СВЕШТЕНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ГОЛУБ ЧУКИЋ СТРАДАО ОД КОМУНИСТА У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (1909–1944)

СВЕШТЕНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ГОЛУБ ЧУКИЋ СТРАДАО ОД КОМУНИСТА У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ
(1909–1944)

Свештеник Голуб Новичин Чукић, рођен је 10. јуна 1909. године у селу Доња Ржаница код Берана, у јуначком и гласовитом братству Чукића, од оца Новице и мајке Ружице, рођене Божовић. У родном селу завршио је основну четвороразредну школу, а у Беранама малу матуру. Послије завршене школе у Беранама, уписао се, 1925. године, у Српску православну богословију у Битољу коју је завршио 1930. године. За ђакона је рукоположен 25. Децембра, а за презвитера 27. децембра 1933. године са службом у парохији Поличкој. Рукоположио га је Митополит Црногорско–приморски Гаврило (Дожић).

Послије парохије поличке свештеник Голуб Чукић слубовао је и у парохијама Бучичкој и Доњоржаничкој. Треба рећи да је Голуб синовац Томице Миловановог Чукића, добровољца из балканских и Првог свјетског рата, секретара Зетске и Вардарске Бановине, секретара Савезне Народне Скупштине у Београду, народног добротвора и предсједника Будимске општине, којег су безбожници – комунисти, без суда и пресуде, мучки убили новембра 1941. године у Харемима, надомак Берана, а потом га прогласили за народног издајника и отели му имовину. Свештеник Голуб био је угледан, изузетно писмен и обдарен, патриотски опредијељен као и његови преци.

У вријеме Другог свјетског рата Голуб није био припадник нити четничког нити партизанског покрета, али је патриотски био наклоњен и, као и његов стриц Томица, није подржавао комунисте, али није био ни четнички борац. Љета 1944. партизанске јединице су силовито, како пишу Радомир Губеринић  и др Миленко Вујовић у књизи о Томици Чукићу, напредовала према сјеверу и сјевероистоку Црне Горе. Велики дио народа из Васојевића кренуо је у ”одступницу” према Србији, Пријепољу, Рашкој, Краљеву. Знајући шта су комунисти урадили стрицу Томици, у одступницу је кренуо и поп Голуб. Тако се, недужан било коме, нашао у збјегу и стигао до Краљева. Као свештеник пријавио се старјешини манастира Жича у Краљеву гдје ће за то кратко вријеме остатка свога живота радити на испомоћи тамошњим свештеницима. Како Краљево још није било ”ослобођено” од стране комуниста, тамо су дохитале јединице III партизанске дивизије у чијем саставу је била IV црногорска бригада. Када су сазнали, преко својих сарадника, да се у манастиру налазе: поп Голуб Чукић, Радивоје Зоњић, адвокат из Краља, и Стојан Драговић, професор из Ђулића, партизански официр који је командовао јединицом послао је патролу да поменуту тројицу доведе у штаб. Познавајући их, командант бригаде Видо Шошкић, тражио је да се сва тројица врате у Васојевиће, па ако су криви да им се суди у завичају. Поменути официр се, међутим, супротставио таквом ставу Вида Шошкића, јер ће ”ова тројица школованих ширити непријатељску пропаганду у завичају”. Повели су их, затим, на краљевачку планину Столове и сву тројицу побили. Свештеници су их, уз помоћ сељака, наредног дана пренијели и сахранили у манастирско гробље, гдје им се и сада налазе хумке. Сахрани је присуствовао мали број мјештана, свештеници и црквено особље.

Тако је поп Голуб Новичин Чукић, један од 130 српских православних свештеника и богослова из Црне Горе страдао као жртва комунистичког терора у Другом свјетском рату. Срески ”народни” суд, којим је предсједавао Јагош Шћекић, прогласио је овог свештеника за народног непријатеља и конфискована му је 30. новембра 1945. године цјелокупна имовина. Породица попа Голуба је овом одлуком остала без игдје ичега за живот. По жалби породице, ствар је доспјела до Врховног суда, који је заузео другачији став. Тако је Срески суд 6. августа 1946. године рјешење о конфискацији Голубове имовине поништио и имовину вратио породици. Поп Голуб Чукић имао је са супругом Даринком четворо дјеце: два сина и двије кћерке (Борислав, Милован, Миомирка и Бранка).

Поред јереја Голуба Н. Чукића, пароха Доњоржаничког, из Васојевића су страдали и ови свештеници: Александар – Леко Лабовић, парох краљски, Дмитар Дубак, парох шекуларски, Никола Милошевић, парох љеворечки, Данило Нишавић, парох заостранско–штитарски, Томица Пантовић, парох полички, Миломир Ћулафић, парох лушки, Велимир Божовић, парох берански, Владимир Вешовић, парох љеворечки, Радоња Јукић, парох андријевачки, Лука Јукић, парох коњушки, богослов Урош Чукић и Бошко Губеринић, клирик.

Прилог приредио Горан Киковић,историчар