ПАВЛЕ ЧУБРОВИЋ
Пише Дарко Јововић
ПАВЛЕ ЧУБРОВИЋ
Морална и интелектуална громада
Да су људи са простора Васојевићâ одувијек посебну пажњу посвећивали образовању говори податак да је са овог, не тако великог про-стора, поникло преко 200 доктора наука. Ту пре-стижну титулу први је стекао фебруара мјесеца 1911-те Павле Чубровић, одбранивши докторску дисертацију ''Развој моралних врлина на Универзитету у Лајпцигу. Он се тако први уписао у бројну плејаду унуверзитет-ских професора са горњих токова Лима, који су сав свој живот посветили науци, остављајући за собом богату биографију која завређује посебну пажњу и дубоко поштовање. Рођен је у селу Дапсиће, код Берана, 15.10.1875. године од оца Стефана и мајке Раде. Основну школу је завршио у манастиру Ђурђеви ступови, а гимназију у Ужицу и Београду. Учитељску школу завршава у Алексинцу, да би 1907. године дипломирао на Универзитету у Београду на групи филозофија, педагогија и општа историја. Те исте године постао је суплентом. Специјалистучке студије наставља у Њемачкој, тачније у Јени и Лајпцигу, гдје је и докторирао. Бројни записи говоре да је у себи, поред научне мисли, носио напредне идеје, хуманост и племенитост. ''Живот је релативно кратка успомена на земљи, а човјек највећа тајна на њој. Сви се ми рађамо под истим именом човјека, а да ли ће неко од нас постати човјек, то је ствар будућности. Ситничарење одузима човјеку од вриједности. Племенитост је човјеку највећа врлина'' – записивао је Чубровић. Остале су бројне приче које посвједочавају његово свестрано образовање и раскошну интелигенцију. О њему војвода Лакић Вијводић изрече: „Дође ми у кућу Павле Чубровић, наш одивић, и могу вам рећи, он бијаше шака кости, а магацин памети“. Познат је по томе што је увијек прокламовао моралне врлине. Као такав, без имало колебања, иако то није морао, стао је на бранику до-мовине за вријеме балканских и Првог свјетског рата. Из тих ратова, као солунски борац, изашао је са чином капетана прве класе. На његовим прсима за показану храброст и патриотизам нашле су се Обилића медаља, Орден југословенске круне, Бијели орао и многа друга одликовања.
Радио је као професор у Богословско-учитељској школи на Цетињу, затим у гимназијама у Чачку и Алексинцу. Током Првог свјетског рата именован је за за професора Српске учитељске школе за избјеглице у Феанцуској, а након ослобо-ђења службовање наставља у гимназији у Прилепу. Почетком 1919. године враћа се у Беране гдје ради као професор, а касније и као директор чувене Беранске гимназије. Предавао је скоро све педагошке предмете, па се за њега говорило да је учврстио темеље просвјете у Беранама. ''Предавања су му била сликовита, жива и јасна. Осредњег раста, сувоњав, али оштар као „бритка сабља“. Пред њим су с поштовањем и смирено стајали мирно људи џиновског раста и духовног и тјелесног. Уживао је поштовање код својих ученика, колега и сарадника'' – стоји записано у карактеристикама Павла Чубровића. За доцента Филозофског факултета у Скопљу, на Катедри педагогије и етике, изабран је 17. јуна 1920-те. Наредног љета, избором за народног посланика Уставотворне скупштине, активно се посветио политици. За народног посланика Демократске странке биран је и 1927-ме. Остали су упамћени његови говори у Скупштини Краљевине Југославије, гдје је пропагирао идеје социјализма, борећи се за унапређивање школства. Овог врсног интелектуалца краљ Александар ће поставити за потпредсједника Одбора за изградњу Његошеве капеле на Ловћену. Остало је записано да је Чубровић са посебном пажњом проучавао Канта и Хегела, као и Маркса, Енгелса и Лењина. Колико је био предан науци и литератури говори податак да је дуго у Београду био директор и главни и одговорни уредник и ''Предшколског савременика'' и ''Народне књиге'' и да је с руског језика превео Совјетски устав.
Чубровић се бавио и научно-преводилачким радом из различитих области друштвеног живота. Објавио је 25 дјела, књигâ, расправâ и студијâ из педагогије, психологије, етике, политике и социјалних наука. Његов патриотизам се понајвише односно на идеју југословенства. Вјерујући у побједу Црвене армије истицао је да се наши народи у борби против фашизма морају приклонити на страну велике Русије. ''Ако будемо у цјелини, ако будемо једно, онда ћемо бити економски, национално, војнички и културно јаки. Онда ћемо бити једна сила на Балканском полуострву, гдје се јагми сваки ђаво да га узме'' - говорио је Чубровић, залажући се да југословенски народи живе у једној држави. 1941-ве Чубровић је одбио да потпише ''Декларацију српском народу'', којом се осуђује устанак и борба против окупатора. ''Ја поштујем њемачку нацију, али Њемци су нас силом окупирали, и ја ништа нећи потписати у корист окупатора против свог народа. Ја сам докторирао у Њемачкој по предмету заштите морала, а не нацизма и фашизма'' – истицао је Чубровић, опредјељујући се за НОБ. Након тога Павле Чубровић је стављен у кућни притвор, под сталном присмотром окупационих снага, да би 1942-ге, под чудним околностима, преминуо. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Љубав према завичају
Чубровић је често истицао велику љубав према завичају. ''Нема тог раја у коме бих ја могао заборавити своје Дапсиће и питоме обале Лима. Жедан учења, правде и науке, отишао сам у бијели свијет и тамо крчио свој трновит пут. Међутим, никада нијесам заборавио на своје најдраже, јер најљепше је бити међу својима, ту човјек зарије своја дубока осјећања, постаје сигуран и топао на свом топлом материнском огњишту'' – говорио је Чубровић.
Кумче војводе Тодора Вешовића
Павлов ђед се звао Чубро Лутовац. Павлов отац Стефан, официр стотинаш и стиц Милош по Чубру се презивају Чубровићи. Стефан као угледни човјек имао је привилегију да његовог сина Павла крсти вијвода Тодор Вешовић, син познатог васојевићког војводе Миљана Вукова. Тако је у њиховој кући на најузвишенијем мјесту стајала слика Тодорова и Миљанова, свједочећи о њиховој присној вези са породицом Чубровић.