БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ ''РУСИ У ВАСОЈЕВИЋИМА И ЦРНОЈ ГОРИ''

Пише Бранислав Оташевић, књижевник 

 

РУСИ У ВАСОЈЕВИЋИМА И ЦРНОЈ ГОРИ

 

             Сеобе и кретање становништва и његово пресељавање из једног краја – једне области у другу, па и ван државних и националних граница представља комплексан научни проблем политичке, културне, економске историје и етничких процеса сваке земље. Ти процеси су били трајни, незадрживи и често историјски и етнички неухватљиви на простору Балкана, па нијесу могли заобићи ни Црну Гору и Васојевиће.

            Проучавање историје пријатељских, политичких и културних веза и односа између Црне Горе и Русије одраније је заокупљало пажњу и једне и друге земље, њихових историчара, а историјска наука је маркирала све важније проблеме из историјских односа. У свијетлу научних истраживања настала је бројна историографска, историјско-етнолошка, историјско-духовна, па и друга литература из домена свеукупних црногорско-руских веза и прије, а нарочито од двадесетог вијека и наравно у двадесетом вијеку, у којем су се на подручју Балкана (екс Југославије) збила четири рата (Балкански, Први и Други свјетски рат и Грађански рат на просторима бивше Југославије, крајем двадесетог вијека)

            Но, и поред те релативно добре проучености односа између Русије и Црне Горе, ова проблематика још није научно исцрпљена, да би се на њено даље истраживање ставила тачка. Посебно није у довољној мјери изучена научном методологијом миграција руских емиграната послије Октобарске револуције у екс Југославији, Црној Гори и Васојевићима, гдје је боравило двадесетак Руса, као ни погибија Руса у Гусињу, који су страдали између два свјетска рата, и сахрањени на Српском православном гробљу у Гусињу, боравак инжењера, љекара, официра и умјетника и научника на подручју Васојевића, и погибија руских вожика на терену Васојевића у току НОР-а.

            Академик проф. Миомир Дашић у свом дугом научно-истраживачком раду више се од осталих научних посленика бавио приказом миграција становништва из Црне Горе средином ХVIII вијека у Русију, односно Украјину, претежно се ослањајући на изворе руске провенијенције истражујући у Архиву Внаше û политикии Россие (=АВРП) током 1973/74. године, када је прегледао и фондове грађе који се тичу односа између Русије и Црне Горе и односа Русије и Србијем у осамнаестом вијеку. Тада је и описао и нека документа о пресељавању Црногораца у Русију средином осамнаестог вијека. Читајући пажљиво радове и књиге академика Дашића видимо да је од средине осамнаестог вијека Русија нагло појачала своју позицију на Балкану у свом спољнополитичком плану, јер су Срби, а међу њима и Васојевићи, од свих потчињених народа први уочили значај моћи Руског царства које им је, послије изведених реформи цара Петра Великог, давало наду да уз његову помоћ могу остварити своје ослобођење.

            Дашић је дошао до валидних историјских података да је српско становништва из долине Лима, од Плава и Гусиња па до Бијелог Поља, као оно из Потарја и Црногорских брда, плашећи се турских одмазди због учешћа у ратовима хришћанских држава и турске 1683-1699. и 1736-1739, масовније се покренуло на сеобу под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (1690) и патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1737/38.

            Дашић је истраживао и дјеловање руских дипломата у Скадру, Призрену, Цариграду, Дубровнику, Сарајеву и Цетињу и њихову активност у заштити српског становништва у Плавској, Будимљанској и Комској (Зла Ријека) жупи, учешћу руских представника у разграничењу Црне Горе и Турске, заштити Величана послије дивљачког напада плавогусињског бажибозука и арнаута на Велику 1859. године. Посебно руског конзула А.Ј. Сученкова, Александра Бутињева, Александра Гиљфсрдинга, конзула Гињатијева и других који су утицали да се Величани обештете.

