ВАСО ВАСОЈЕВИЋ ( 1366-1451 )

Послије Косовске битке и турске најезде Васо је са браћом и рођацима пошао југоисточном Босном и Херцеговином. Његов стриц Аранђел остао је са породицом близу Фоче, а они иди ка југу до Зете. Аранђел је постао кнез и постоје предања о њему. Васо се на путу једно вријеме, са братственицима, задржао код Сандаља Храњића, моћног властелина, сина Влатка Хранића. Васо се оженио његовом кћерком. Крећу се југоисточном Босном и Херцеговином, а затим у још непокорену Зету. Око 1440.године живјели су око Цијевне. Неки Васојевићи су ту остали да живе. Претопили су се у Зећане. Из Зете одлазе за Рикавац и Медун. Тамо су живјели доста кратко, а онда се насељавају на теренима Лијеве Ријеке. Док су путовали примјећивали су да се дим од наложене ватре дизао у висину. За њих је то био знак да ту не остају дуже. У Лијевој Ријеци дим се разлегао по долинама. ''Е, рекао је стари Васо народу, ''овдје ћемо започети нови живот''.

Са Васојевићима је ишла и једна породица Херцеговић.

Они су из ужег братства Херцега Стјепана Косаче, сина Сандаља Храњића. Сандаљ је владао од 1392. До 1435. А Стјепан од 1435. До 1466.године. Влатко, Стјепанов деда, борио се на Ксову.

Васојевићи су преко Вјетерника дошли у Лијеву Ријеку. Кретали су се полукружно савијајући се к полазној тачки. То је тежња да се дође ближе старевини.

Лијева Ријека је имала више површине за љетње испаше него за обрађивање. Зат су се бавили сточарством. Лијева Ријека и околина су пружили повољне услове за сточарство. Имали су доста пашњака, ливада и изворске воде.

Далеко од путева, неприступачна и дивља, Лијева Ријека је најзгодније мјесто за њих. Тада је изгледала као једно пастирско насеље.

Катуни Васојевића су тада били око Рикаваца и сјевероисточно од Медуна. Ови крајеви око Медуна били су до 1444.године под влашћу Херцега Стјепана. Он их тада враћа деспоту Ђорђу Бранковићу (март 1444).

Васојевићи су се брзо размножили и ширили. Веруша је 1485.године, по попису, била насељена Васојевићима. Они се крећу са стадима тражећи нове травне површине за испашу. Били су то полуномади, јер сем што су гајили стоку, бавили су се и земљорадњом. Многи су пастири временом постали и добри видари. Живот их је научио да сами брину о свом здрављу и да се лијече, у случају болести или повреда, природним средствима.

Борили су се и гинули поред стада. Чували су стада у заједници. Из села са малим њивама они се полако пењу на уздигнуте стране. Тамо гдје су им раније били катуни, сада се насељавају, а катуне су помицали ка планини.

Васојевићи никада нијесу плаћали харач Турцима на терену Лијеве Ријеке. Турска нога је тамо газила само за вријеме борби, а послије борбе Турци су се поражени враћали. Лијева Ријека се тада звала Рјечица. И сам заклоњен положај у насељу Лијеве Ријеке им је омогућио да имају мање контаката са Турцима па је њихова бројна јака задруга била као нека форма аутономије. Лакше су тако одолијевали пред Турцима него појединачне групе. Они су у брдима и шумама дуго остали ван притисака Турака. Ту су обрађивали своје мале њивице, чувало стада и избјегавали сукобе са сусједима. Касније су се ширили, нападали и бивали нападани.

Васо је имао три сина: Раја, Мија и Новака.

Од Раја су Рајевићи, од Мија (Миомана) Миомановићи и од Новака Новаковићи.