БЛАГОЈЕ ШАРИЋ ''БОЈ НА ШЕКУЛАРУ ''
БОЈ НА ШЕКУЛАРУ 1876.
Пише Благоје Шарић
Једна од највећих и најкрвавијих битака на простору Горњег Полимља - Бој на Шекулару - одиграо се 29. јула 1876. године на превоју Сјекирице између Јанкове главе и Црвене стијене.
Напад башибозука из Плава, Гусиња. Ругове и Пећи у јачини од око 4.000 хиљаде добро обучених војника уследио је из правца Ругове преко планине Мокре и из Плава и Гусиња преко Приједола и Сјекирице (изнад Спалевића-Стрмењака). Турска војска је успела да потисне Шекуларски батаљон у јачини од око 500 за пушку способних Шекулараца и да попали све што је могло да буде од користи за живот становништва. Становници и стока су на време склоњени. Батаљон је пружио снажан отпор али пред осмоструко јачим непријатељем морао је да узмиче према селу. Бучички батаљон на челу са Пантом Цемовим и Полички под командом Мира Дедовића, на глас да су Турци напали Шекулар, усиљеним маршом притекли су у помоћ и успели да непријатеља одбаце на планинске превоје између Роваца и Калудре на Сјекирицу и Јанкову главу.
У исто време када је на Шекулар напала турска војска, из Берана се преко Доње Ржанице и Роваца према Шекулару упутила и регуларна војска у јачини од око три хиљаде и батеријом од шест брдских топова. Ова војска је заузела положаје изнад Доње Ржанице, чекајући команду да у две колоне преко Роваца и преко Борја и Ћетковића удари у леђа браниоцима села. У међувремену су браниоци успели да сатерају башибозучке снаге на Црвену стијену, где се одиграо завршни, драматични чин овог крвавог и по много чему необичног боја. Бој је био заиста жесток и крвав. Обје војске су се измешале па је борба вођена „прса у прса“ што турској војсци уопште није одговарало, јер су они били обучени фронталном начину вођења рата. У тој општој гужви и метежу највише је радио ханџар, па и камење. Да чудо буде веће, на борце се сручила и велика непогода- олуја и киша, а пала је и густа магла што је у том камењару много више одговарало браниоцима. Но, и поред тога, бој није прекидан све док Турци коначно нису савладани, поражени и приморани да безглаво беже према Ругови, остављајући на бојишту мртве и рањене и велику ратну опрему, која ће у будућим ратовима итекако обилато помоћи борцима.
Шекуларци су наставили да гоне непријатеља утркујући се ко ће више да убије непријатељских војника, а Полички и Бучички батаљон је похитао да помогне Миљану Вукову у борби на Доњој Ржаници али он је већ био завршио борбу са Турцима, јер су се после великих жртава повукли у Беране.
Бој на Шекулару не само да има велики историјски значај него је интересантан и са војног становишта. Битка је вођена на релативно уском простору, каналисаног правца, са малом могућношћу за маневар тако бројне непријатељске војске која је гомилом упала у Шекулар, што су шекуларске вође итекако вешто искористиле. На тај начин, Турци су као на тањиру изложили своје главе храбрим браниоцима свог огњишта и да их на стотине исеку уз своје минималне губитке. Према за сада доступним званичним подацима у боју на Шекулару погинуло је 640 Турака, док лакше и теже рањених је било далеко више. Према казивањима становника села који су претраживали терен наилазили су на доста умрлих од тешких рана у вртачама и под боровима. Интересантно је поменути да су браниоци први пут применили Женевску конвенцију о забрани одсецања глава турским војницима, што им је веома тешко пало. Турци нису поштовали ту Конвенцију и успели су да посеку и однесу у Пећ 18 српских глава где су их набили на коље да застраше српски народ. Пећки Срби су те главе откупили и сахранили код Патријаршије. Према казивању старијих Шекулараца уместо одсецања глава, устаници су одсецали Турцима носеве, како би доказали својим старешинама колико су убили непријатељских војника, и да су са бојног поља донели више од хиљаду носева.
У боју на Шекулару погинуо је и брат Миљана Вукова па се од тог боја Црвена стијена или Масларски крш као спомен на Дмитра Вукова, зове Дмитрова стијена.
Победе на Шекулару и Доњој Ржаници остварене су великим пожртвовањем и храброшћу устаника на Лиму уз садејство батаљона црногорских Васојевића. Бој на Шекулару имао је вишеструк значај. Разбијени су и десетковани у том боју Руговци, Плављани, Гусињани и Арнаути из околине Пећи и протерани из Лимске долине. Тако тежак пораз представљао је велику опомену, те су касније, нарочито Руговци, нерадо кретали у војне походе на Шекулар и Полимље. Бој на Шекулару представљао је почетак трогодишњег ратовања на горњем току Лима.
Академик Миомир Дашић у књизи ''Васојевићи у устанцима 1860-1878 године '' закључује: „Бој на Шекулару открио је да се и батаљони-Шекуларски и Полички с десне стране Лима, која је по одредбама тајне војне конвенције спадала у интересну сферу Србије, боре под командом Миљана Вукова. У саставу одреда остаће они до краја црногорско-турског рата 1878. године. Занимљиво је истаћи да С. Гопчевић ни послије боја на Шекулару не спомиње Шекуларски и Полички батаљон у саставу Васојевићког одреда. По њему, војвода Миљан је командовао само са 1.500 „турских Васојевића“, што је одговарало снази Бучичког, Горњо-сељског и Полимског Батаљона“.
Поводом смрти краља Александра у Марсељу 1934. године Шекуларци су ставили короту на ову стену као знак жалости за својим убијеним краљем. Дмитрова стијена постала је симбол Шекулара. Према њој људи су одређивали колико је сати, кад треба пустити стоку на испашу, а кад је пријавити, када се наоблачи, да ли ће бити кише и којег интензитета, стијену прво обасја сунце и последњи сунчев зрак је греје, то нам је оријентир и то је последњи бедем одбране од черупања и присвајања Шекуларске територије, племена и национа.
Емило Лабудовић са синовима финансирао је крст од прохрома и заједно са омладином Шекулара поставили га на врх Стијене, посветивши га свим палим борцима за слободу. Млади људи из Шекулара носили су огромну конструкцију крста на својим леђима правим беспућем камењаром обраслим жбуњем и младом боровином, једна група је крчила пролаз моторним тестерама, а неки су на коњима дотерали шљунак, цемент и воду. Требало је само то видети с колико пожртвовања, воље и снаге ти млади људи носе и постављају крст.
Био сам тог дана на том месту и у мислима ми је као на филмском платну прошла та чувена битка коју ни историја а ни народ нису достојно никада обележили. Међутим, природа се постарала и одредила да то буде споменик и да опомиње и подсећа не само нас Шекуларце, него и многе друге на безбројне жртве које је народ поднео за крст часни и слободу свету. Крст је постављен 29. јула , а освештао га јереј Миливоје Јововић на Огњену Марију 2009.
Интересантно је поменути и то да је природа сама одредила место крсту. Требало је само прочистоти удубљење које је природа створила и ту забетонирати конструкцију крста висине 5,50 м са распоном крака од 3,80м. Конструкција крста урађена је у приватној радионици у Никшићу.