            На вијести о страдању становништва Црне Горе за вријеме великих похода турске војске на ову земљу, руска влада је омогућила да се Срби, Црногорци могу преселити у Русију, гдје ће им бити дато довољно земље за обраду, а способни могу рачунати на ступање у њену војсну и цивилну службу и добијање плате.[1]

            То је била прва идеја о могућности пресељења Црногораца у Русију, саопштена приликом посјете владике Данила са пратњом 1715. године Русији. Везе са Русијом које је успоставио владика Данило нијесу прекидане, иако све до 1742. године није било личних контаката све док није владика Сава са делегацијом,  након одлуке Црногораца да отпутује митрополит Сава Петровић који је однио писмо царици Јелисавети Петровној у коме су је молили за општу милост, изјављујући бескрајну оданост њеном царском величанству и спремности црногорског народа да лије крв за Русију.[2] Док је митрополит Василије боравио у Русију, на његов захтјев и одобрење руске владе у Русију су се преселиле мање групе Црногораца. Према руским изворима и документима царски двор је наредио да се о пријему црногорских држављана стара кијевска губернаторска канцеларија. У Кијеву је за њихов смјештај Руска влада одобрила новац за исхрану. За бригу о црногорским емитрантима директно је био задужен Ц.И. Кустјурин, вице губернатор Кијева.

            Досељени Црногорци као уосталом и сви Срби, брзо су се асимиловали, и за собом су оставили мало трагова из старог завичаја, осим два топонима и извјесних презимена.

            Црна Гора, а и Васојевићи је више од два стољећа своју историјску судбину везивала за велико руско царство (од 1711). Она је била директно зависна у спољној и унутрашњој политици од Русије. То се види из боравка у Црној Гори пуковника Коваљевског, сјајног научника, писца и публицисте Павела Аполоновича Ровинског, дипломате и бриљантног научника Јастребова, инжињера и путописца Александра Башмакова, школовање из Васојевића а и из Црне Горе младића у Русији, попут, из Васојевића, Митра Бакића из Забрђа код Андријевице, који је завршио духовну академију у Кијеву и Петрограду, Илије Вучетића из Велике, Марка Цемовића који је завршио Теолошки факултет у Кијеву и био сарадник петроградских листова, генерал Андрија Бакић и многих других.

            Павел Аполонович Ровински допутовао је у Црну Гору маја мјесеца 1879. године и с прекидима у њој боравио 27 година, до 1916. године. Прошао је Црну Гору скраја на крај, и био у тијесном контакту с народом. Скоро пет мјесеци је био у Васојевићима, за читаво вријеме плавско-гусињске војне експедиције и бојева на Новшићу, пратећи борбе удружене црногорске војске против Арнаута и Турака, и у том нераздвојном животу с народом и војском пропратио је у свим појединостима ратни живот Црногораца и Срба од припрема за бој, у самом боју и послије њега. Те појединости је П.А. Ровински скупио и представио у неколико писаних прегледа и специјалних извјештаја са ратишта, објављених у руском часопису ''Руска мисао'' и војним новинама ''Руски курир''. Тај материјал се чува у Народној библиотеци ''М.Ј.Салтикова-Шчедрина'' у данашњем Санкт Петербургу. Бојеви у Полимљу 27. новембра и 27. децембра 1879. године опјевао је Осман Абдулах из Гусиња, поријеклом из Куча. Нађене су у Зборнику руског језика и књижевности Императорске академије наука, Том LХХХ, број 2, Санкт Петербург 1905. године, стр. 384-406.

            Долазак руског конзула Ивана Степановича Јастребова представљао је једну малу епоху у животу призренских Срба, Срба уопште, али и Васојевића.

            Јастребов је волио и штитио Србе од рђавих поступака турских власти, али није мрзио Арбанасе и Османлије и није био против њих. Он је познавао арбанашки језик, а одлично је владао и турским. Био је толерантан у идејама и обзиран у понашању. Имао је широки круг добрих познавалаца и поштовалаца и код Срба и код Турака и Арбанаса. Био је тактичан у опхођењу са људима и објективан у говору и разговору, он је сем поштовања имао и довољно ауторитета, како код обичних људи тако и код представника отоманских власти, племенских главара код Арнаута и чиновника у вилајету.

