БЕРАНСКА РЕПУБЛИКА У КОКОШИЈЕМ РАТУ Пише Вулко Шћекић

БЕРАНСКА РЕПУБЛИКА У КОКОШИЈЕМ РАТУ

Пише Вулко Шћекић

Манастир Ђурђеви Ступови у Беранама је 1825 године страдао и био опустошен о чему јасно говори и један запис из цркве св. Николе у Бијелом Пољу у којем се између осталог каже: „Знато буди когда се разури братија у Ђурђеве Ступове и запалише се куће побјегоше калуђери од турака и погибоше хашки главари Радован Богавац и поп Вукашин и Милован из Будимље и Ладо са Луга на 1825 године марта 12-тог. Ђулбег гусињски је тада објесио код манастира попа Вукашина Михајловића из Заграђа, Стефана Премовића, Радована Богавца, Лазара Пајковића, Милету Зоњића и Марка Марсенића“.16 Послије таквог неподношљивог стања и мука од турског зулума, 1897. године, српски народ – поданичка раја како су га Турци звали, и ако на зло и ,,мријет навикнут“, када то више не мога подносити, лати се оружја и диже на устанак, са надом у Бога и у своје руке. 1898 године дође до оружаног сукоба у Беранама између устаника и стајаће турске војске – низама. Крај турског царства се назираше, јер смртоносна болест увелико бијаше захватила све дјелове његовог остарјелог вишевјековног тијела, па Турци у великом жалу и огорчењу због тога, према својим поданицима, када би се дизали на устанак бијаху немилосрднији него икада. Манастир Ђурђеви Ступови је био пријестоница Беранске Републике. Mалене Српске Републике у Турској Царевини. И ако је Беранска Република била непризната, већ бијаше надалеко позната као оаза слободарства. То име бијаше усвојено у жаргону европске дипломатије у Цариграду, како то у својој књизи описа Марко Це16 Д у ш а н В у л е т и ћ - Токови 19-20 1983 104 мовић17 који као момак бијаше савременик тих догођаја. Бијаше она у Турском Царству пламена зрака, која је пријетила да се прошири у велики слободарски пожар у мрачној ноћи турског ропства. Зато знаменити турски бег, Риза бег Ђаковец са арнаутлуком од Призрена и других мјеста, крену да сатре ову ,,Ђаурску Републику“. Турски гарнизон у Беранама као да чекаше овај турски поход и сва српска села са десне стране Лима плануше ,да није ни кокошара здравог остало”. Због тога ту побуну и назваше ,,кокошињи рат’’. Наумили бијаху да запале и Манастир Ђурђеве Ступове. И заиста би то урадили да се за његову одбрану не појавише људи којима опште добро биjaше милије од својих живота. Бијаху то истински братственички и племенски представници, прваци и величине у племену и братствима који несебично трошише себе за народно добро. Постадоше тако духовне вође живота у њима. Тада плахо и лакомо побјеже спасавајући себе, своју породицу и своју имовину. Када ове племенске и братственичке вође, главари који и до тада бијаху част и слава братства и племена видјеше пред собом то људско ништавило, и ако бијаху скоро сви носиоци високих одличја за храброст, због чувања часног крста и слободе златне, огњишта и свог имена, на вапај светиње за помоћ, њих 32 ни часа не часише, већ одмах са полунаоружаним вјерним народом притекоше у помоћ. Изабраше Ивана Делевића за комаданта одбране, као најстаријег међу њима. У миру се много не истицаху, свјесни како рече Свети Митрополит Петар Други Ловћенски тајновидац у ,,Горском Вијенцу“,,у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци”. Ово због тога да према себи од својих ближљих не изазивају завист. Али када тегобе и муке наступише, када пред њима већина погну своје главе, ове наше главе изабране које поносне Горе Црногорске изњедрише, народни прваци ,,мријет навикнути“, своје подигоше спремни да их приложе на жртвеник слободе и жртвеник светиње. С правом показаше због чега их народ изабра за своје главаре и прваке. И пуна три дана води се борба у непосрдној близини манастира. На истеку трећег дана војске се због ноћи раздвојише. Међу браниоцима свјесним да се турској сили не могу више одупријети паде одлука ,,да 17 Марко Цемовић – Манастир Ђурђеви Ступови 1922.