ГОРАН КИКОВИЋ ''МАНАСТИР ЋЕЛИЈЕ У КАЛУДРИ КОД БЕРАНА
МАНАСТИР ЋЕЛИЈЕ- КАЛУДРА
Пише Горан Киковић,проф.историје
.О настанку Калударског манастира и села Калудре Радослав Јагош Вешовић пише: ''Значајне су у овом погледу у Калудри Ћелије, тихи и заклоњени крај села, испод брда и стијена до Калударске Клисуре, гдје се стрмно спуштају косе од Равни, с лијеве стране на Марашева Брда, са десне стране ријеке. Ту се на самој падини ових брда на малој ријечној луци, с десне обале испод високог гранатог дрвећа, налазе разрушене зидине, и хрпе поцрњелог и давно тесаног камена. Изнад ових развалина у стјеновитим странама налазе се пећине као удубљења са још очуваним траговима живота. То су по предању старе манастирске ћелије, по којима је ово мјесто добило своје име.
Ту је и црквина на чијем је мјесту, казују, била црква, посвећена св. Луки. Отуда Калудрани Лучиндан држе као мјесну завјетину. Ту се окупља тога дана сабор и служи се литургија. Земља се сматра као „црковна“ или „манастирски вакам“, стога је појединци нерадо искоришћавају. Кажу да су они који су ту сјекли шуму, косили или орали иза тога преживљавали извјесне тешкоће и непријатности, тј. дешавале им су се болести у породици, несрећни случајеви и слично. О томе мјештани наводе више различитих примјера. Неким старим Анђићима, веле, окренула се била „уста за врат“ (искривила се), јер су били раскопали и узели са собом некакве црквене ствари, које су при манастиришту биле закопане, и оздравили су тек када су прошли код митрополита Хаџи-Захарије, те им тамо свештеници читали молитву. Неким имућнијим Бојовићима у селу, веле, чим су посјели и почели обрађивати једну незаузету ливаду ту, и стварати њиве, одмах им је почео назадак у породици, те су земљу морали напустити. Једноме Ралевићу изгорио је стан и „млијеко у карлицама се претворило у крв“ зато што их је правио од дрвећа које је сјекао у манастирској шуми. Има више оваквих примјера, које народ приводи за доказ, да је та земља и шума припадала манастиру, који је ту постојао и да је стога гријех присвојити је и обрађивати. Калудрани држе, такорећи, као свету и земљу, и воду, и гору овог мјеста. По старом дрвећу около налазе се давно изгубљени крстови а извор који ту близу тече сматра се као љековит, те сваки пролазник из околине сврати да се на њему напије и умије. На Лучиндан одатле носе водицу за своје домове.
Од других остатака прошлости казују једну „ћелију“ у врху села при странама у којој је, веле, било закопано манастирско благо и црквени предмети, које су однјели дечански калуђери. У овом горњем крају казују једно старо гробље са зараслим мраморијем. Називају га „латинско“. Да је у Калудри био прије више старина и да је она некада више значила казује и ово предање. Једном давно прошли су неки калударски изасланици са својим попом код владике Хаџи-Захарија у Пећ, понесу му неке старинске ствари и испричају му све о својој порушеној старевини. Другом приликом дође исти владика са калуђерима у Калудру, потражи по књигама затрпане старине под рушевинама зидина, раскопа и нађе многе црквене сасуде, разне предмете од злата и сребра и однесе собом „дванаест товара сваког блага“. Веле да је сам владика тада рекао: „Да зна Калудра шта јој сада излази из села и у мајке би се дијете заплакало“. Стога је, причају, Калудри од тада „сврнуло“ земља је постала слабија и народ сиромашнији. До тада је као била богата и обилна, а од тога времена свега мање: и род на земљи и стоке на планини и људи у народу.
Калуђери су у овом изванредно погодном кутку потпаљивали слободарску зубљу славећи недавну прошлост и њене великане, нарочито истичући косовске јунаке. Буђење родољубља и јачање патриотизма уздизање слободе на пиједестал највише светиње узданице бијаше им највиши животни циљ. Њихов превасходни задатак. Ничим се оспорити не може њихов пресудан утицај на живаљ овог насеља. Из сасвим објективних разлога. Отуда је широм отворена срца жедно упијало слободарске идеје, а с тим уједно и знамење свога имена. Јер Калудра у оно вријеме, могло је да значи и калуђерско добро (посјед),
насеље под доминацијом калуђера односно манастира. Сви знаци говоре на основу заосталих творевина и сачуваних тековина, да Турци за дужи период, можда више од једног стољећа нису ушли у траг или нису обраћали пажњу на овај калуђерски просветарски пункт. Али, када су напосљетку ипак открили и запазили један добро организован колектив крвнички су га збрисали. Ни камен на камену није остао на површини земље. Па ипак је остало нешто трајно и неуништиво дух просветитељских мисионара. И име овог соколовског гнезда успоменом везано за њих.Још и данас су видљиви трагови те древне прошлости овог крвавог попришта. Некадашње друге Милешевке или узорног Манасија.
Према турском попису из 1485. године помиње се као село Калудри са 17 кућа, од којих су 4 биле бећарске, а 2 удовичке (М. Дашић, 1986.).
