logo3

БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ ''БОЈЕВИ НА РУДЕШУ ПОЛИМЉУ ПРЕВИЈИ И ПОЛИЦИ 1862 ГОДИНЕ''

На насловној страни споменик Рудешкој бици

 

 О Рудешкој бици и значају исте доносимо текст књижевника Бранислава Оташевић,предсједника Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици који је испред споменика на Рудешу одржао говор под насловом ''Прошлост чувамо од заборава, прецима се поносимо''. Текст његове бесједе гласи:

''Поштовани пријатељи,

 

Налазимо се на једном од славних мјеста наше прошлости, па је ред, а то је и програмски зацртана обавеза Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, да се подсјетимо Рудешке битке, јунака погинулих у њој и славног војсковође Миљана Вукова Вешовића, његових славних сарадника и ратника, који бише и добише битку на овом платоу и пронесоше славу Васојевића и њиховог оружја.

Турске трупе под командом дивизијског генерала Хусеин Авни паше, назване ''Лимски корпус'', имале су 1862. године задатак да сходно турском плану, који је сачинио и разрадио Омер паша Латас, да долину Лима ''очисте'' од устаникâ и Васојевићâ. Према том плану требало је Црну Гору напасти са три стране: из долине Зете, Мораче и Скадарског језера, из Херцеговине и из долине Лима. Сердар Екрем је своје главне снаге концентрисао у рејону Скадар-Подгорица-Спуж под непосредном командом армијског генерала (мушира) Абди паше. Турским снагама, чији је задатак био да сатру Васојевиће, командовао је дивизијски генрал Хусеин Авни паша.

Врховно заповједништво цјелокупним снагама султан је још од раније повјерио Омер паши Латасу, чији штаб се налазио у Скадру. Са снагама, које су бројале 60 000 војника, Омер паша је рачунао да ће Црну Гору брзо бацити на кољена, уништити је као државу и центар ослободилачког покрета на Балкану. Хусеин пашине снаге биле су наиме концентрисане у Плаву и Гусињу, у рејону Бијелог Поља и Рожаја.

 ''Лимски корпус'' је био дио бочних снага Омер пашине армије. Задатак му је био да заузме устаничку територију Горњег Полимља, разбије одред Миљана Вукова Вешовића, уништи устаничка села и разори имовину бунтовног становништва, а послије тога да продужи напад на Црну Гору правцем Андријевица-Колашин-Лијева Ријека-Подгорица-Спуж да би се састали са Омер пашином армијом и трупама херцеговасчког корпуса Дервиш паше, те удружене кренуле у даље освајање Црне Горе.

Васојевићи, који су живјели испод горостасних Комова, Сјекирице, Превије и Зелетина, под овим сионским горама, у којима је српство бразду живота заорало са 3 500 до 4 000 бораца, храбро су дочекали снаге генерала Хусеин Авни паше, који је на њих пошао са корпусом од осам табора регуларне турске војске и око 10 000 башибозука из Плава, Гусиња, Рожаја, Бихора и сјеверне Албаније.

Насупрот петоструко бројнијем и боље наоружаном непријатељу војвода Миљан је поред ових 3 500 - 4 000 својих бораца још имао помоћ од око 1 000 бораца Новице Церовића и око осамдесетак Братоножићâ. Црна Гора није могла пружити већу материјалну помоћ. Војвода Миљан је направио ратни распоред снагâ да дочека оба крила ''Лимског корпуса''. Васојевићи су били и слабо наоружани, није се имало муниције, па је војвода Миљан стога наредио да се тек онда пуца на непријатеља, када борац буде потпуно сигуран да га неће промашити.

Операције турске војске против Васојевићâ отпочеле су средином априла 1862. године. Турска војска је 16. априла ушла у села – Велику, Горњу Ржаницу, Машницу, Мурино, Улотину и Грачаницу – предавши их огњу. Ратнички расположен и славољубив Али бег Гусињски, иначе командант башибозука из Плава, Гусиња и сјеверне Албаније, предложио је генералу Хусеин Авни паши да се напад на полимске устанике изврши прије него се Васојевићи прикупе и организују одбрану.

Војвода Миљан је на Превији и Јерињој глави изненадио турску војску и она је претрпјела пораз не успијевајући да снаге Миљана Вукова потисне са планинских висова. На поменутим локалитетима војвода Миљан је изненадио турску војску тиме што јој је наметнуо борбу прса у прса ножевима, што је изазавало забуну нарочито код регуларних јединица турске војске, који су били обучени за стрељачки начин ратовања. У тродневним бобама, од 16. до 18. априла, башибозук Али бега Гусињског и два табора редовне турске војске били су разбијени на Превији и Полимљу. Иако је турска војска првог дана напада успјела да попали већину српских села између Новшића и Сућеске, ипак је принуђена да се уз велике губитке повуче у Плав и Гусиње. Повјерени јој задаци нијесу били извршени.

Селим паша је ударио на Доње Васојевиће у двије колоне – од Бијелог Поља и од Рожаја. Турска војска је упала на доњовасојевићку територију 17. априла 1862. године и успјела да потисне  устаничке снаге према планинама, запаливши при том 12 села. Селим паша се улогорио недалеко од Доње Ржанице.

