СТАНКО ПАУНОВИЋ '' САВО Вула Милетинг ПАУНОВИЋ(187.–1943)ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ 1918.''

САВО Вула Милетинг ПАУНОВИЋ(187.–1943)

            Саво je II Велички капетан

        Саво Пауновић завршава Карловачку гимназију. Из Котора је бродом отпловио до Ријеке, а из Ријеке дошао је у Карловац, јер Турци нијесу дозвољавали прелазак своје границе каурском становништу, увијек непријатељски расположеном према Порти. Послије завршетка гимназије у Карловцу, Саво се враћа у Велику. Жени се сестром Сима Николетића – Милицом, са којом је имао четири сина: Радисава, Рада, Вука, и Војислава – Воја и двије кћерке: Рачка (удата је била за Михаила Поповића, погинула у покољу 28.7.1944. године на Ановима) и Војка – удата је била у Шошкића на Крушеву – Улотина.

     Саво је за вријеме краља Николе унапријеђен у капетана и обављао је низ истакнутих функција власти тога времена за вријеме књаза Николе. У Сенату црногорском, донијет је Декрет и данас је на снази да је капетанство наследно (на златном грбу је утиснуто слово НI). Ношено је на капи у свечаним приликама. За свакодневно ношење на капи је био сребрени грб.

          Када је Српска војска одступала преко Чакора, Саво је позвао једног високог српског официра и понудио му сву количину кукуруза и кромпира које је имао, и отворио кош и трап за потребе војске. На питање: ''А шта ће да једе ваша породица?'' Саво је кратко одговорио: ''Снаћи ће се они''. У кући је преспавао војвода Степа Степановић са својом пратњом, што ојашњава откуда потичу српска одликовања.

          Саво је три пута ишао код књаза Николе са молбом да му да објаву за одлазак у Америку. Књаз Никола га је два пута одбио. Када је трћи пут дошао, упитан је: ''А што ћеш капетане у Америку, када имаш државну плату и привилегије, сиромаштво ти није пресудно за опстанак?''. Саво је одговорио: ''Жеља ми је да видим Америку''. Књаз се сложио и дао одобрење да путује. Задржао се тамо око 4-5. година. Тамо је окупљао све људе из ових крајева и пружао свакојаку помоћ у туђини. Радио је највећи дио времена на сјечи шума. Када се вратио из Америке, донио је доста алата па је могао да поправља оружје и много тога правио би за потребе у домаћинства. Од дијела зараде, купио је воћњак и ливаду звани Луг - поред гробља. За потребе гробља, поклонио је парцелу земље намијењену за изградњу Цркве, за коју је купљн креч и камен, који је затрпан земљом услед великих поплава, па Црква на гробљу никада није изграђена. У документацији за изградњу Цркве, на Цетињу пронађена је признаница на 1600 динара, намијењена као прилог. Признаницу је показао Владика Амфилохије Милораду – Мишку Радосављевом. Саво Вулев као племенски капетан Велике 1918. године са  Новицом и Јефтом Поповићем, учестовао је на Подгоричкој скупштини уједињења Црне Горе и Србије. Саво Вулев Пауновић са делегацијом Величана, је био 1934. г. на сахрани краља Александра I Карађорђевића у Београду, чији су касније посмртни остаци пренешени у маузолеј на Опленацу.  Како пише Бранко Јокић у књизи ''Син гордог Чакора (времена Новице Поповића)'' племенски капетан Саво Пауновић, био је послије ослобођења 8. септембра 1912. године војни комаданат Гусиња. И близак сарадник Новице Поповића.