Eпископ Будимљанско-никшићки Јоаникије ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ У ИСТОРИЈИ И КУЛТУРИ

НАШЕ СВЕТИЊЕ

 

Пише Eпископ Будимљанско-никшићки Јоаникије

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ У ИСТОРИЈИ И КУЛТУРИ

Кратак осврт на прошлост и значај задужбине Жупана Првослава

Ктитор беранских Ђурђевих Ступова је Жупан Првослав, син Жупана Тихомира – синовац Преподобног Симеона Мироточивог. На основу досадашњих изучавања преовладао је закључак да је Првослав своју задужбину завршио 1213. године. Утврђено је, такође, да је првобитна мала црква коју је Првослав у многим дјеловима измијенио настала знатно раније. Претпоставља се да је њу подигао Првослављев отац, Жупан Тихомир шездесетих година 12. вијека. Вршећи значајне преправке раније једнобродне цркве, дограђујући јој припрату са двије моћне куле звонаре на западној страни, Првослав је саградио цркву као епископску катедралу. Чињеница да је њена купола грађена по угледу на жичку свједочи да је ктитор у току градње блиско сарађивао са својојм браћом од стричева, великим жупаном Стефаном, потоњим првовјенчаним Краљем, и архимандритом Савом који ће ускоро по завршетку ове светиње постати први српски архиепископ 1219. године. Управо те године упокојио се ктитор Жупан Првослав и сахрањен је у својој задужбини, гдје и данас почива.

Када је оснивао српске епископије 1220. године, Свети Сава је одабрао Ђурђеве Ступове за сједиште будимљанског епископа. На ту катедру постављен је Савин ученик, вјероватно студенички или хиландарски монах, епископ Јаков, који је угледајући се на свог учитеља започео темељну јеванђељску, просветну и културну дјелатност у својој диецези на цијелом простору старе Будимљанске жупе и њене шире околине.

У Ђурђевим Ступовима описменио се у свом дјетињству и научио основне истине свете вјере потоњи зетски епископ, а касније и архиепископ српски Свети Евстатије Први, родом из Будимљанске жупе, из села Трепче. Важан је податак да је Свети Стефан Дечански, као млади краљ наследник био једно вријеме господар Будимљанске жупе. Касније ће његов син, Цар Душан, који је у својој младости заволио ову светињу, подићи спољну припрату Ђурђевих Ступова и наредити да се она ослика као владарска задужбина.

У пост-немањићком периоду Ђурђеви Ступови и даље живе пуним животом и као епископско сједиште и као општежитељни манастир. У вријеме деспота Стефана Лазаревића, или најкасније у доба деспота Ђурђа Бранковића, епископија Будимљанска уздигнута је на степен митрополије. Континуитет њеног дјеловања може се пратити и у вријеме првог запустошења Пећке Патријаршије. Обнова Патријаршије 1557. године улила је нову животну снагу свим српским епископијама и светињама на њеној преосталој јуриздикцији. То се лијепо може видјети и по Ђурђевим Ступовима у којима су обновљене велике површине старог пропалог живописа. Од живописа насталог крајем 16. вијека сачуван је важан дио у олтарском простору, нажалост веома оштећен и затамњен од турских паљевина манастира током 19. вијека.

Његовање српске писмености и црквеног живописа током 16. и 17. вијека може се пратити на ширем простору Будимљанске митрополије у манастирима Морачи, Шудикови, Калудри и Брезојевици. Духовна и културна струјања од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, непосредно су доспијевала у њихово блиско залеђе у Полимљу.

Током дуготрајног ропства под османлијама Ђурђеви Ступови су вјерно чували завјет слободе и његовали свијест о дубоким коријенима српске државности и културе. У овој светињи одржан је састанак црквених и народних првака средином 17. вијека на којем је одлучено (макар тако свједоче латински мисионари) да Будимљански Митрополит Пајсије Колашиновић са благословом српског Патријарха Гаврила Рајића оде у Рим и настави раније започете разговоре о помоћи Папе за организовање устанка против Турака. Мисија није успјела јер су Турци открили овај план. За казну митрополит Пајсије је жив одран на вратима Ђурђевих Ступова. Ова сурова одмазда имала је за последицу да је митрополитска столица у Ђурђевим Ступовима „остала празна, а свештенство најурено“. Народ је „умирао неопојан“. Турци нијесу више дозвољавали постављање Будимљанског Митрополита, па су у низу наредних деценија овом Епархијом управљали рашки Митрополити све до друге сеобе Срба 1738. године.

