НИКОЛА АПОСТОЛОВИЋ ''ВУКАШИН ДОБРАШИНОВИЋ ШАМПИОН ИЗ БЕРАНА''
ВУКАШИН ДОБРАШИНОВИЋ- ВЕЛИКИ ШАМПИОН ИЗ МАЛОГ ГРАДА
Свако место има своје спортске хероје. То су они младићи и девојке који су прве вештине усвојили од својих провинцијалних тренера и професора физичког а онда засијали на неком од великих државних турнира и скренули пажњу на себе. Ентузијазам је довољан кад му је поверена младост, за врхунске резултате потребни су услови. Зато се прелази у метрополе. Беране има ту спортску срећу да су у њему поникли неки од врхунских југословенских боксера као што су Миливоје Башић и браћа Добрашиновић. Они су најбоље прихватили знање и љубав фанатика боксерске вештине Баћа Миловића. Заједно су уздигли легенду о беранској школи бокса у којој се више него игде преплићу брзина, епика, снага, мит, храброст и предање. Боксери који су прославили спортско Беране нису тек људи истакнутих физичких могућности већ племеници надахнути легендом и спремни на потпуну посвећеност и жртвовање да би и сами постали део легенде, део поноса Васојевића и свих становника дивне долине Лима. Најдаље од свих на светским спортским борилиштима уздигао се Вукашин Добрашиновић. Он је понос свога града јер је свакако један од последњих великих шампиона југословенског бокса. Бокса који је има свој реноме у светским размерама. Шампион је и онај боксер који није освајао титуле али је побеђивао шампионе. Шампион је и онај боксер који је давао пример, и онај који је давао све од себе против снажнијег и вештијег, све су то шампиони окићени чашћу и медаљама.
Вукашин Добрашиновић је ВЕЛИКИ шампион јер је на свим пољима такмичења и на свим пољима представљања своје породице и племена давао себе целога без резерве и калкулације. Боксери цене брзину, цене обученост и издржљивост. Али се само храбрости диве. Храброст се у боксу мери по томе како боксујеш против фаворита. На чијем имену градиш своје име. С којом медаљом око врата стичеш боксерско презиме. Вукашин Добрашиновић је у југословенском боксу оставио траг како освојеним титулама и екипним шампионатима тако и по својој изузетној храбрости о којој се и данас у свету бокса говори са великим поштовањем. Мујо Бајровић, носилац националног признања за медаље са европских шампионата, говори о свом саборцу из шампионских времена: ''Вукашин никада није бирао противнике, никада није калкулисао нити мењао категорије како би лакше долазио до победе''. Миливоје Башић такође носилац националног признања: ''Вуле је перјаница беранског али и светског бокса. Тај се никог није плашио а за узмицање и малодушност није ни чуо''. Изузетност Добрашиновићеве каријере је у томе што је непрестано водио рат на два фронта највишег степена. Боксовао је за клуб шампионских амбиција и у континуитету освајао екипне титуле. Тај притисак и обавеза према клубу позитивно се одражавао на његове репрезентативне резултате. Његов сваки меч имао је одређену резултатску важност како за клуб тако и за њега лично. Многи великани југословенског ринга (Вујин, Парлов, Качари...) били су поштеђени таквог притиска јер су боксовали за нижеразредне клубове и у лигашким нивоима где нису имали равноправне противнике па су ту ''шетњу'' кроз лигу користили скоро као одмор, опоравак и припрему за појединачна такмичења и турнире. Добрашиновић је у сваком мечу имао обавезу да донесе бодове екипи, да повуче и обезбеди резултат. То се није могло остварити без надчовечанске посвећености и пожртвовања. И свакако изузетног талента. Боксера одређују физичке предиспозиције, али га по правилу уздиже карактер. Карактер је сплет генетског и друштвеног. Тај сплет је нашао свој боксрски врхунац у песницама Вукашина Добрашиновића изузетног спортисте и свакако једног од највећих боксера Југославије свих времена. Свако ово исписано слово има сведока у шест освојених титула екипног првака Југославије, у шест титула појединачног државног шампиона, у бронзаној медаљи са светског првенства, у бронзаној медаљи са европског првенства, у златној медаљи са Медитеранских игара, у трофејима ''Златна рукавица'' и ''Београдски победник''.
О величин каријере Вукашина Добрашиновића највише ипак сведочи поштовање које је према њему имају његови саборци из екипе и репрезентације који га и дан данас описују као ''Вукашина са два срца''. Шампиони нису обични људи које срећете док шетате, с којим се дружите на радном месту или на мобама. Шампиони личе на нас свакодневне, али изистински нису као ми. Замислите само колико су се пута они сусрели са изазовима, колико су се пута они борили прво сами са собом а ондатек против неког ко је дошао с краја белог света да их баци под своје ноге. Шампиони су заиста последњи витезови, представници своје државе, народа и племена. Они су да им се дивимо, да их поштујемо и да има то показујемо. Отворено и без ситничарења. Ми, обични, нисмо кадри да им мане тражимо и да се неким њиховим слабостима наслађујемо.
Благо вама Беранци док год можете на корзоу да сретнете Вукашина Добрашиновића, последњег великог југословенског шампиона, благо вама јер сте онда и ви шампионски град.
Благо вама док год можете да искажете поштовање највећем српском мегданџији 21. веке. Последњем наследнику лика и дела светске величине и царског заточника Лекса Сајичића.
Благо вама Васојевићи докле год вас такви витезови престављају међ Србима и међ светским народима.
Пише Никола Апостоловић, из Београда