Ђоко Рачић ''МАЈОР ДРАГОСЛАВ РАЧИЋ''

Мајор Драгослав Рачић - идеолошке контроверзе
                                     и заблуде




    Нигдје, ни у временима прије нашег,теза да "побједници пишу историју",није дошла до изражаја као у случају поратне историје Другог свјетског рата, на нашим просторима. Сви значајнији догађаји и судионици у њима, историчари - идеолози су обојили својом идеолошком истином побједника. Много треба времена да прође, треба дужа временска дистанца, да би се све неистине исправиле и историјске чињенице заузеле своје право мјесто на страницама историје.Тако је и са ликом и ратним путем мајора Дргослава Рачића. У народу популаризован и опјеван, у поратној историји осликан најцрњим бојама,око његовог лика исплетене контроверзе које чекају историчаре и истину - све у свему,тема и личност за документаристе,историчаре и полемичаре.
     Драгослав Рачић је рођен  24. марта 1905. године, у селу Годачица, у гружанском крају, у подножју Гледићке планине. Његов отац Стеван, угледни, добростојећи домаћин и трговац, ожењен Симком, из истог села, имао је четворо дјеце: синове Аранђела(име дато према породичној слави предака), Милосава и Драгослава, и кћерку Десанку. Драгослава, бистрог, несташног и наочитог дјечака, уписују у школу, основну у селу Годачици, а гимназију у Крагујевцу. Приликом уписа у гимназију, Драгослав, који је у црквеним књигама уписан као Милетић, према имену ближег претка Милете Рачиног,  узима презиме  Рачић.
Према предању, постоје двије, у суштини врло сличне, верзије о постанку овог презимена.Професор  Миливоје Јелић, у књизи "Родослов братства Рачића", износи једну, према којој је син Никечев, чије право име не наводи, са осталим комшијама из Лијеве Ријеке, куповао жито у Пећи. На њега је насрнуо извјесни Турчин, силеџија и букач из села Раче код Ђаковице, страх и трепет за све присутне на пијаци, граду и околини. Никечев син му се, мада невољно, супроставља и у двобоју га и рвању побјеђује. Сви присутни, срећни што је силеџији дошао крај, одушевљено скандирају:" Рача,  Рача, нови Рача..."Његови комшије се у Лијеву Ријеку враћају са новим надимком - именом за сина Никечева.По другој верзији, Никечев син Драгоје, на пећкој пијаци се супроставља силеџији, највјероватније Арапину, обријане главе, са чуперком перчина на потиљку, са титулом раџа, што на  арапском значи првак, најјачи. У борби га побјеђује и добија у скандирању надимак Раџа који му остаје до краја живот да по њему сви његови потомци добијају презиме Рачићи. 
     О Милетићима - Рачићима, из гружанског краја, постоји, мада несигурно предање, да су два потомка Милете Рачиног, послије зимовања са стоком у Санџаку, у Сјеници, нашли имања, један у околини Рашке, у Баљевцу, чији потомци касније узимају презиме Покимице, а други у гружанском крају, у Годачици,  узимају презиме Милетићи, по свом претку Милети.
     Драгослав је у шестом разреду гимназије видно попустио у учењу па га Стеван, ради строжије контроле, уписује у војну школу у Београду. У војној школи, као најбољи у класи, упућен је на војну академију у Француској, коју завршава 1929. године, са одличним успјехом.  Као артиљеријски капетан прве класе почиње са службом у Скопљу, затим у Алексинцу, Сарајеву, Марибору и Љубљани. Драгослав се 18. новембра 1934. године, жени кћерком бана Зетске бановине, Верицом, која послије наизглед рутинске операције полипа грла умире 1937. године. Послије њене смрти Драгослав се више није женио, а са њом није имао дјеце. Капитулација Југославије га затиче у Љубљани коју је 
     напустио у цивилном одијелу,  представљајући се као трговац. У Србију стиже преко Дрине гдје сазнаје да се пуковник Драгослав Михаиловић није предао и да окупља војску у Подрињу. Рачић му се придружује и од Драже добија задужење да формира јединице у Подрињу гдје је већ борбе са Њемцима и усташама водио мајор Јездимир Дангић.  Рачић је 1941. године, неколико пута прелазио Дрину борећи се са Њемцима и усташама, нападајући њемачке гарнизоне у Зворнику и околини. Због тога је  био први уцијењени равногорски официр за којим су Њемци расписали потјерницу. Септембра 1941. године, због преурањеног подизања устанка против Њемаца, Рачић је морао да све своје снаге усмјери источно од ријеке Дрине. Са својим Церским одредом, 22. септембра напао је Шабац. Под притиском Њмаца којима су у помоћ пристигле свјеже јединице комплетне 342. дивизије, Рачићеве јединице се повлаче према Церу. Његова Церска бригада прешла је Дрину да би још једном помогла мајору Јездимиру Дангићу који се борио против двије њемачке дивизије,  против усташа и партизана који су се ту задесили. Пред надмоћнијим снагама непријатеља, четници су наредних дана губили позицију.  Рачић је морао да се повлачи источно од Дрине, док је Дангић пао у њемачко заробљеништво. У другој половини 1942. и првој половини 1943. године, Рачић је настојао да ојача и стабилизује своје јединице. Добио је чин мајора и формирао Церски корпус. У селу Савковићима, врло популаран у народу, подигао је цркву посвећену кнезу Лазару која и данас постоји, а у селу Горњим Кошљама  зграду основне школе.  Његов пријатељ Јанко Туфегџић,  истакнути предратни књижевник и новинар, човјек који је о Рачићу оставио и неколико биографских података и садржаја, сво ово вријеме је штампао пропагандне новине "Глас Цера", као и сатирични часопис " Уљез".