 

Монашко братство Ђурђевих Ступова одољело је турским притисцима на манастир послије смрти Патријарха Пајсија. У наредним деценијама и вјековима (све до 2002. године), управу манастира врше игумани са братством. Велико страдање полимских светиња у току друге сеобе Срба 1738. није заобишло ни Ђурђеве Ступове. Манастир је био спаљен и за следећих 30 година, остао је пуст – „није појао“. Крајем шездесетих година 18. вијека монашки живот у Ђурђевим Ступовима обновили су двојица пивских монаха, а у обнови спаљеног Манастира узео је учешћа вјерујући народ Будимљанске жупе предвођен Војводом Радоњом из Куча и васојевићким свештеником Луком Бојовићем.

Током наредног периода, Ђурђеви Ступови све више преузимају улогу свенародног средишта Горњег Полимља и Васојевића, ради организовања отпора Турцима. Братство манастира, са игуманом Никифором на челу, дало је заједно са околним народом велику подршку Карађорђевом устанку. Послије пропасти устанка, игуман Мојсије Зечевић вратио се из Србије у Васојевиће гдје као игуман Ђурђевих Ступова обновља цркву и манастирске конаке.

Током 19. и почетком 20. вијека Ђурђеви Ступови су у више наврата рушени и паљени од стране Турака, али су сваки пут изнова обнављани. Велика оштећења манастир је доживио 1825. и још више 1862. године када је спаљен и сав обрађени камен из његових подова однесен за подизање турских утврђења у Беранама. У васојевићком устанку од 1875–1877. Турци и Арнаути под командом Мехмед Али-паше Маџара и Али-паше гусињског запалили су манастир и његове зидове веома оштетили; тада је највећим дијелом уништен и живопис храма. Обнова манастира трајала је неколико наредних година и завршена је тек 1885. Не мања страдања манастир је доживио и 1898. када је са оближњег брда Јасиковца гранатиран и видно оштећен. Том приликом, тридесетак храбрих Васојевића затворили су се у манастирску цркву бранећи се као из утврђења, спремни да своје животе положе за одбрану своје светиње. Велика оштећења манастир је изнова доживио током Првог балканског рата 1912. Приликом окупације у Првом свјетском рату, аустроугарска војска цркву је претворила у коњушницу. Тек 1926. године извршена је обимна, али прилично неуспјешна обнова цркве.

Од тог времена све до обнове Епархије будимљанске 2002. године, више пута је прекидан континуитет монашког живота у овом Манастиру, па су повремено њиме управљали и парохијски свештеници. Током низа деценија поменутог периода ова светиња није имала довољно пажње и заштите све до пред крај 20. вијека. Дјелимична обнова оронулог Манастира извршена је 1993/4. године, а утврђивање темеља и санирање оштећених зидних површина извршено је 2008.

Ова Немањићка задужбина стррпљиво чека да јој се врати првобитна слава и љепота.

АРХИТЕКТУРА И ХРОНОЛОГИЈА ГРАДЊЕ

Манастирска црква је једнобродна куполна грађевина са олтарским простором на истоку, на западу је дозидана припрата са двије бочне куле између којих је првобитно био трем. Нешто касније је дозидана спољна припрата. Цијела наведена градња изведена је углавном у романичком стилу.

На основу досадашњих истраживања може се закључити да је садашња црква настала из три фазе градње са неколико каснијих преправки. Првобитна црква из доба жупана Тихомира заузима простор олтара и наоса с тим што је у настанку била знатно нижа. Жупан Првослав почетком 13. вијека извршио је велике преправке: уклонио је првобитни свод, ојачао унутрашње пиластре и знатно надзидао цркву са новим сводом додајући јој осмоугаону куполу. Истовремено је на западу дозидао правоугаону припрату са моћним звоницима квадратне основе, између којих је надсвођен трем. У доба краља Душана, потоњег цара, око 1340. дозидана је пространа спољна припрата правоугаоне основе с тим што је њена ширина већа од дужине.

Над Првослављевом градњом извршена је неколико деценија послије његове смрти једна значајна преправка. Двије куле звонаре уз првобитну припрату смањене су за неколико метара да би између њих а изнад поменутог трема била подигнута висока кула са бифорама на све четири стране у горњој зони. Ова преправка која је измијенила спољни изглед цркве изведена је послије бугарског пустошења светиња у Лимској долини 1253.

