logo3

ПРОФ. ДР ДРАГОМИР КИЋОВИЋ ''ПУНИША РАЧИЋ''

 Проф.др Драгомир М. Кићовић, на откривању споменика знаменитом васојевићу Пуниши Рачићу, на Петровдан 2017.

 

Драги моји Слатињани,

Пунишини потомци,

Даме и господо!

Лијеп је осјећај што нас је данас,  на Петровдан, окупио Пуниша Рачић. Управо на данашњи дан, 1886. године, на Барама Милевим, пуцњи пушке означише,  по нашем лијепом обичају, долазак на свијет сина, другог мушког дјетета под шљеменом  Мила Радојевог Рачића и супруге му Марије, коме дадоше име Пуниша.

У јесен 1945. године, у Главњачи у Београду, пуцњи из пушке угасили су живот Пунише и његовог сина Слободана. Тако су пуцњи  обиљежили и почетак и крај Пунишиног живота. Између ова два плотуна учио је, радио и стварао наш Слатињанин Пуниша Рачић.

У задњој деценији прошлога вијека отпочео сам, у сарадњи са Радомиром Губеринићем, а касније са Милисавом Секулићем, прикупљање грађе за писање књиге о Пуниши Рачићу. Након детаљних истраживања, књига о Пуниши се појавила 2000.године и прекинула ћутање. Изазвала је велико интересовање и  прича о Пуниши више није могла да се заустави. Важност ове књиге увидјела је и Редакција „Политике“, најстарије и најпознатије новине на Балкану, која је објавила 19 фељтона из ове књиге, тако да је прича и слика о Пуниши Рачићу обишла свијет. Редакција је чак добила и више од 50 писама, а неколико  је и објавила. Књигом смо учинили да се о Пуниши прекине  шаптање  а лаж преточи у истину.Већ се гласније и  отвореније говорило о Пуниши а то нас је све више обавезивало и давало махове да и даље истражујемо  оно што је везано за њега и његово доба. Та истраживања преточена су још у двије књиге. Сматрао сам то породичном и личном обавезом!

  Овај данашњи чин заокружује дуг према Пуниши. Данас смо на његовом огњишту, на темељима одакле се упутио у свијет, зато  свако сјећање на њега креће одавде и враћа се овдје. Овдје је сабрано све. Нека ови темељи буду и наш ослонац. Нека нас снаже у борби за правдом која је била Пунишина вертикала.

 Пуцњи који су Пунишу лишили живота, били су реакција биједника осиромашене душе, а не одлуке Суда. Ти и такви људи су учинили да Пуниша са сином Слободаном и својим најближим: Радојем, Милутином, Бошком, Мирком и још хиљадама и хиљадама других буде припадник безгробне војске, војске невиних страдалника и да се први пут послије седамдесет и двије године нађе у посмртној колони јавног помена...  Деведесетих година, прикупљајући документацију у Архиву Југославије, игром случаја, дошао сам до изјаве Пунише Рачића, коју је према усменом наређењу инспектора Министарства правде  др Илије Јелића, дао осуђеник Пуниша Рачић у Забели. Он је, између осталог, изјавио: „Није ми циљ да нађем неку заштиту, јер с обзиром како ми се судило и досада са мном поступало, ја се у правду не надам, већ верујем да ће доћи време када ће се неко интересовати о моме робијању и о правди како је према мени примењивана, па да не би напред речена неистина протурања уништила истину о томе-све како је са мном поступано откако сам лишен слободе до данас...“.

Данас, уважени пријатељи, док стојимо поред овог заслуженог обиљежја, прилика је и да се упитамо: Јесмо  ли закаснили?  Кажу да никад није касно и боље икад него никад – али,  морали смо много раније, а прилика је било, повода такође. Но, учинимо овај данашњи чин свечаним и ради Пунише и због оних што ће доћи послије нас. Опоменимо све: нас за закашњелост, а долазеће да не забораве.

Уважени Скупе,

Надам се да смо послије седамдесет двије године зрели да затрпамо ратне ровове и отворимо гробове погинулих. Тек ће то бити крај рата у нашим душама и мир са страдалницима и самим собом. Сасвим је примjерено да, како рече Бећковић: „Рат с покојницима нико није добио, јер га покојни и не воде, имају времена да чекају своју правду, а земља се не може смирити док је не дочекају. Под земљом су се завађене војске помириле, па је ред да их следимо и на земљи.“

Заборав је већа неправда него злочини који су почињени над тим недужним људима. Њиме би се сакриле убице, кривци ослободили кривице, а жртве поново убијале.Или, како то сликовито писац рече

:  „Ко нема гроба није ни живео, а ко није живео не може бити мртав, а није мртав јер га нико није убио... Надам се да се нико више неће јављати, да разгребе рану у страху да не зарасте... “.

Драги пријатељи,

Откривањем споменика Пуниши Рачићу, овдје пред његовом родном кућом, ми Слатињани, прије свих, скидамо вишедеценијски терет, а сви заједно одужујемо дуг према једном нашем угледнику. Вјерујем да је овај данашњи чин и наш позив да ово буде опомена да не смијемо заборављати. У памћењу је сабрано све! Али и у књигама! Имамо и памћење и књиге о Пуниши. Зато свако слово са овог Споменика заслужника опомиње на истину. Борба за истину и част никада није била лака. Но, на крају увијек доживи славу. Нека правда и истина буду животне водиље свих!

Уважени пријатељи,

Овај Споменик ће зрачити свјетлошћу,  истином,  правдољубљем и опоменом!

Заслужио га  је Пуниша Рачић!!

Хвала Вам!