     У зиму 1942/43. године, мајор Рачић је био на челу сјеверног крила четничких јединица у офанзиви према приморју, у сусрет очекиваном искрцавању савезничких снага. У тим борбама  ослобађа Бајину Башту као и друга мања мјеста на десној обали Дрине. Учествовао је и у ослобађању Вишеграда, 5. октобра 1942. године, а затим наставља са нападима Њемаца и усташа на правцу према Сарајеву. Седми корпус је водио борбе према Соколцу, мада га је са десног бока напао партизански Трећи корпус а са лијеве стране Пета дивизија. Истовремено,четнике мајора Рачића су са леђа нападали Њемци са својим новим, свјежим јединицама. У таквој ситуацији,  његове јединице су се повлачиле без већих губитака  на своје раније почетне положаје.  Као одговор на овакву ситуацију, ђенерал Михаиловић је наредио да се крупније борбене јединице повлаче за одбрану Србије од партизана који су, захваљујући помоћи Енглеза, ојачали. Мајор Рачић је најприје био на челу Церско-мајевичке групе корпуса, а затим, од прољећа 1944. године, на челу команданта Четврте  групе јуришних корпуса, најелитнијих четничких снага, састављених у почетку од Петог, а касније и Седмог јуришног корпуса. Ови корпуси формирани су од најбољих бригада постојећих  корпуса. Под Рачићевом командом, као команданти јуришних корпуса били су: Предраг Раковић, Никола Калабић,  Војислав Туфегџић, Миломир Коларевић као и Милош Марковић, сви најпознатији четнички команданти. Начелник Рачићевог штаба био је капетан Нешко Недић. Четврта група јуришних корпуса, ојачана локалним јединицама, током операције "Трумп" тешко је поразила партизанске јединице које су биле под командом Коче Поповића и енглеског мајора Џона Хеникера Мејџора који су нападале из правца Топлице до Копаоника и Гоча. Од 5. до 27. јула, партизани су непрестано гоњени све до Радан планине. Рачић се затим вратио на Копаоник да сачека нову групу партизанских дивизија. Партизани нијесу успјели да пређу Западну Мораву и дођу у Шумадију, мада су били неупоредиво боље наоружани, али ни Рачић није успио  да их врати преко Копаоника.
     Мајор Рачић је заједно са Николом Калабићем и Нешком Недићем, у Михаиловићево име,  преговарао са Њемцима,  у Тополи, 11. октобра, о заједничком дјеловању против партизана, уз изричит услов да се четници боре у својим униформама и својим ознакама и командом. Ипак, до споразума није дошло. Првих дана септембра партизани су се повлачили према западу у сусрет својим новим дивизијама које су долазиле из правца Босне. Још једна значајна битка одиграла се на Јеловој гори код Ужица, 8. септембра 1944. године. Првог дана партизани су се повукли пред четничким јуришима, али већ сјутрадан четници су морали да одустану због огромне несразмјере борбених јединица.  Њихова нова офанзива била је већ бесмислена, јер су 11. септембра 1944. године, источне границе Југиславије прешле совјетске дивизије заједно са Бугарима. Од октобра 1944.  до маја 1945. године, све четничке снаге подијељене су у три колоне,  у циљу пробоја ка Србији и дизању одсудног устанка против комуниста. Рачић је командовао лијевом колоном. На ушћу Сутјеске у Дрину, у подножју Зеленгоре, маја 1945. године, уништена је главнина четничких снага. Рачић је успио да пређе Дрину и у јесен 1945. године, са 13 својих пратилаца дошао је у село Савковиће на своју некадашњу територију. Видоје Обрадивић, син угледног Србина Петка Обрадовића, Рачићевог великог пријатеља, у свом дворишту,  направио је велику земуницу за Драгослава и његову пратњу гдје су планирали да сачекају дан поновног устанка. Новембра 1945. године, издала их је једна жена Обрадовићка. Рачић је погинуо са шарцем у рукама покушавајући да напусти земуницу. 
     Мајор Туфегџић је такође са својим братом, резервним мајором Јанком Туфегџићем,  успио да се врати у Савковиће, у кућу Дргише Радојичића, гдје им је и раније био штаб са цјелокупном архивом Церско-мајевичке групе корпуса и новина "Глас Цера". Браћа Туфегџић су убијени приликом покушаја пребацивања према Вишеграду, али је архива била сакривена и сачувана до данашњих дана.
      У Љубовији је 2005. године покренута иницијатива да се гроб мајора Драгослава Рачића обнови и да му се подигне споменик.  Иницијатива је реализована и 2005. године откривен је споменик на планини Бобији, у Савковићима, на великом народном сабору. На спомен-обиљежју је написано:
" Драгославу Милетићу Рачићу - српски народ".
    Овим поступком  народ је према њему изрекао своју истину и своје поштивање, а историчари и историја имају своју прилику, поготово што је читава архива Церско-мајевичке групе корпуса имала срећу да избјегне идеолошку голготу.


                                        Ђорђије Рачић.