СЈЕЋАЊЕ НА ПОЗНАТОГ НАРОДНОГ ГУСЛАРА БОЖИДАРА БОЖА ЂУКИЋА ИЗ АНДРИЈЕВИЧКОГ СЕЛА КУТИ

СЈЕЋАЊЕ НА ПОЗНАТОГ НАРОДНОГ ГУСЛАРА БОЖИДАРА БОЖА ЂУКИЋА ИЗ АНДРИЈЕВИЧКОГ СЕЛА КУТИ

Виртоуз који је задивио Југославију

Бројни записи указују да су гусле, како древни инструмент присутан широм свијета, чврсто укоријењене у историјско трајање Васојевића, најбројнијег српског племена. Скоро да нема ниједне познатије личности, или важнијег историјског догађаја који се збио на нашим ширим просторима, а да их нијесу опјевали народни гуслари, чувајући тако од заборава нашу прошлост и традицију која се вјековима, и путем пјесме, преносила са кољена на кољено. Један од водећих народних гуслара пониклих у Васојевићима, свакако, је Божидар Божо Ђукић, из села Кути, код Андријевице, који прије десетак година заувијек напусти овоземаљски свијет. Заћутао је 2010. године његов вољени инструмент након што се, изненада, послије 58 година живота, преселио у легенду, као човјек чије су гусларске пјесме радо слушане, не само на простору бивше Југославије, него и много шире. Довољно је рећи да су његове плоче и касете, на којима су се, између осталих, нашле пјесме „Погибија Бранке Ђукић“ и „Зло ти јутро Црна Горо“ продате у преко седамсто хиљада примјерака, и схватити да се ради о гуслару који је талентом и питомим гласом плијенио пажњу бројних заљубљеника народног мелоса. И друге Божове плоче и касете означене су као златне и платинасте, доказујући тако велику популарност овог гусларског виртоуза. Остали су иза Божа Ђукића и многобројни концерти, одржавани од Коларчевог универзитета у Београду до препуних домова културе широм Србије и Црне Горе, гдје су га громогласним аплаузима испраћали они који су знали да уживају у звуцима гусала и дирљивој пјесми која је текла са његових усана. О Божовим успјесима на естрадној сцени писали су и бројни листови и часописи у којима је сврставан у најпопуларније гусларе велике Југославије.

-Ђуле јесте легенда нашег гусларства, но та се титула не додјељује, она се временом стиче – записао је својевремено Љубиша Јакшић у листу „Гусле и гуслари“.

Поред историјских догођаја и личности Божидар Ђукић је храбро пјевао и о збивањима која су се одиграла у току и након распада Југославије, наглашавајући притом жал због угрожености сопственог народа и његових националних, културних и историјских вриједности. Указивао је и на све присутније угњетавање српског становништва у најновијим свјетским процесима, истичући „косовску рану“ као нешто најболније што може да се догоди једном народу. У том пјевању није поштедио ни поједине црногорске актуелне властодржце који су, како је и сам говорио, „окренули леђа српској браћи одводећи Црну Гору путевима који њеном народу никада нијесу били својствени и свети“. Због таквог наступа имао је бројних непријатности у животу, али се својом пјесмом издизао изнад оних којима се порука његовог пјевања није допадала. Пркосио је уз струне гусала сили и неправди, знајући да и послије смрти остаје пјесма као најбоље свједочанство о онашој непролазности на просторима који су нам историјски и судбински намијењени.

Иако је већи дио живота провео у Београду увијек се радо враћао родним Кутима, гдје је на само неколико стотина метара од границе са Албанијом писао стихове прилагодљиве пјевању уз гусле. На тај начин се, како је истицао, бранио од завичајне самоће надвијене над овим селом, које због све присутнијег исељавања народа полако остаје без становништва, иако народна пјесма каже „Љепше Кути, но дукати жути“.

Говорио је Божо да су становници једног пограничног мјеста најбољи граничари, па је након доношења уредбе да се војска повуче са границе и њену улогу преузме погранична полиција, у дворишту своје куће, на јарболу дугачком десетак метара, поставио југословенску заставу са петокраком и српску заставу са четири „С“. Заставе су се дуго виориле испред Божове куће и након његове смрти, подсјећајући на знамења са којима је народ овога краја дочекивао зору и слободу. Та знамења Божо је овјековјечио и гусларским пјесмама у којима је до узвишености увијек истицао своју припадност српском националном бићу.

Својим одласком одложио је Божидар Ђукић гудало у страну, остављајући упражњено мјесто у гусларским удружењима чији је био члан у нади да звуци инструмента којег је највише волио никада неће утихнути на просторима његових Васојевића, без обзира на поједине констатације „новокомпонованих паметара“ да се с гуслама не може у Европу. А, он је ту исту Европу уздуж и попријеко обишао с гуслама, убирајући симпатије културног свијета који је, како је и сам говорио, знао да вреднује и уважава различитости цивилизација и начине на који поједини народи изражавају своју духовну снагу.

Судећи по ономе колико су Божове пјесме слушане и након његове смрти и колико ни данас нијесу изгубиле на актуелности и популарности може се слободно рећи да је он на прави начин одговорио патриотској мисији која му је наметала да, с гуслама у руци, племени завичајне горе и српски род.

Дарко Јововић