Село Калудра је увијек била позната по земљорадњи, сточарству и воћарству, али је у новије вријеме дошло до њиховог запостављања, јер се њено становништво током друге половине XX вијека исељавало. Ипак, током друге половине XX вијека село је имало заначајне промјене, а огледале су се кроз електрификацију, изградњу нових кућа и њиховом опремању квалитет-ним намјештајем и изградњом водовода. Покривено је сигналом мобилне телефоније. Има цркву св.Луке, четворогодишњу основну школу и сеоски дом. Његов број становника у том периоду опао је са 576 у 1948. на 348 у 1991. години ( 1953. год. 597; 1961. год. 611; 1971. год. 552; 1981. год. 445 ). Према попису 1991. године за Црногорце се изјаснило 310 или 89,1 %, Србе 35 или 10,0 %, Муслимане 1 или 0,3 % и „остале" 2 или 0,6 % укупног броја становника. По попису 2003. године село је имало 267 становника (Срба 221 или 82,8%, Црногораца 44 или 16,5% и 2 остала).”[1] У Калудри данас живе братства Ралевићи, Анђићи, Бабићи, Дабетићи, Бугарин, Павићевићи, Барјактаровићи.
У својим путописима Ратко Делетић о Калудри је написао: “Кад се крене од Берана асфалтним путем дужине 12 километара до Калудре, кроз живописне предјеле клисуре, осјетићете чари природе и љепоту предјела. Овдје сунце изгријава рано, дарујући врхове планина чудесном бојом. Путник ће отићи даље, али ће воде и прича о овом крају и манастиру остати да трају. Ко једанпут дође у овај крај, жарко ће жељети да се опет врати, да себи нађе душевни мир. Тамо, гдје вода највише показује своју снагу кроз кањон, налази се Дјевојачки крш. Према предању у селу живјела је дјевојка да јој љепоте нигдје није било. Бјежала је испред турске најезде, отимала се и бранила да је не обљубе, а када је дошла на ову стијену, скочила је у провалију и нестала у валовима воде. Стијену назваше Дјевојачки крш. Данас стијену грле валови бистре ријеке, а у седамдесет домова Калудре, колико их засад има, све је мање дјевојака. Отишле су, кажу мјештани, у градове, тамо се запослиле и поудале. Овдје су момци већином остали неожењени. Све је другачије, није као некада. Народ је одлазио из ових крајева, тражио себи лакши и бољи живот. Но, иако је то подуго трајало, ов-дје се, већ неколико година, живот мијења. Враћају се мјештани свом крају, праве се нове куће, све је више младих. Договарају се, праве планове, организују акције за добробит села. Ни Дјевојачки крш није усамљен. Ту је мотел, чује се музика, окупљају се млади, Сједе поред ријеке, пију кока-колу и слушају, шум воде; обнављају причу о љепотици која је скочила са стијене.
У живописном кањону ријеке, смјештен је манастир. На зидинама древног здања подигнуто је ново. Управо, да би ово свето здање засијало првобитиим сјајем, у овом горју учинио је Вељко Ралевић, доктор агрономије, професор на универзитету у Америци, који је рођен у Калудри.
Вратио се да обнови манастир у свом крају у Ћелијама. Овај неимар, на темељима старог здања, подигао је нови манастир, првобитног изгледа, о свом трошку, баш онако како су некада манастире градили велможе и владари. Клесали су камен неимари, а Вељко их бодрио, плаћао да се градња манастира заврши у року. Саграђени су конаци, звоник, капија, около манастира камени зидови. Урађен је и рибњак, и сав други садржај за потребе монаштва. Унутрашњост цркве фрескописао је академски сликар Драгомир Јашовић родом из Шекулара. Створен је прави драгуљ поред ријеке.
Овдје су, постоје списи, били монаси, ћелије манастирске, испоснице, зато се и зову ћелије, а Калудра по калуђерима. Било их је, кажу, 500 прије Косовског боја. Најездом Турака манастир је опустошен и спаљен. Носили су турски каравани злато, златне и сребрне наките велможа, кажу путописци за Цариград и Једрене. Остала је само пустош. Сада је то ново здање, у које долази народ из свих крајева Црне Горе и Србије, да се помоли Богу, нагледају љепоте манастирских фресака и природе. Овдје се полако обнавља прошлост у новом руху садашњости, а све захваљујући ктитору Вељку Ралевићу. Манастир и овај предио постали су право стјециште не само побожних него и туриста.
Могу се уочити и странци, највише Пољаци, Руси, Бугари и Њемци. Траје живот као што трају приче, као што се чува прошлост и везује за садашњост.
Одлазећи из ових крајева чули смо одјек манастирског звона како разбија тишину клисуре; надјачава шум воде испод Дјевојачког крша, одјекује дубоко и стамено...” [2]
У манастиру Свети Лука данас живи монахиња Пелагија (Нада Свркота),родом из Бобова Општина Пљевља.Она је рођена у Шекулару код Берана јер је њен отац као официр службовао у том мјесту. Монахиња Пелагија је настојатељ овог манастира,увијек насмијана и весела да дочека вјерника и све људе добре воље који долазе у манастир.У Манастиру је ове године сахрањен његов ктитор Вељко Ралевић,вратио се својој Калудри коју је несебично волио.