Друга значајна архитектонска измјена догодила се око 1760. у спољњој припрати. Изграђена су два попречна свода на сјеверној и јужној страни и над њима је подигнут подужни свод. Ова изградња је условила велику промјену спољашњег изгледа западног дијела цркве. По свој прилици, тада је порушен зид између унутрашње и спољне припрате. Од каснијих унутрашњих преправки треба поменути дјелимично рушење преградног зида између наоса и унутрашње припрате, које је учињено приликом неке од каснијих обнова из 19. вијека. Ова штетна интервенција учињена је са намјером да се од укупне унутрашњости цркве направи јединствен, у цјелини прегледан простор како би сви присутни вјерници могли заједно пратити службу.

ФРЕСКОПИС

Дјелови манастирског живописа из доба Немањића сачувани су само у спољној припрати. На основу тих остатака, могу се доносити прилично поуздани закључци о тематском програму живописа спољне припрате, његовим ликовним особеностима и времену настанка. У вишим зонама зидова, био је представљен развијени циклус сликаног менолога, док су се у најнижој зони налазили ликови светаца и арханђела, а на сјеверној страни и владарски портрети.

Остаци менолога – илустрованог календара светаца – препознају се при врху источног и у другој зони јужног зида припрате. Менолошки циклус у Ђурђевим Ступовима имао је уобичајени ток и тематику за вријеме његовог настанка (нешто прије 1346. године).

Од богатог низа појединачних фигура насликаних у приземној зони спољашње припрате данас се оку посматрача открива само једна већа цјелина светачких ликова (Св. Петра и Павла, преподобних Антонија Великог и Јоаникија Великог). На сјеверном зиду уочавају се остаци некада веома репрезентативне портретске цјелине са већим бројем ликова из светородне лозе Немањића. Појава „хоризонталне лозе“ Немањића са препознатљивим ликом младог краља наследника Уроша V у ексонартексу престоног храма Будимљанске епископије, упућује на претпоставку да је краљ Душан био ктитор овог живописа, који је по свему судећи настао прије 1345. године.

Од првобитног живописа из 13. вијека у најстаријем дијелу храма и у средњој припрати није сачувано ништа осим једног фрагмента на цоклу сјеверног зида у наосу. Сада видљиви остаци већих површина живописа у реченом дијелу потичу с краја 16. вијека. У олтарском дијелу распознаје се богато разрађени програм у четири зоне. У полукалоти сликана је Богородица на трону са двојицом анђела, а у зони испод причешће апостола. У следећој зони наниже налазе се попрсја дванаесторице апостола из реда седамдесеторице. У најнижем дијелу насликана је служба Архијереја коју предводе Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст. На западном зиду наоса виде се остаци представе Успења Пресвете Богородице. У сводовима првобитне припрате и испод њих на јужном и сјеверном зиду сликане су представе васељенских сабора. На јужном зиду налазе се и остаци фреске Страшнога Суда.

ДОПРИНОС СРПСКОЈ ПИСМЕНОСТИ

Развој српске писмености у Горњем полимљу добио је снажан замах већ у првим деценијама дјеловања новоосноване Будимљанске епископскопије. У даљем току владавине Немањића, Ђурђеви Ступови имали су кључну улогу у југозападном дијелу старе Рашке као велики духовни и културни центар. Оправдано се претпоставља да је најстарији дио по много чему јединственог рукописа Пљеваљског Зборника настао за времена Епископа будимљанског Калиника у петој деценији 13. вијека, управо у овом манастиру или у неком од његових околних метоха. Најснажнији печат наше писмености оставио је Епископ Теофил, Архијереј врло развијеног књижевног и богословског дара, који је 1250. године направио први до сада познати препис Крмчије – Законоправила Светог Саве – са надахнутим предговором, који је касније скоро дословно пренешен у Иловачку Крмчију.

Послије Епископа Теофила немамо сачуваних свједочанстава о књижевном раду епископа и монаха овог манастира све до 16. вијека. Ту велику празнину попуњавају кратки монашки записи на каменим плочама манастирског звоника почевши од средине 14. до краја 16. вијека. У њима налазимо свједочанства о континуитету монашког живота и драгоцјене податке за именик монаха ове светиње.