            Јастребов је спадао у ред најактивнијих руских конзула у служби по конзулатима европске Турске, а свакако међу најзначајније које је руска царска дипломатија имала у српској средини. Мало је који странац, а поготово страни дипломата учинио толико много за Србе, као Јастребов. Он је припадао оном кругу сјајних руских дипломата, образованих и духовно радозналих, који су цио свој радни вијек провели у балканским земљама. Тиме су постојали изванредни стручњаци за Балкан проучавајући не само политичке, вјерске и социјалне прилике Балкана и наравно дјелатност својих великих супарника или противника, историју народа, етнографију, културно стање, обичаје и народну традицију, језик, менталитет – једном ријечју цио народни живот.

            Дјело Ивана Степановича Јастребова су стога драгоцјени историјски извори за историјску науку и данас. Њихова вриједност је прије свега у њиховој документарности, јер потичу из пера одличног зналца који је умио да уочи феномене (исламизација, поарнаућивање) и да забиљежи много драгоцјених података из историје и етнографије, као што су остаци споменика на терену, разни други писани и усмени извори, пјесме, народни обичаји, језик, културни живот – уопште менталитет и историјску свијест српског народа. Веома су занимљиви подаци о поарнаућивању Срба који су могли бити добра основа за дубље истраживање ове, науци недовољно истражене појаве. На подручју Васојевића веома су значајни подаци које је оставио о манастиру Свете Тројице на ушћу ријеке Комораче у Лим, смјештеном у тишини испод брда Градац у атару села Брезојевице код Плава и манастир Ђурђеве Ступове, давао је помоћ основним школама у Велици и Гусињу, о чему пише Илија Вучетић, рођен у Велици, а један је од првих професора Богословско учитељске школе ''Свети Кирил и Методиј'' у Призрену, гдје је школован један број васојевићких свештеника и учитеља.

            Вучетић пише да је Јастребов ''Србима уливао дух одважности и самопрегорења''. Вучетић је о томе објавио опширни рад 1883. године. Из тога рада се види да је Јастребов својим укупним дјеловањем и радом у Старој Србији и данашњој источној Црној Гори, како свакодневном дипломатском активношћу на заштити Срба и православља и јачању њиховог просвјетног и духовног живота, тако и својим драгоцјеним књигама, које данас представљају сјајну ризницу грађе за проучавање старе Србије и Црне Горе. Јастребов је послужио и бољем међусобном разумијевању и узајамном познавању српске и руске културне средине.

            Александар Башмаков је у септембру 1908. пропутовао Сјеверну Албанију, плаво-гусињски крај, посјетио манастир Свете Тројице у Брезојевицама, гусињску цркву и Велику, а потом Пећку Патријаршију, Дечане и Призрен. Његов задатак је био да рашчисти колике су могућности биле за изградњу жељезничке пруге која би повезивала Србију са Јадранским морем. Башмаков пише да је Пројекат овог за све Српство спасоносног излаза на море био предмет живе расправе у руској штампи и круговима који се занимају за Словенство почев од 1904. године па надаље, а настао је као природни отпор грофа Ерентала који је намјеравао да изгради аустријску пругу преко Санџака са циљем, разумије се да коначно раздвоји Србију и Црну Гору аустријском окупацијом Црне Горе и Старе Србије.

            Пројекат Јадранске пруге постао је предмет опште пажње цијеле Европе. Родило се неколико њених паралелних варијанти. Како то обично бива у таквим случајевима, међународна дипломатија и високи финансијски кругови почели су да траже формулу с некаквим средњим рјешењем, резултантом свих сила и интереса, очевидно непомирљивих. Али ваља имати у виду да уколико се више ова формула дограђивала, утолико су више заборављани и заташкавани интереси словенских народа.

            Као Рус, који безусловно држи да је у сличним случајевима заштита словенских интереса у исто вријеме спровођење интереса и његове земље, одлучио је да проучава ово питање на лицу мјеста и учини све што један публициста и мислећи човјек може учинити да заштити у овој ствари свете интересе Словенства, и у њему Српства које страда.

