Пише Никола Апостоловић,боксерски ас и писац из Београда''ЈА СЕ ЗОВЕМ РАДОЈЕ БОЈИЧИЋ ''

ЈА СЕ ЗОВЕМ РАДОЈЕ БОЈИЧИЋ
Пише Никола Апостоловић,боксерски ас и писац из Београда

ЈА СЕ ЗОВЕМ РАДОЈЕ БОЈИЧИЋ
Пише Никола Апостоловић,боксерски ас и писац из Београда

С лијева на десно: Радоје Милета Бојичић и Никола Апостоловић, испред Радојеве куће

Радоје Бојичић је рођен у време када је затирано све оно чему је он по пореклу припадао. Ђед, отац и стричеви зликовачки ликвидирани. Без кривице поубијани а безгласно ожаљени. Мук којим долина Лима одјекује. Оплакани сузом која камен раствара. Смрт је била уцена да се не помињу најбољи, најплеменитији и навернији.
Неко далек, моћан и незаинтересован за правду истрговао је судбином једног народа и предао га у руке монструма. Из тог мртвачког загрљаја још се нисмо ослободили.
Рођен као посмрче храброг и угледног домаћина Васа Радојевог од првог удисаја, од првог погледа на светлост било је очигледно да је посебан, да је изузетан. И сваки дан његовог живота је то потвђивао.
Носила га је мајка Сара, њега на срцу а два гелера поред срца. Јача би љубав мајчинска од бомбе зликовачке. Рањена је била када су комунисти 12. априла 1942. бацили прво бомбу а потом и експлозивну направу прерађену од противтенковске мине у незаштићену породичну кућу. Те ноћи убијен је стари Радоје, јунак који је после Првог светског рата одликован Златном медаљом за храброст Милоша Обилића, који је био носилац Балканске споменице, који је 1939. био одликован Орденом Светога Саве а по смрти и Орденом Белог Орла са мачевима. Сем њега убијено је и дете, синчић у наручју Радојеве снаје Вулне Божове. Тешко су биле рањене и Вулна, њена свекрва Ракита и Сара Васова. Гелери су јој се забили у груди и носила их је до краја живота. Напад су организовали, предводили и извршили Радоња Голубовић и Саво Јоксимовић који је стриц Сарин. То ми је причао Божо Рајков Јоксимовић.
Све у животу има некаквог нама недокучивог разлога. Смрт је претпостављани а изненађујући парадокс. Сара је прежаљена а преживела. Да би родила Радоја. Време је то доказало.
Када је рођен назвали су га Милета. Да збуне зле силе. Да коб залута. Крај августа и септембар 44. је време када је започело доба безнађа. Бесмисла. Савезништва без морала. Издаје без оправдања. Планови без резона. Ковитлац ината и очаја. Почиње одступање. Све маршуте воде у смрт. Колоне ратника Југословенске војске у отаџбини пролазе поред куће Бојичића а пријатељи, саборци и сапатници свраћају да виде Васово посмрче и искажу поштовање породици.
Сада је јасно. Време је потврдило. Ти мученици су знали да се не савијају над колевком новорођенчета, знали су да је то дете последњи чувар и сведок да је све оно за шта су се они борили, због чега су се жртвовали добило смисао. Ипак није победило зло, лаж и гадост. Жишка доброте, истине, поштења и правдољубља је била увијена у грубе пелене и гледала их право у очи онако необријане, уморне, барутом огарављене. А они прекаљени ратници одлазили су носећи милину у души и осећај победе која ће једнога дана букнути.
Остао је печат добра у оскрнављеној долини Лима. Остао је човек у Васовом племену. Онај који даје пример. Онај који се разликује. Онај који препознаје и упире прстом у лаж, у издају у продају самога себе. Остао је неко да наду сачува.
Једнога дана, пред полазак у школу, умивен, очешљан са мајком и бабом Милету су одвели у цркву где су их чекали кумови. Сестра се сећа да се вратио другачији, крупнији, снажнији а нежнији. Ја се зовем Радоје Бојичић, рекао је.
Он је знао да Радоје Бојичић не лаже, не игра се, не глупира. Нема права да краде трешње и нема права на изговоре. Његову реч не мере други, он је сам мери. Његови учитељи живота су његови побијени отац, ђед и стричеви. Њима полаже рачун и с њима се договара. Печат смрти којим је обележен пре самог рођења је била његова медаља која га је обавезивала на достојанство. Радоје Бојичић није живео да би уживао већ је живео да би истину чувао а злочин разоткривао. Он је био доказ да је злочин извршен. Он је био доказ да су упркос генералским униформама зликовци с еполетама на раменима. Он је био доказ да су поштење, правда и патриотизам затирани али не и затрти.
Ја се зовем Радоје Бојичић је наслов историје Срба у долини Лима. Историје Срба у свим долинама, планинским врховима, равницама, у катунима и солитерима. То је наслов историје која описује трагедију, издају али епилогом потврђује неуништивост Христољубивог Српства.
Понекад, у неким маглама Срби почињу да губе сами себе, лутају, сударају се, нуде се али их узвик окупи, освести и усмери ка истом циљу. Ја сам Радоје! Радуј се Радоје јер све је твоје и рад и радост и младост и старост и смрт и ко те је испратио и ко те је дочекао.

Радоје – Милета Васов Бојичић (1944 – 2017) професор историје. Посвећен очувању традиционалних вредности и истине о братству Бојичића и уопште историји племена Васојевића. Просветни радник. Радни вијек провео у Београду а по пензионисању враћа се у завичај. (из Радојеве књиге ,,Братство Бојичића’’)
Сахрањен је27. децембра 2017. на Бучичком гробљу.