УРОШ ГРАШИЋ ЂУКИЋ ЈУНАК ИЗ ГОРЊИХ ВАСОЈЕВИЋА
УРОШ ГРАШИЋ ЂУКИЋ ЈУНАК ИЗ ГОРЊИХ ВАСОЈЕВИЋА
Командир и командант Горњовасојевићке бригаде
Урош Миличков Ђукић је био веома истакнута и угледна личност из братства Ђукића и племана Васојевића. Своје борачко срце и организационе способности показао је и доказао у ратовима против турске и аустроугарске војске. За гусињске аге и бегове представљао је «страх и трепет». Као човјек био је паметан и разборит, а као ратник – одлучан, храбар и истрајан. У бици на Превији 1876. године Војвода Миљан Вуков је био направио такву клопку Турцима (али је није могао спровести) да не претекне гласник да каже како је било. Неизвођење плана од стране Зарије Протића проузроковало је слом васојевићке војске, да су само најсмјелији остали на попришту. Од цецунске чете остао је био само седамнаестогодишњи Урош са неколико најодабранијих војника, што га је врло брзо прочуло као јунака. Од тада па све до светскога рата никад се није од пушке одвојио. У 24. години живота (1897), постао је командир Народне војске и главар Горњих Васојевића. До 1914. године био је командант Андријевичког батаљона, а од 6. августа 1914. године, када је Црна Гора ступила у Први свјетски рат на страни Србије, па до 1916. године, Урош Ђукић је био командант Васојевићке бригаде , у чијем саставу су била три батаљона: Краљски, Андријевички и Трепачко-шекуларски батаљон. Колико вриједи командант без страха показало се у борби на Гласинцу, 23. септембра 1914. године, у којој се његова бригада од 2000 бораца супроставила шест пута бројнијој формацији аустроугарске војске.
Средњег раста, црнопураст, ћуталица која ствара, кољено које не клеца, командант који не узмиче. А шта вреди командант без страха то смо најбоље осјетили 1914. године на Гласинцу, 23. септембра, када су се борила три батаљона:
Краљски, Андријевички и Љешански са 12000 Аустро-Мађара, док сва три наша батаљона нијесу износили ни пуне двије хиљаде бораца.
Непријатељ сипа шрапнелску паљбу из шеснаест оруђа и посипа Млађ црвеним, смртоносним ружама, док митраљези и пушке сачињавају један паклени казан, који ври као да земља у њему кључа. Он је рањен у руку и два су му прста однесена.
Као да се ништа није догодило иде час тамо, час овамо преко Млађа у намјери све да види, све да упути, без иједне помисли да се сагне или заклони... Прошла ме жеља од црногорских епских јунака и неустрашиве борбе...
А кад сам га видио на Биочу у дане наше капитулације, био је сав сломљен као орао поломљених крила.Стас му је био погнутији, очи болне. И опет је ћутао, као што је ћутао кад је у ропство отишао после неколико мјесеци широкогрудо, као да је све стоике напамет знао, иако му је у души било лакше кад је видио уједињену домовину и да му није залуду била борба.
Списатељ биографија васојевићких главара за Уроша М. Ђукића каже – «Док непријатељ сипа шрапнелску паљбу из шеснајест орушја и посипа младеж црвеним, смртоносним ружама, док пушке и митраљези сачињавају један паклени казан, који ври као да земља кључа. Он је рањен у руку и два прста су му понесена. Као да се није ништа догодило иде час тамо, час преко млађа у намјери да све види .... Прошла ме жеља од црногорских епских јунака и неустрашиве борбе ..»
За испољену храброст и ратне заслуге добио је врхунска ратна одликовања: Карађорђеву звијезду са мачевима, Обилићеву златну медаљу, Данилов крст и бијели орао са мачевима.
Најсрећније се осјећао кад је доживјео да види уједињену домовину Србије и Црне Горе. У души му је лакнуло. Није се узалуд борио. Имао је срећу што није доживио отцјепљење Црне Горе из заједничке државе са Србијом, које је извела актуелан црногорска власт 2006. године.
Горан Киковић