            Башмаков поручује да Српско племе другог пута у живот нема и неће га наћи осим пута ослобођења и уједињења оних шест милиона својих сродника који трпе јарам непријатеља.

            Света је дужност свакога словенског писца који је изближе видио сурови призор једног хришћанског народа који одлази у гроб, предатог на систематски одстрел Албанцима. Кад тај писац има још и ријетку срећу да зна писати на језику западњака, који дижу да су заљубљеници прогреса и либерализма, света је његова дужност, да макар суровом истином свога казивања допринесе да се искоријене наопаке идеје, наопаке и кад су одјевене у префињену књижевну форму под пером романописаца у моди.

            ''Ослобођење Срба у сјеверној Албанији и Старој Србији питање је зрело за рјешавање у свој својој голотињи и поставља се често без икаквих сумњи. Оно тражи једногласност цивилизованог свијета. Док год га европски политичари не огласе за свету обавезу свих који претендују на култури, не могу без горке ироније слушати громке фразе о 'слободи и прогресу' '', пише Александар Башмаков у књизи ''Преко Црне Горе у земљу Гега''.

            За позитивно дјеловање руских научника и дипломата у заштити српског народа не само у Васојевићима него и шире, као и опису прелијепе Дечанске саборне цркве, која је, узгред речено, описана од стране многих страних путописаца има и руски конзул и чувени слависта Гиљфсрдинг. Он је у склопу проучавања манастира Дечани проучавао манастир Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, посебно преко пароха Дмитра Поповића из манастира Свете Тројице, интересовао се за манастир Ђурђеве ступове у Беранама, а као дипломата, руски конзул и чувени слависта штитио је интересе српског народа у Велици, Шекулару, Полимљу и Велици, о чему податке сретамо у дјелима великог научника и истраживача наше прошлости академика Миомира Дашића.

            Као грађевински инжењер и извођач радова на пробијању трасе пута Мурина-Пећ преко Чакора (1923-1925) запажен је као стручњак и човјек омиљен код народа Иван Јегорович Сукуренков, који је осим извођења радова на путу Мурина-Пећ, пројектовао и изградио мост на Лиму у Мурини, на мјесту старог дрвеног моста познатог у народу и публицистици као ''Ђолев мост'' по имену његовог градитеља, првог племенског капетана у Полимљу, прослављеног ратника Ђола Радуновог Лабана. Иван Јегорович Сукуренков је проучио слив Лима и слив Плавског језера, од Гусиња до уласка у клисуру Сућеска код Андријевице. Мјерио је водостај Лима и његових притока у октобру 1921. (када је водостај најмањи) и у мају 1922. (када је водостај највећи) с обзиром на топљење снијега и прољећне кише, како би носећи дјелови конструкције моста издржали и највећи прилив воде, јер је имао у виду поплаве, 1896. када је Лим имао највећу снагу и количину воде у свом кориту и огромне штете од извора до ушћа у Дрину.

            Имајући у виду доброчинства Руса, како у научном, тако и у дипломатском и војном погледу, заузимању Руса код великих сила у судбинским тренуцима борбе за ослобођење од Турака, Аустроугара и других окупатора Васојевићи су примили у својој средини руске емигранте који су бјежали од бољшевика послије Октобарске револуције. Разумјели су њихове тешкоће и у границама својих могућности помагали да лакше преброде све тешкоће које им је наметао живот у туђој средини и избјегличкој самоћи и тузи.

            Већина од њих је радила и сопственим радом зарађивала за голо одржавање живота. Већина њих је радила у просвјети, јер ослобођењем Берана у Првом балканском рату, 16. октобра 1912. године и прикључењем новоослобођених крајева црногорској држави створени су повољни друштвено-политички и економски услови за оснивање прве средње школе у Васојевићима. Формално, Нижа четвороразредна гимназија у Беранама отворена је на сједници Владе Краљевине Црне Горе од 8. новембра 1913. године, а наставници постављени указима од 24. новембра, а званично отварање објављено у службеном органу ''Глас Црногорца'' бр. 59, од 21. децембра 1913. године.

