НИКОЛА ТРИФУНОВИЋ, ПРВИ ПОТПРЕДСЈЕДНИК УДРУЖЕЊА РАТНИХ ДОБРОВОЉАЦА 1912 1918 И ПОТОМ ПРЕДСЈЕДНИК

Никола Трифуновић, капетан, касније мајор,   први  потпредсједник Удружења,  предсједник Удружења (1938-1941)

Никола Трифуновић рођен је у Тмушићу  код Берана 1889. године, од оца Перише Трифуновића, познатог јунака и патриоте који је погинуо у првом Балканском рату. Никола је унук Марка Трифуновића, такође познатог јунака, замјеника комаданта поличког батаљона, који је погинуо од Турака 1876. године. Никола је био школовани официр црногорске војске. Како о њему пише др Миленко Вујовић у књизи ''Мртва уста не говоре'', Никола је био високог стаса, лијепих црта лица, елегантан, храбар, на моменте жустар, али правдољубив, веома цијењен у својој средини и међу официрима и војницима. У балканским ратовима и првом свјетском рату био је, као активни официр командир Заградско-тмушићке чете. Уочи другог свјетског рата пензионисан је као капетан прве класе.

Дана 18. фебруара 1934.на оснивачкој скупштини ратних добровољаца среза беранског изабран је за потпредсједника Удружења 1912.-1918. Затим од 1938. до 1941. године био предсједник Удружења у два мандата, у том својству га је затекао Други свјетски рат. У 13.јулском устанку1941. против италијанског окупатора био је комадант беранског батаљона. Опредијелио се за краља и отаџбину и једно краће вријеме био је у Југословенској војсци у отаџбини-припадник Лимских четничких одреда под командом војводе Павла Ђуришића. У вријеме напада Њемаца на четничко упориште Колашин бива заробљен маја 1943. и одведен у заробљеништво у Њемачку заједно са сином Милорадом. Послије капитулације Италије вратио се  у Црну Гору и придружио се четничком покрету, да би се крајем 1944. године са њима повлачио од Везировог моста према Босни и Хрватској. На том путу се разболио од тифуса и умро у Подравској Слатини, гдје су му остале кости.