год. 105 се манастир претвори у тврђаву живих људи са одлуком: Смрт или одбрана манастира“. Својом одлучношћу обрисаше тако сузе са лица светиње. Уклонише од ње страх и за живота ускочише у бесмртност, у анегдоте, у поезију, да би наставили да живе и послије своје смрти. Њих тридесет међу којима бијаше и пет Шћекића, служећи части, образу и имену, изнутра затворише и замандалише манастирска врата. Спремни су били да унутар манастира умру или да га одбране. Бијаху то: 1. Голуб Добрашиновић из Горњег Заостра, 2. Поп Максим Поповић, из Лужца, 3. Томаш Поповић из Лужца, 4. Ђорђе Бојовић, учитељ из Буча, 5. Марјан Вуковић, из Буча, 6. Анто Цемовић, из Буча, 7. Вукота Бојовић, из села Берана, 8. Вукосав Јоксимовић, из Буча, 9. Периша Миковић – Голубовић, из Буча, 10. Вукајло Вуковић, из Буча, 11. Тодор Саичић, из Виницке, 12. Иван Премовић, из села Берана, 13. Радош Пипер, из селa Берана, 14. Јанићије Лончар- Симоновић, из Берана, 15. Томо Дабетић, из Будимље 16. Мушо Бојичић, из Будимље, 17. Периша Лабовић, из Будимље, 18. Васо Дошљак, из Велиђа, 19. Панто Дошљак, из Велиђа, 20. Саво Дошљак, из Велиђа, 21. Радош Богавац, из Велиђа, 22. Баћко Обрадовић, из Горњих села , 23. Зарија Обрадовић, из Горњих села, 24. Богдан Раичевић– Шћекић, из Горњих села, 25. Новак Раичевић – Шћекић, из Горњих села, 26. Велиша Шћекић, из Горњих села, 27. Радомир Шћекић, из Горњих села, и 28. Миљан Шћекић, из Горњих села. 106 29. Зарија Весковић, из села Берана и 30. Иван Раичевић, из Трепче. Подаци о именима заточеника су узети из књиге ,,Испод Комова“ Драгише Боричић, књиге „Ђурђеви Ступови“ Марка Цемовић, и из својеручних записа манастирског старјешине.18 Два од сакупљених првака Иван Делевић и Авро Цемовић, остадоше изван манастира да са народом бранећи и манастир и оне у њему или га одбране или крај њега умру. Поп Максим исповиједи и причести за живот вјечни ове заточенике цркве и олтара, достојне славе славне војске Светог Српског Цара Лазара. На причести се они не молише да их мученичка смрт мимоиђе, већ се као и сваки други мученици за смрт причестише. Спремни бијаху да смрт приме као животворни лијек а не као горчину. Дугих осам дана трајаху борбе. Турци покушаваше да се приближе манастиру и његовим вратима. Да их запале. Они најхрабрији и најупорнији, никада се више не вратише својим кућама. Невидљива Небеска Лазарева војска, сво вријеме бијаше у манастиру и около њега. Једни су помагали заточеницима у нишањењу а други уносише немир у турску војску, и Турке им на нишан навођаху. Не успјеше Турци до манастира прићи, док устаници из околних села не пристигоше. Тада турке потискоше од манастира, и пријеђоше у јуриш на варош Беране. И много Турака паде около манастира. Погину и један од заточеника, Васо Дошљак, кога погоди турска пушка на манастирској звонари као осматрачници. Ослободише тада заточенике који као да васкрснуше из крваве Косовске гробнице, да прославе црногорско име и свијетло црногорско оружје. А звоњава манастирских звона која ово објави, помијешана са пјесмом хора анђела, као да утрча у вјетар да радосну вијест што брже пренесе оним који су их са зебњом радо исчекивали. 18

Подаци о именима заточеника узети су из књига: Ђурђеви Ступови 1922. г. Марка Цемовића, Испод Комова 1929.г Драгише Боричића и својеручних записа старјешине манастира Ђурђеви Ступови.