            Гимназија је имала три периода свога рада и дјеловања, у три потпуно одвојена државно-просвјетна система.

            - Први, од свог оснивања под влашћу Краљевине Црне Горе, од времена оснивања до почетка 1916., када је Црна Гора капитулирала пред најездом Аустроугарске окупаторске армаде.

            - Други период је настао послије ослобођења од Аустроугарске, уједињења Црне Горе и Србије, односно стварања државе СХС, односно Краљевине Југославије од марта 1919. до априла 1941. године, када је стекла реноме значајне образовне институције, било у просвјетно-педагошком, било у слободарско-патриотском духу васпитања младих генерација уз поштовање традиције, обичајних норми и кодекса моралних традиција и вриједности Васојевића и осталих крајева Црне Горе.

            - Трећи период је од маја 1941. до 30. септембра 1943. године под италијанском окупацијом.

            Административно је гимназија покривала подручје четири округа Берана, Андријевице, Колашина и Бијелог Поља.

            Заузимањем др Павла Чубровића, коришћењем његових пријатељских и политичких веза, при гимназији 1919. године формирано је педагошко одјељење претворено 1925. године у Учитељску школу која је престала са радом 1929. године.

            Према грађи Министарства трговине и индустрије Краљевине Југославије, као и њеног инспектората са сједиштем у Скопљу, у Беранама је од 1919. до 1930. године радила занатско-трговачка школа, као вечерња школа за стручно оспособљавање и образовање ученика у занатству и трговини. Школа је била троразредна. У школи су предавали наставници и професори из Гимназије и Учитељске школе.

            У периоду од 1923. до 1927. године у Беранама је радила ''Женска занатска школа'' а у неким документима се налази и назив ''Женска радничка школа'', а тридесетих година 20. вијека радила је у Беранама Плетарска школа која се у архивској грађи налази под два имена: 1931. године на њеним документима стоји штамбиљ са називом ''Државна плетарско-занатска школа'', а од почетка 1935. године ''Државна мушка занатска школа''. (У Архиву Југославије грађа Плетарске школе носи сигнатуру 65-1744-2833, а грађа Мушке занатске школе сигнатуру 65-1651-2704). Милић Петровић из Архива Србије казао нам је да приликом рада на проучавању грађе за развој школства у Црној Гори стекао утисак да није уочена повезаност ове двије школе. То исто мисли и др Здравко Делетић.

            У свим тим школама, некој мање, некој више, предавао је један број Руса од којих су неки били стручни, добри зналци предмета које су предавали. Неки су организовали и ваннаставни рад у школи што има посебан значај, јер су ученици знатан дио дана проводили у школи, док је при Учитељској школи одржавано више курсева за дошколовање учитеља и заинтересованих грађана.

            И ако регион Васојевића има дугу традицију школовања слободно се може рећи да су руски емигранти дали достојан допринос развоју школства, педагошке мисли, али и умјетности, (музике, сликарства, вајарства, умјетничке фотографије и сл.) спорта, али и научно-истраживачког рада без обзира што неки истраживачи и публицисти сматрају да се ''у своме раду у Беранама нијесу прославили''. То се може рећи за појединце, али за све, који су предавали у беранским основним и средњим школама у цјелини, не! Напротив, добар дио њих је иза себе оставио значајне резултате не само у личном раду, него и у укупним радним резултатима институција васпитно-образовног система у Васојевићима, али и у Црној Гори.

            За Русе који су дали достојан научни допринос проучавању прошлости Васојевића и Црне Горе посматрану из више различитих углова и научних дисциплина и области користили смо научну и стручну литературу, архивску грађу и изворе.