У доба ропства под Турцима рад на књизи из Ђурђевих Ступова помјера се недалеко, на десну обалу Лима, у манастир Шудикову, гдје се, због њене скривености у Тифранској клисури, могло на миру бдјети и писати. Монаси Ђурђевих Ступова, по свој прилици, нијесу престали ни у тим тешким временима да се баве преписивањем књига и унапређивањем манастирске библиотеке. О томе имамо свједочанства с краја 16. вијека. Неки хришћанин, Радуо Радуновић из села Праћевца, приложио је Октоих Првогласник Ђурђевим Ступовима 1598. године. Наредне године, Јеромонах Антоније, сабрат овог манастира, поручио је један Апостол, а исписао га је неки смјерни Леонтије, звани Капоноша. Последњи од старих записа у Ђурђевим Ступовима је, горе поменути, фрескозапис над гробом Жупана Првослава.

Будимљански Епископи, послије пада Немањићке државе, надгледали су и помагали рад преписивача књига на подручју своје јуриздикције. Један од преписивача у Шудикови је и Митрополит зетски Герасим из 16. вијека, а он је вјероватно исто лице које се под тим именом помиње и као будимљански Митрополит. Митрополит Матеј поручио је једно јеванђеље које је израдио дијак Јован од Никољ Пазара 1552. године. Због неког важног доброчинства, будимљанског Митрополита Генадија помиње један други преписивач, презвитер Јован, у завршном запису на једном Минеју из 1559. године. Међу последњим Митрополитима будимљанским из четрдесетих година 17. вијека Серафион помиње се као добротвор живописа у морачком параклису Светог Првомученика Стефана. – Очигледно је, дакле, да су будимљански Митрополити и манастир Ђурђеви Ступови били снажан ослонац културним ствараоцима, писарима и сликарима (укључујући и познатог зографа Попа Страхињу) на цијелом подручју своје Епископије, а посебно шудиковским културним прегаоцима.

РЕЉЕФ НА СПОЉНОЈ ПРИПРАТИ

У ниши, при врху западне фасаде спољне припрате, уграђен је дио мермерне плоче с представом обожавања Крста. У средини плоче извајан је двоструки крст и уз њега са сваке стране по један арханђел у профилу – Михаило и Гаврило – обојица окренути крсту, са испруженим рукама према њему. Молитвени став анђела према крсту је сцена која се користила од старина приликом украшавања храмова, али ишчезава послије 12. вијека. Између глава анђела и крста исклесани су лисни мотиви у виду розета, а испод њих исписана су слова IC XC. У доњем дијелу плоче са обје стране вертикале крста исписан је заупокојни натпис у којем се помиње монах Мратин, звани Грдеш. Доказано је да је натпис на овој рељефној плочи придодат касније (друга половина 14. вијека) и да се не односи на ктитора првобитне цркве. Плоча са сценом обожавања Крста вјероватно је била дио старог иконостаса из 12–13. вијека, или је била уграђена изнад једног од портала Ђурђевих Ступова. Текст натписа компонован је из два дијела, лијево и десно од вертикале крста, а оба је клесала иста рука и у исто вријеме. На лијевој страни пише:

„А нас два роба Божија смртна, Влкомир и Крна, постависмо Крст покој(ному)“,

а на десној:

„Мјесеца августа представи се раб Божији Мратин, а назван Грдеш, у вријеме великога (жупана Николе)“.

Дуги пут и историја рељефне плоче и накнадног натписа, њено премјештање из унутрашњости храма на спољни западни зид, много говоре о страдалној историји Ђурђевих Ступова, о њиховим рушењима и обновама.

ТАЈНА МАНАСТИРСКИХ КАПЕЛА

У приземљу сјеверног звоника на источном зиду видљиве су двије нише. Већа, на десној страни, је служила као Свети Престо а мања као Проскомидија манастирске капеле. На другом спрату јужног звоника, на источној страни, постоји ниша која указује на некадашњу скривену капелу. У њој се Архијереј припремао за саборне службе приликом великих празника. У средњем вијеку намјена капела у саборном храму, посебно у општежитељном манастиру који је истовремено и епископско сједиште, била је дефинисана типиком.

