аналитичном ваљаном аргументацијом и пријемчивим народним, српским језиком, намеће као водећи оријентир у усвајању потребних знања из свих духовних сфера које чине историјску вертикалу српског етноса и етоса, тако да је не само српски народ, добио пријеко потребног поузданог тумача појава у актуелном друштвеном, духовном, што ће рећи културном и друштвено-политичком животу Црне Горе. Тако је овај лист израстао у незаобилазни оријентир друштвене свијести савременикâ, а биће и незаобилазни извор информација и за будуће нараштаје.
Из сличне потребе, само у сфери васпитно-образовног процеса, те заштите српског језика, књижевности и културе, а захваљујући прегалаштву тридесетак угледних наставника и професора никшићких средњих школа, храбро, одговорно и историјски зрело, стало се јавно ради очувања свог националног идентитета, па су – не обазирући се на губитак посла, угроженост егзистенције и перфидан прогон режима који до данас траје – покренули разноврсне акције грађанског незадовољства и отпора, који је између осталог изњедрио и штампање часописа са специјализованом тематиком – одбрана имена и чистоте српској језика у Црној Гори. Првих шест бројева овог часописа изашло је под именом ''Распеће језика српскога'' да би од августа 2006-те часопис добио садашњи назив ''Слово''. Стручњаци из многих лингвистичких дисциплина високе научне репутације као и други угледни ствараоци и јавни радници из свих области културе својим драгоцјеним прилозима дају велики допринос разумијевању и разјашњавању вјештачки створене конфузије, коју је потпуно свјесно и злоћудно наметнуло монтенегринство, чији су протагонисти бојовници лажне дукљанске иделогије којој је све што је српско окупаторско и непријатељско.
Они су на најбруталнији и најсрамнији начин створили такозвани црногорски језик и правопис, којег се данас стиди сваки иоле писменији становник Црне Горе, који живи и ради у иностранству, већ понајвише у њој самој. Но, њихово језичко недоношче не прихвата живот и пракса, па људи и надаље ''говоре како пишу и пишу како говоре''. Можда је прилика да вас само подсјетим, да је и прије појаве Вука Стефановића Караџића, Милорад Медаковић у својој књизи ''Живот и обичаји Црногораца'', у одјељку ''Језик'', штампаној 1860-те у Новом Саду, између осталог записао: ''... сви су Црногорци по народности Срби и сви говоре српским језиком. У свој Црној Гори један је језик, нити се чује други језик осим српског...'' А у званичном државном уџбенику ''Земљопису Књажевине Црне Горе'', за трећи разред основне школе, издатом на Цетињу 1895. године, на 35-тој страни, пише: ''У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300 000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности.''
Треба посебно нагласити да је јединственост и универзалност Вуковог реформаторског обрасца признат у српској, словенској односно свјетској, али не и у дукљанској лингвистици. То се може објаснити једино народном мудрошћу: ''Чега се паметан стиди, тиме се аветан поноси.''
Часопис ''Слово'' биљежи већ свој 42. број, који је тематски посвећен највећем српском пјеснику, црногорском државнику и владици Петру II Петровићу Његошу, у ком су знаменити српски умови анализирали Његошев језик, поетику, религиозност, косовску мисао, филозофију, да би се дотакли у својим драгоцјеним опсервацијама суштини односа између бесмртног генија и савремене Црне Горе. Њихов је закључак да данашња Црна Гора далеко каска за њим, његовом мишљу и историјским дјелом које је оставио, ако већ не покушава да га својим политикантским превредновањем мјери по недопустиво ниским критеријумима свог евроатлантског образа. Захваљујући главном уреднику Веселину Матовићу часопис ''Слово'' се препознаје и по свом графичком и техничком дизајну, а не само по свом разноврсном садржају и компетентним сарадницима. Исто тако и лист ''Свевиђе'' захваљујући свом главном уреднику Влајку Ћулафићу заслужује све гореизречене епитете и из броја у број подиже своје већ високе стандарде у свим мјерљивим категоријама једног штампаног гласила.
Уважавајући сву сложеност актуелног друштвеног тренутка у Црној Гори можемо мирне савјести рећи да оба гласила дају немјерљив допринос подизању научно-образовне свијести читалаца свих узраста и профила, јер би без њих медијска сцена била знатно подложнија перфидним политичким подметањима са свих страна разуђене и добро организоване пропагандне режимске машинерије. Како је слово јаче од оружја, надам се да ће и милост Светог Василија Острошког Чудотворца својим благословом оснажити све нас, не само окупљене данас и овдје у Никшићу, да и даље истрајавамо у неравноправној борби против фалсификата актуелног црногорског режима до коначне побједе.
Драга браћо и сестре,
честитајући нам овај скроман али значајан јубилеј као и предстојећи празник Светог Василија Острошког Чудотворца, Слава му и милост, позивам Вас да истрајемо у нашој свакодневној неравноправној борби, како бисмо повратили некадашњи сјај свијетле државотворне традиције српског народа у Црној Гори.
Хвала вам и на многаја љета!