БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ ''СРПСТВО У НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ И ПРИЧИ У ВАСОЈЕВИЋИМА'' (2)

СРПСТВО У НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ И ПРИЧИ У ВАСОЈЕВИЋИМА (2)

Пише Бранислав Оташевић, књижевник из Плава

Српство, чојство, прегалаштво и јунаштво велича се и у пјесмама: ''Кнез Бабовић и Дока Кришета'', у пјесмама десетерачким, које је спјевао Јова Илић (''Бој на Полимљу'' и ''Бој на Сућесци''), пјесмама Богдана Зоговића (''Балкански рат 1912'', ''Почетак рата Црне Горе'', ''Освајање турских утврђења око Плава'', ''Бој на Мокри планини'', ''Заузеће Плава и Гусиња'', ''Побједа над Арнаутима на Валбони'', ''Освајање Пећи'', ''Бој на Куманову'', ''Слава Дечани'', ''Освајање Ђаковице'', ''Освајање Бардањола'', ''Пад Скадра на Бојани'', ''Бугарска невјера, ''Арбанашки напади''). Познавање историје и цијену људских вриједности Богдан Зоговић је посебно изразио у пјесми ''Срби Полимљани'', коју смо нашли у сомборској библиотеци, гдје је и 1927. године штампана. Пјесма гласи:

           

 

           ''Сабор чине Срби Полимљани

            на Зорићу, јуначком гнијезду,

            гдје се сиви соколови легу,

            са њима су браћа Величани,

            све јунаци, стари граничари,

            јек гусала јунаке поздравља

            и помиње њине претке старе,

            од Полимља витезове храбре,

            Трифун бана, Ђола капетана,

            који но су од Полимља глава

            и њихова на Карајини хвала,

            па старога Станковића Лâка

            под планином великог јунака

            и два Марка, два зорна

            племића,

            Дедовића и још Делетића,

            Ћулафића дели Радомира,

            он је свуда гдје се српство

            брани,

            од Шошкићâ два сива сокола

            зор Илију и Шошкића Ђола,

            они бјеху јунаци крилати

            и смијаху свуд на мегдан

            стати,

            па Јелића дичног Милутина,

            капетана дику од Полимља,

            барјактара Перовића Павла,

            задрт јунак но јуначка хвала,

            поноситог Мијовић Јована

            на кога је част одликована,

            крвавога Вучића Ђукића

            у ког бјеше срце Обилића,

            и сокола Баца Гарчевића

            од јуначког рода Васевића,

            Николетић Арсова Стефана,

            челичнога срца за мегдана,

            па племићу Зоговић Радичу

            са којим се крајишници дичу,

            са Косова првом њему овдје

            српски барјак даде Карађорђе,

            па и Петра, његовога сина,

            барјактара и дичног Србина

            и сокола Оташевић Божа,

            Турчин га се боји ко од ножа,

            чувала га с Сјекирице вила,

            она му је љубавница била,

            па помиње до два Коматине

            који бјеху понос са Крајине,

            соко Јевто и Вукота храбри,

            то су српски витезови прави,

            то су љуте гује крвопије,

            таквијех се још рађало није,

            барјактара Крџића Милоњу

            што је често дариван од књаза,

            Ђорђијевић Пуца Вукашина

            кога многа поштује дружина,

            од како је Полимље настало

            није било бољега јунака

            од Крџића Баја поручника,

            Ђуричанин Бошка официра,

            што Турцима не дадоше мира

            поноситог и храброг Србина

            од јуначког рода Ђуричанâ,

            ни Швабама није дао мира,

            комитскога храброг

            командира.

            Јунак бјеше Стаматов Радуле,

            Величани сви га листом воле.

            Хладни вјетар са Чакора дува

            Јокић Бацо ту границу чува,

            на крвавој од вазда главици,

            Величани љути Крајишници.

            И са њима јуначина стара

            Микић Раде витез од мегдана''.

 

 

 

Ратујући неколико вјекова против Турака и освајања Васојевићи су очували своју племенску индивидуалност. Вјековима притијешњени од Турака и њихових паша и везира, и арнаутских пљачкаша, давали су херојски отпор, али су водили рачуна да ништа што је битно за њихово постојање, храброст, националну историју и културу не припадне забораву. Пјесме, које смо прочитали при припреми овога рада, а и друге које нам служе при проучавању моралне чврстине и херојског битисања на овим просторима, заслужују посебну пажњу и познавање. Посебно су били мукама и тортури изложени Величани, који су кроз своју бурну историју паљени и нејач убијана десетинама пута. Али су опстали, сачували српско име и обичаје и ислам у Велику никада није продро. Знали су Васојевићи и Величани, Шекуларци и друга племена и братства да се заједнички боре, свјесни да су удружени јачи.

Често пута су и жене учествовале у борби као у пјесми ''Похара Колашина'' коју је по писању Марка Цемовића на основу приче Миљана Вукова спјевао Томо Ораовац. Пјесма је у фрагментима објављена у књизи ''Васојевићи'' Марка Цемовића. И у овој пјесми се каже:

           

           ''На куле су Срби јуришали,

            из кула се отворила борба,

            гађу Турци и падају мртви,

            једни гину други стижу кули,

            на најтврђу ударише кулу,

            а на кулу бега Мушовића,

            у којој је Турска госпоштина,

            ал` што раде јунаци јуначки

            није чудо, дужност им налаже,

            ал` је чудо што Српкиња ради,

            мила ћерка Пауновић Марка,

            ради она што јунаци раде,

            носи сламу и носи сијено

            и приноси на вратима кули,

            ту соколи борце и бије се''.

           

Пјесма је живјела, србовало се и ратовало. Судбине су биле различите, тешке и сурове, суморна свакидашњица, али пјесма је живјела.

            Како су се ратници кретали козјим стазама, раскаљеним друмовима поред Лима и његових притока, гоњени снијегом, кишама, жегама, мразевима и вјетром, турским бажибозуцима, и шиптарским пјешацима, Алибеговим коњаницима, с пјесмом када су побиједили, понекад поносни и на пораз, за који се нијесу осјећали кривим, љути на судбину што је било и оних које није имао ко да сахрани, на бога што им није дао помоћ, или не бар кад им је била најпотребнија. Али вјера и пјесма су трајале. Чувани су од заборава славни ратници и јунаци, војсковође и племенски прваци, прегаоци и устаоци. Српство и вјеру је очувала пјесма и јунаци, а народ кроз њу своје предводнике, четовође и устанике, прегаоце и јунаке.

            Колико су цијењени јунаци, толико су презирани и издајници, пребјези у друге вјере и слабићи. Сачувана је у новосадској библиотеци пјесма ''Велички ратови и буне'' коју је спјевао поп Митар Поповић, а штампана 1866. године у листу ''Јавор'' који је уређивао Величанин Данило Живаљевић. Пјесма критикује, између осталог, синовца Вука Ђурашковића, Андрију, што је побјегао у Бихор и примио ислам. Од њега су по предању данашњи Адровићи. Пјесма о томе каже:

           

         ''Док Кнежевић Вељо с јунацима

          отимаше Велику Турцима

          потурчи се Ђурашев Андрија

          и остави мајку да му кука,

            он обрука свога стрица Вука,

            својој браћи образ оцрнио

            што побјежђе аги од Петњице

            Ђурашковић плахи Андријица,

            сад мудрује изрод кâ умије,

            јер Српкињи обуче димије,

            он обрука свакога својега,

            нек га рђа бије до вијека''.