Устаници су се прикупљали за одлучну битку. Војвода Миљан је с прикупљеном војском, добивши скромна појачања из Црне Горе, пожурио да ''Селим пашу истјера из нахије''. Одлучио је да 19. априла изврши одмах свеобухватни напад на турску војску, чији је главни логор био у Будимљи односно на овом платоу Рудеша и на брду Јасиковцу. Своју војску подијелио је у двије колоне: једна је од Трепче у току ноћи упућена лијевом обалом Лима са задатком да турској војсци пресијече одступницу низ Лим и да овлада Тифраном, а друга је десном обалом Лима ноћу упућена да запосједне Градац, Заграђе и друге важне коте на правцима могућег турског одступања према Бихору и Рожајама. Напад на турске положаје је одређен: 19. и 20. априла, тачно у поноћ.

Примијећено неуобичајено комешање међу Турцима вјероватно је било изазвано вијешћу о страховитом поразу Хусеин Авни паше на Превији и Полимљу и гласинама о наводно великој војсци која пристиже у помоћ Васојевићима. Али, потпуно изненађење за турску војску је било наређење војводе Миљана да се те критичне ноћи запали што више огњева по околним брдима и планинама, чиме је демонстрирана најава ''веље војске из Црне Горе'' која креће у помоћ Васојевићима. Ратно лукавство је успјело!

Селим паша је ''схватио'' да се нашао у клопци, уплашио се да ће његова војска бити потпуно уништена, па је наредио одступање у току ноћи правцем Гроц-Полица-Бихор-Рожаје. Ноћни покрет турске војске први су примијетили устанички одреди капетана попа Јосифа, Радула Јоксимовића и попа Василија Поповића (Шекуларца) те је смјеста извршен напад на турски логор. Истовремено долази и војска из Горњих Васојевића, тако да су Турци били нападнути, истовремено, са сјевера, југа и запада, а било им је пресјечено и повлачење сјевероистоком према Рожајама. У мрклој ноћи, у турском логору завладала је таква паника да је и сâм Селим паша изгубио оријентацију.

Други турски одред је одступајући преко Полице скренуо на сјевер и упао у тјеснац Бијелог потока ка ријеци Љешници, гдје су га брзе устаничке снаге пристигле и задале му катастрофалан пораз. Остатак турске војске спашавао се бјекством 20. априла преко ријеке Љешнице и Бихора. Даље гоњење ове колоне обустављено је наредбом Миљана Вукова.

Селим паша је покушао да се са трећом колоном пробије источно од Дапсића у правцу Рожаја, али су му устаници прије зоре разбили пратњу, те је сâм по магли лутао околним брдима док га изнад села Дапсића нијесу примијетили двојица устаника-бораца и убили га. Када су заробљени одсјечена пашина глава, његова сабља и хȁт, турски војници и официри су лично идентификовали свог вођу и команданта.

У бици на Рудешу је поред Селим паше погинуо и његов син, миралај (пуковник) Ибрахим бег. Васојевићки устаници су се домогли комплетне турске коморе.У бојевима на Рудешу, Полици и Бијелом потоку извојевана је једна од најславнијих побједа Васојевићâ над турском војском у црногорско-турском рату 1862. године.

Из строја ''Лимског корпуса'' Хусеин Авни паше избачен је велики број низама, војника и башибозука, заплијењено много пушака и другог оружја, знатне количине муниције и провијанта.

Извјештавајући о томе војвода Миљан каже да су Турци ударили на Полимље са два краја, да су њих предводиле двије паше, да су на Превији и Полимљу борбе вођене два дана, ''а трећи дан Турке је снашла велика погибија те су по ноћи утекли из Полимља''.

Наравно, напад ''Лимског корпуса'' на Васојевиће будно су пратили дипломатски представници вликих сила као и други посматрачи догађајâ на црногорско-турској граници. Битка на Рудешу је за Турке била катастрофална. Вијести о турском поразу брзо су стигле у српску пријестоницу, у Београд. Иста вијест је стигла и на Цетиње, 23. априла 1862. године.

Подсјећајући се славних предака, који су у 19. И у првој половини 20. вијека ратовали ''за крст часни и слободу златну'' на ''светим водама Лима'', жеља ми је била да подстакнем на размишљање како да ми, у православљу, поузданије остварујемо насушно потребно духовно јединство и позивам да то морамо енергичније и неодустајно радити непрестано, јер, ваљда је то данас јасно, тај пут је једини могући за опстанак и најпримитивнијих народа у свијету, камоли за наш одасвуда нападнути српски народ.

Да смо се светосавља чвршће држали у прошлости данас бисмо смо се сложнијим представљали свијету и не бисмо дозволили или бар не у оволикој мјери свим свјетским и домаћим зломислиоцима да тако бахато прелазе и руше историјски мост, који се Српство зове. Било би проливено мање српске крви да се ''докажемо'' као европски народ и сви они историјски урагани у двадесетом вијеку не би се тако пустошно обрушавали на наш атар, па апелујем да се вјечно крећемо узлазном стазом коју нам је призивом одредио Свети Сава, а да се манемо туђинских странпутица и сатанских обмана, коју нам креира ''нови свјетски поредак''.Наши преци, ни пред вишевјековним ропством, никада не изгубише своју вјеру, не заборавише на своје коријене, па је то најчвршћи залог који оставише потомству за углед и слијед, опомињући нас да, иако малобројни, будемо гранитни бедем пред насилницима и да увијек изнова доказујемо истинитост пјесникове поруке

 ''тврд је орах воћка чудновата,

  не сломи га ал` зубе поломи''

 

Дакле, као баштиници једне узорне и велике духовности разумно и смирено прилазимо свим својим дужностима и свакодневним ангажманом афирмишимо максиму ''само слога Србина спасава''. Нека је вјечна слава херојима са Рудеша, Превије, Полимља и многобројних других борбених попришта, гдје су наши преци ушли у легенду борећи се ''за крст часни и слободу златну''!