ТОДОР МИЉАНОВ ВЕШОВИЋ

Тодор Миљанов Вешовић

Свако племе у Црној Гори има понеку витешку, а посебно моралну особину којом се одликује, па природно и племе Васојевићи. Срдачност је главна васојевићка одлика. У међусобним односима они захтијевају: да се “поступа братски, говори по срцу, други поштују, да се не чини што не ваља, све за образ”, а образ низашта. “Ко се једном грдно обрука, излаза му нема”. У прво своје доба Васојевићи су у својој матици испод Комова имали засебан развитак, без много веза са сусједима. У планини су били услови за одбрану и опстанак, али и за размишљање и закључивање. Посредујући између Србије и Црне Горе, као спона двије српске државе, Васојевићи су имали нарочиту улогу, посебан положај и значај. У Васојевићима, посебно у Лијевој Ријеци, јављале су се вође, односно људи изражених људских особина, снажног духа, озбиљни и јако мисаони. Што кажу, то и учине, храбри и одлучни у свему. Васојевићи су се борили за слободу и развитак и прије коначног формирања Црне Горе. Њихова традиција сва је у успоменама на сталне сукобе и националну борбу против Турака и Арнаута. Велике побједе над бројном, јаком и моћном турском војском није у вријемену Тодора Миљанова било могуће извојевати. Борба се није водила за славу и превласт, већ за слободу народа, стварање и очување црногорске државе. Тодор Миљанов није никога позвао у рат и крвопролиће. Тежио је побједи кад се ратовати мора, по наредби господара и других заповједника и главара. Чинило му се да ратује и ради за божију и општу правду, па је стога грехота и штета такве заборавити. Родио се у Лијевој Ријеци 1953. године. Отац му је био Миљан Вуков Вешовић, познати црногорски и васојевићки јунак, војвода и сенатор. Мајка му је била од Драговића из Андријевице, сестра Шуја Шћепанова Драговића, знаменитог васојевићког првака. Брат му је био Гаврило—Гавро, први црногорски правник, завршио правне науке у београдској Великој школи, а касније је радио на Цетињу да би постао министар иностраних дјела у црногорској влади и обављао низ других значајних државних послова. Школа Тодора Вешовића била је народна заповијест: “сви смо ради часно погинути, но Турчину раја постанути”. “Ратовању и паметовању учио се из оца. У ратове је пошао као младић, рано стасао, а Бог га физички обдарио. Говори се да је био један од најљепших Црногораца свог времена. Плавогусињски бегови присвајали су многе посједе низ Лим, па су Васојевићи потпали под тешке услове живљења и опстајања. Држећи чврсте везе са вођама српског народа, то су морали скупо плаћати. Илуструјмо један примјер васојевићких веза са српским главарима. Интересујући се за здравље и учење сина Гавра, Миљан Вуков се обратио писмом др Јовану Ристићу, познатом научнику и политичару српском, 12. децембра 1880. године, које му је лично уручио Тодор... “Шаљем мог млађег сина да се од жеље види са Гавром, мојим старијим сином, коме сте ви благођетељ. Они ће моћи много боље да Вам представе моја осјећања и моје срдачне поздраве и то како ја овдје стојим, него када би ја Вам све то по реду описивао. Молим Вас представите овог мог синчића свијетломе Књазу да га он од мене поздрави и зато Вас молим да то учините. Желим Вама свима, намјесницима и министрима, добро здравље и срећан напредак у сваком народном послу. Примите искрено поздравље од Вашег побратима”. У писму се посебно наглашава “да Књаз праведно на мене сумња и држи да сам ја мост између Србије и Црне Горе, до да је тај мост много јачи на Вашој но на његовој страни”. На ово писмо др Јован Ристић одговорио је 17. јануара 1881. године.. “Мило ми је било што сам имао прилику познати и малђег Вашег сина и у њему наћи младића зрела и разборита. Представио сам га Њ. С. Нашем младом књазу коме су се оба Ваша сина допала”. Као што је већ речено, Васојевићи су се борили за слободу као племе и прије коначког формирања Црне Горе, као и у заједници са њом. Тодор је постао командир љеворечки умјесто храброг Милуна Новова Вешовића. На херцеговачког фронту у јуну и јулу 1876. године, нба Вучјем долу предвоио је васојевићки батаљон и по признању врховног команданта први стигао на турске шанчеве и постао црногорски барјактар. “Гдје је био, ту се није крио”. “Увијек у свим бојевима потврђивао је своју хравргост и одлучност. Послије крвавог боја на Буковој пољани, Турци су се упутили према Колашину и кренули на Морачу. Васојевићи и Морачани извојевали су сјајну побједу одбране Морачког манастира, јуна 1877. године и успјели да одбију Турке према Колашину. Васојевићке батаљоне водили су Тодор Миљанов и војвода Лакић Војводић, велики ратник, војсковођа и близак пријатељ породице Вешовић. Послије битке на Морачи, Васојевићи су учествовали у освајању Бара, новембра 1877. године под вођством бригадира Тодора Вешовића. Биткан на Новшићу, децембра 1879. године, поред прегалаштва и јунаштва је изгубљена и у том жестоком окршају Црногорци, Кучи и Васојевићи, претрпјели су велике губитке. Војском је командовао Марко Миљанов Поповић, војвода кучки. Даљи арнаутски продор су одбили Васојевићи на челу са бригадиром Тодором, са доста жртава. Ових неколико детаља илустративно говоре о чврстини и одлучности Тодоровој. Послије сваког боја мора је “руку да одмори” од горостасног учешћа у одбрани и нападу од турских освајача. У његово кратко животно доба није било војника испред њега. Ратовао је као младч, поучен искуством очевим и умро у 33 годни живота 1886. године у Лијевој Ријеци. Његов отац Миљан умро је недјељу дана послије њега јер ту “битку” није могао преживјети. Оба су сахрањени пред црквом Ракетића у Лијевој Ријеци, лијево од улаза у цркву. На Тодоровој сахрани његови саборци и познаваоци од жалости гребли су лице, нашто је казном реаговао краљ Никола цијенећи да та радња не доличи Црногорцу. Иначе, ни Тодоровој ни Миљановој сахрани господар није присуствовао, док краљ Петар Карађорђевић Миљановој јесте. Тодор Миљанов Вешовић је нерасвијетљена личност у бурној ратничкој црногорској историји, али се зна да припада реду њених најсвјетлијих јунака.

(припремио Милан Вешовић)