КТИТОР ЖУПАН ПРВОСЛАВ

По значењу његовог имена види се да је Првослав први син жупана Тихомира. Послије смрти свога оца узео је име Стефан које означава владарско достојанство. Он је имао аутономну власт над једним дијелом тадашње српске државе, којом је владао велики Жупан Стефан Немања до своје абдикације, а касније и његов син велики Жупан Стефан, потоњи српски Првовјенчани Краљ. Кад се узме у обзир тада важеће правило да владар своју задужбину, нарочито ако је одређивао за своје вјечно почивалиште, подиже на својој наследној земљи, онда је јасно да је Жупан Првослав био удиони владар, у оквиру српске државе коме је била повјерена на управу Будимљанска жупа са њеном околином. Градећи цркву са два ступа он ју је, вјероватно под утицајем своје браће од стрица Жупана Стефана и Архимандрита Саве, намијенио за будуће епископско сједиште. Овај знаменити ктитор упокојио се непосредно прије оснивања Епископије будимљанске, на Богојављење 1219. Гроб му се налази у наосу уз јужни зид западног травеја. На зиду изнад поклопне плоче налази се још увијек читљив натпис који у преводу на савремени српски језик гласи: „Године 6728 (1219), мјесеца јануара 6. дана престави се слуга Божји Стефан Жупан Првослав, син великога Жупана Тихомира, синовац Светог Симеона Немање и ктитор овог мјеста гдје је и његов гроб“.

ИГУМАН МОЈСИЈЕ ЗЕЧЕВИЋ

Игуман Мојсије Зечевић је још као млади монах био учесник Карађорђевог устанка пратећи свог игумана Никифора. Послије пропасти Карађорђевог устанка, он се вратио у Ђурђеве Ступове и убрзо био постављен за игумана од стране рашко-призренског Митрополита. Био је поуздан сарадник Светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша. Вјерујући народ Васојевића и шире околине имао је неограничено повјерење у овог духовника. Био је даровит проповиједник и поуздан духовни вођа. Много је учинио на спречавању исламизације српског живља, враћајући цијеле породице и родове из Ислама у прадједовску Православну вјеру. Познат је и као писац епских јуначких пјесама. Управљао је вијећем Народног суда који се држао старог обичајног закона у Васојевићима додатно утврђеног и коначно уобличеног баш у Мојсијево вријеме (Васојевићки законик у 12. точака). У Ђурђевим Ступовима основао је прву школу у којој су једно вријеме примали основно образовање будући монаси, свештеници и учитељи.

РЕЛИКВИЈАР

У манастирском реликвијару налази се нетрулежна рука непознатог светитеља. Честица Часног Крста налази се у дуборезном крсту – поклон манастира Хиландара. Већи дјелови моштију Превлачких мученика, Светог Цара Уроша, Светог Петра Цетињског, Преподобног Јустина Ћелијског положени су поред руке непознатог светитеља. Тамо су у мошчевику заливене воском и честице моштију Светог Великомученика Георгија, Светог Апостола Луке, Светог Апостола Филипа, Светог Саве Српског, Светог Арсенија Сремца, Свете мајке Анастасије Српске, Светог Архиђакона Стефана, Светог Нектарија Егинског, Преподобног Петра Коришког, Светог Мученика Јакова Персијанца и светих мученика Гламочких. У Икону Преподобног Арсенија Кападокијског уграђен је дио његових Светих моштију.

ОБНОВА ЕПИСКОПСКОГ СЈЕДИШТА

На мајском засиједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, донесена је одлука да се обнови Будимљанска епископија са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, с тим да се распростре у нешто другачијим границама од старе светосавске. Том приликом именован је администратор обновљене Епархије Епископ будимљански Јоаникије, тада још викар Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Следеће, 2002. године, на Сабору је изабран Епископ Јоаникије за епархијског Архијереја и устоличен у Ђурђевим Ступовима на празник Свете Марије Магдалине. Са обновом Епархије у овом манастиру обновљен је и монашки живот. Из братства Ђурђевих Ступова поједини монаси су постављани за старјешине других манастира у Епархији. У припреми за осмовјековни јубилеј извршена је дјелимична обнова манастира и донекле уљепшан његов унутрашњи изглед. У 2011. години, одржан је научни скуп о Ђурђевим Ступовима и штампан репрезентативни зборник радова са истог. Прослава јубилеја, коју је возглавио Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, одржана је 4. августа 2013. уз учешће бројних отачаствених и гостујућих архијереја, државника, истакнутих ствараоца и научника, бројног свештенства и више хиљада вјерујућег народа. У овом манастиру имамо, осим редовних молитвених сабрања, велике црквено-народне саборе на Бадње вече, Ђурђевдан и на епархијску славу – празник Свете Марије Магдалине.

Eпископ Јоаникије, ''Свјетлост свијетли у тами'',Никшић-Београд, 2019.

(од стр.18.-30.)