ГОРАН КИКОВИЋ ''ИСТИНА О ПОВРАТКУ У ПРАДЈЕДОВСКУ ВЈЕРУ 1912 1913 ГОДИНЕ У НОВООСЛОБОЂЕНИМ КРАЈЕВИМА''
Горан Киковић, уредник часописа ''ГЛАС ХОЛМИЈЕ '', истакао је примјере на који начин је долазилио до покрштавања у новослобођеним областима и цитирао документа из књиге др Бранка Бабића ''Политика Црне Горе у новослобођеним крајевима 1912-1914.'':
''Познато је да је становништво које је 1912. године ослободила Црна Гора било српско. Већину становништва у овим областима чинили су Срби православне вјере уз одређен број Срба муслимана као и Арбанаса досељених у Метохију и Гусиње у вријеме турске окупације Србије. Убрзо послије успостављања српске власти у новоослобођеним крајевима, већ у децембру 1912. године, појединци (муслимани и Арнаути) из Берана, Плава, Гусиња, Пећи, Ђаковице и Рожаја, изражавају жељу да се врате у православље. Тако је, на примјер, Министарству унутрашњих дјела достављена молба из Гусиња 14. јануара 1913. Бећа Османовог Оташевића за покрштавање. Авро Цемовић из Берана шаље извјештај Министарству војном о покрштавању четири Ђукића и једног Адровића.
Локалне власти су у почетку показивале обазривост, па и резервисаност према тим појавама. Молбе су одбијане, а обласне управе се у почетку нијесу усуђивале на превођење у православље без потребне процедуре, а посебно док не добију одговор са Цетиња. Министарство унутрашњих дјела на Цетињу је обавјештено од обласних управа из Берана, Гусиња и Пећи о жељама једног броја припадника исламске вјероисповјести да се са породицама врате у православље. Министарство унутрашњих дјела се обратило Министарству просвјете и црквених послова да се ово предочи Митрополији те да изда хитно наређење црквеним властима да их покрсте. Министарство просвјете се у вези са овнм обратило Митрополији на Цетињу, а ова је свештенству одобрила превођење, под условом да се то обави по црквеннм законима.
Прва појединачна превођења у православље извршена су у јануару 1913. године, и то у Гусињу и Беранама, а нешто касније у Пећи, Рожајама и Андријевици. Покрштавања на основу молби, уз вођење записника, извршио би свештеник у присуству локалних власти и муфтије. Неколико десетина исламизираних Срба вратило се у православље у Беранама и Плаву почетком марта 1913. године. По извјештајима обласних управа то је било добровољно покрштавање уз претходно писмено изражену жељу за повратак у православље. Многи су чак унапријед купили црногорске капе и носили их као први знак враћања у православље.
У рожајској области су нам позната два случаја. Дакле, прелазак - повратак у православље карактеристичан је за плавско -гусињску област, за Беране и Ђаковицу.
Извјештаји Министарства унутрашњих дјела Црне Горе из марта 1913. говоре о масовном покрштавању муслиманског и арнаутског живља у Метохији и плавско - гусињској области. Тако су у пећкој области у православље прешли становници многих села око Брестовика, Новог Села, Требовића, Дубова, Дреновца, Црнобрега, Љешана, Јагоде, Заимова, Прилепа, Јабланице, Истинића, Стреоца, Раушића, Глођана и других.
Ови подаци се наводе у извјештају Р. Гавриловића Врховној команди Српске војске 29. априла 1913. године. Р. Гаврнловић наводи да се немало Плављана и Гусињаца покрстило, такође и Руговаца; изузев два села, мада се и она припремају за покрштавање. Он извјештава да се у вароши Пећи покрсгило 200 лица, међу којима и један хоџа и неколико угледних првака.
Ови извјештаји марта, априла и маја 1913. године упућени званичном Цетињу од стране обласних управа или ријетки извјештаји војних команди са територија на којима јс вршено покрштавање, јединствени су у констатацији да мухамеданци одређених села или ошптина, изјављују жељу, траже нли моле да се покрсте, односно врате у прађедовску вјеру. Барјактари братстава, односно старјешине села, долазили су са стотинама сељана, најчешће са српским барјацима у вароши да се крсте. Многи би, послије крштења, ставили црногорску капу као знак преласка у нову вјеру. Обред би се завршио скромном гозбом. Новокрштени би потом одлазили кући са крштења пјевајући.
Међутим, иако су ова покршгавања била добровољна, није био мали број оних који су се покрстили ради избјегавања казни због прикривања оружја, антисрпске проиаганде, чак и због припремања отпора српским властима и држави. Било је и таквих који су то чинили свјесни зала, која су раније починили над српским становништвом. Исто тако, не мали је број био и оних који су још чували успомену на православље и не тако давну исламизацију.
Утврђено је и да су Гусињци молили да се три њихове џамије (једна у Вусању-околина Гусиња) освештају за цркве, али то није дозвољено од црногорских власти. Покрштени сељаци Сиге и Брестовика код Пећи, добровољно су купили прилоге да обнове своју стару цркву.
Почетком маја 1913. годинс бригадир Радомир Вешовић у Пећи и Ђаковицн и бригадир Машан Божовић у Плаву и Гусињу прочитали су прокламацију краља Николе I Петровића о слободи вјере, укључујући и слободу повратка у исламску вјеру. Послије ове прокламације један дио новокрштеннх вратио се у ислам.''-истакао је Киковић