Пише: Бранислав Оташевић, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици

ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ

НА СВЕТИМ ВОДАМА ЛИМА

ЖУПА БУДИМЉА И МАНАСТИРИ У ЊОЈ 

            Манастир Ђурђеви ступови, настао концем 12. или почетком 13. вијека, имао је велики значај као вјерско и културно средиште Горњег Полимља, па и много ширег простора данашње сјеверне Црне Горе, како у доба Немањића, тако и касније. Очигледно не дуго манастир је постао средиште Будимљанске епископије коју је Свети Сава основао 1219. године када је српска црква стекла своју самосталност. Будимљанска епископија је у 15. вијеку подигнута на ниво митрополије, одржавши се тако све до половине 17. вијека. У изворима које су припремили Љуба Стојановић, В.Р. Петковић, Миомир Дашић забиљежили су имена неколико њених епископа. Под јурисдикцијом ове епископије налазили су се поред Горњег Полимља и други крајеви данашње Црне Горе.

            Жупа Будимље, која је добила име по истоименом граду Будимљи први пут се у изворима помиње 1200. године. Миомир Дашић сматра да се ово насеље налазило и помињало и раније. Вршило је функције административног и привредног средишта жупе. Средњовјековни град Будимљу треба поистовјетити са градом Градац, који је доминирао жупом Будимљом. Мјесто Градац, средњовјековно узвишење изнад данашњег села Будимље, одговаралоје средњовјековном градском насељу. Утврђени град је подигнут на купастом узвишењу коме је прилаз могућ само са једне стране. Тако природно утврђен и смјештен у средини жупе Градац је имао згодан војно стратегијски положај, лако се могао бранити и истовремено пружати заштиту околном становништву. Градац је био опасан са два масивна зида. У његовом подножју, у равници поред будимске ријеке, временом је настало подграђе, чији су материјални трагови сачувани до данас. О томе пишу Константин Јиричек, Милисав Лутовац и други истраживачи. Жупа Будимља се под овим именом помиње све до краја 15. вијека, када ће име жупе почети да потискује арапски назив нахија, који су Турци употребљавали за административне територијалне јединице на темељу дотадашњих жупских организација.

            О значају жупе Будимља као владарског посједа у Горњем Полимљу говори и то што је њоме једно вријеме управљао и Стефан најстарији син краља Милутина, који је послије очеве смрти (1321) постао владар Србије. Био је познат као краљ Стефан Урош III Дечански. Стефан је жупу Будимља добио за издржавање, како пише Архиепископ Данило II послије седмогодишњег изгнанства проведеног у Цариграду, на које га је краљ Милутин био осудио због покушаја да му узме власт насилним путем. Према оновременим изворима, који нијесу издашни и увијек сагласни, ослијепљеном Стефану побожни отац је наводно дозволио да се врати из изгнанства, највјероватније 1320. године. Са Стефаном је у Србију дошао и његов син Душан, будући цар Србије. О Стефановом политичком и другом дјеловању у Будимљи нема валидних историјских докумената, све до Милутинове смрти. По свему судећи краљ Милутин није мислио да ће Душан доћи на краљевски престо, јер је био ослијепљен и по тадашњим правилима није могао доћи на престо, јер је лишен наследства. ''Да ли се икада чуло да слепу човеку приличи чарство'', говорио је према казивању Глигорија Цамблака животописца Стефана Дечанског, његов ''брат од друге матере'' и супарник за престо Константин. Али послије изненадне смрти, октобра 1321. године, на југу Косова, Стефан је највјероватније у Будимљи објавио да му се вратио вид, отпочевши борбу за очев пријесто. Вијест о повратку вида, у исто вријеме требало је да значи за властелу и цркву, па и обични свијет, и дјелује као доказ не само за владаоца него и нарочито дар божје милости према њему који је неправедно био кажњен. Његов први биограф архиепископ Данило II саопштава да је Стефан тиме стекао много утицајних присталица који су долазили да му се поклоне. И ако се из Даниловог казивања не види гдје је Стефан примао угледне госте и присталице, али се да наслутити да је то радио у Будимљи у својој породичној баштини. У уводу Повеље манастиру Дечанима сам Стефан је написао да га је архиепископ Никодим крунисао за краља 6. јануара 1329. године. Том приликом је крунисан и млади краљ Стефан Душан који је постао господар над приморским крајевима и Зетом. Тако су краљ Стефан Урош III Дечански и његов син Стефан Душан из Будимље отпочели борбу за освајање власти из Србије.

            Црква Светог Ђорђа (Ђурђеви ступови) као грађевина је углавном добро очувана, и поред тога што су је Турци више пута спаљивали. У комплексу се лако уочавају три фазе у њеној изградњи. Уочљиво је да су се на грађевини уочиле и неке преправке. Миомир Дашић сматра да ''од свих цркава у долини Лима Ђурђеви ступови су најсроднији Которским црквама с краја 12. и почетка 13. вијека''. Комплекс грађевине се састоји из цркве у ужем смислу, припрате која је дограђена уз западну страну цркве, са кулом изнад средине њеног западног дијела, и најзад још из једне припрате која је дограђена уз западну страну цркве знатно касније у продужетку раније припрате (на западној страни). Сматра се да је старија припрата са два звоника подигнута одмах послије претварања цркве у катедрални храм будимљанских епископа. Иначе, црква је једнобродна грађевина, складно геометријски изведена. Најстарији дио комплекса могао је настати првих година 13. вијека. По плану Ђурђеви ступови су веома сродни црквама Св. Луке у Котору и цркви С на Ратацу, само што су знатно шири од которских црквених грађевина. У грађењу ове светиње имали су удјела которски мајстори, док фрагменте фресака откривених у Ђурђевим ступовима упућују на закључак да су их радили дечански сликари поријеклом из которске сликарске школе. На једној веома оштећеној фрески појављује се име Уроша В. као младог краља па то упућује на закључак да један дио живописа потиче из времена цара Душана. Без обзира што Ђурђеви ступови у облицима, планом и структуром више личе на приморске црквене грађевине А. Дероко сматра везани су за Рашку архитектуру.