            Користећи књигу Зорана М. Зечевића ''Беранска гимназија 1913. до 1943'', књигу Здравка Делетића ''Учитељска школа у Иванграду'', његове радове објављене у часопису ''Токови'' који излази у Беранама, биљешке Николаја Алексејева, предметног учитеља вјештина у гимназији и пословође 1927-1929, те другу архивску грађу и књиге о развоју школства и монографију школа (гимназија и других) употпунио сам своје знање о значају и доприносу руских емиграната у развоју школства у Беранама кроз рад Гимназије, педагошког одјељења у Гимназији и Учитељској школи у Беранама, али и њихов допринос у раду других средњих школа и гимназија у Црној Гори и шире.

            Почетком тридесетих година у Беране су почели да пристижу Руси. То су били политички емигранти, већином високи интелектуалци, професори, инжињери, официри, техничари.

            Један дио официра Царске војске Бјелогардејаца, љекари. Њихов долазак и пријем на служби у гимназији, њеном Педагошком одјељењу, од 1925. године, Учитељској школи ублажио је проблем недостатка наставног кадра.

            Својом ширином образовању, стручним квалификацијама и општом културом подигли су ниво наставе, а кроз ваннаставне и активности различитих садржаја: музичког, ликовног, спортског и техничког стваралаштва, допринијели укупном друштвеном и културном развоју гимназије и вароши.

            Према подацима Зорана М. Зечевића већина руских емиграната примила је држављанство Краљевине Југославије чиме су правно били изједначени са домаћим држављанима. Неки емигранти – наставници у гимназији нијесу прихватили држављанство краљевине Југославије надајући се поновном повратку у домовину. На жалост имали су неповољнији статус, нијесу остварили право на државну пензију и остале бенефиције. Просвјетну службу заснивали су по основу закључивања годишњег уговора (''контраактуелни наставници''). Први постављени Рус био је Александар Крижановски. Документа Гимназије међуратног периода помињу на служби двадесет два наставника руског држављанства, међу којима је било и неколико Пољака.

            Као љекар у Беранама и беранским школама, односно школски љекар радио је др Евгеније Ошмјански у периоду од 1935. до 1938. године.

            Муравјов Алексија Никола, професор, радио као професор Беранске гимназије, гдје је почео рад 27. новембра 1933. године и остао на раду у гимназији четири године. У ваннаставном програму се бавио научно-истраживачким радом прикупљањем фосила флоре и фауне околине. Објавио је на руском језику стручни рад под називом ''За упознавање вегетације и флоре у сливу ријеке Дрине, од ријеке Пиве до ријеке Лима''.

            На национално-просвјетни рад, стваралаштво у науци и културним дјелатностима и допринос у разним друштвеним активностима, учешће у ратовима, одликовани су професори (Руси) државне гимназије у Беранама Аљтов Василије, Кравченко Алексије и Крастиљевски Леонид. Аљтов Василије и Кравченко Алексије учествовали су у ратовима који су вођени у Васојевићима, Црној Гори и Балкану уопште.

            Љевичарско-комунистички оријентисани наставници су били доктор  Лаудански Валентин, Шоп Трајанов Тодор и Габровшек Лудвик.

            - Алексејев Загорка (страдала је у ваздушном бомбардовању 1944. г.),

            - Аљтов Василије (стријељају га партизани 1945. г.),

            - Мурављов Никола, професор (стријељају га партизани 1945. г.),

            - Черновољски Александар, професор, стријељају га партизани 1945. г.)

            На основу истраживања дошао сам до закључка да је краљ Александар Карађорђевић прихватио руске емигранте који су послије побједе Октобарске револуције избјегли у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевину Југославију. Ко је од њих желио примио је држављанство Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, омогућио им је да раде у разним крајевима Краљевине па и у Беранама и Васојевићима.

            Они су својим радом показали да су достојни пажње и поштовања и дали максимум свога стручног знања и пожртвованог рада да оправдају указано повјерење и поштовање од стране краљевских власти и институција.

            Овом студијом желимо да бар за догледно вријеме сачувамо успомену на њихов боравак у Васојевићима и Беранама и захвалимо на њиховом стручном и коректном раду и високо-моралном понашању већине, ако не и свих њих који су боравили и радили у Васојевићима.