МОМЧИЛО РАДОМИРОВ ВУЛЕВИЋ

МОМЧИЛО РАДОМИРОВ ВУЛЕВИЋ (1926-2005)

      Момчило Р. Вулевић рођен је у селу Трешњеву, данас општина Андријевица, 1926. године. Његов отац Радомир, један од виђенијих сељака угледног васојевићког братства Вулевића (из велике братственичке групе Рајевића) које се са љеворечких Лопата преселило на ово станиште и ту остало до данашњег дана, и мајка Станија подизали су осморо дјеце, пет синова и три кћерке, у патријархалној породици. Основну школу завршио је у родном селу, а реалну гимназију учио у Беранама све до школске 1941/42 када му је завршетак велике матуре прекинуо Други свјетски рат. Отац Радомир, као и многи остали сељаци и родољуби Трешњева и других села Горњих Васојевића, учествују у устанку против окупатора, који је отпочео 17. јула 1941. године. Тога дана устаници су ослободили Андријевицу, заробивши италијански гарнизон од око 200 војника. Петнаестогодишњи дјечак је својим очима гледао замах устанка, формирање сеоских одбора народне власти и Народни одбор ослобођења среза Андријевичког и, приступивши партизанима, био задужен да устаницима на положајима доставља храну, одјећу, муницију и друге потрепштине. Његов почетни допринос антифашистичкој борби! Марта 1942. године Момчило постаје члан СКОЈ-а на територији Андријевичког среза, а августа 1943. г. је већ борац Васојевићког ударног батаљона (формираног маја 1943.), а од почетка 1944. г. је у саставу извиђачког батаљона Другог ударног корпуса НОВ Југославије. У марту 1944. г. прекомандован је у јединицу за везу при штабу Другог ударног корпуса, добивши касније чин поручника. Крајем маја 1944. г. упознао је мајора Црвене армије Петра Михаиловича Коваленка, који је са три млада официра обавјештајца био члан Совјетске мисије. Совјетска мисија је стигла у Југославију 23. фебруара 1944. године, а предводио ју је генерал-лајтнант Н.В. Корњејев. Из Босне, гдје се мисија спустила авионом, мајор П.М. Коваленко је стигао у штаб Другог ударног корпуса генерал-лајтнанта Пека Дапчевића, у Колашину, гдје се налазио тада штаб НОВ и ПОЈ за Црну Гору и Боку. Млади Момчило је тада често био у пратњи мајора Коваленка, дивио се његовом образовању, борачкој храбрости, искуству и савјетима, које је давао партизанским официрима како да организују борбене положаје и командују јединицама. У току НОР-а, иако врло млад, за пожртвовање у борби и примјерну храброст, добио је два одликовања (орден ''Заслуга за народ'' и орден ''За храброст''), а 1944. године у бици на Чеву гину његова два старија брата, Саво и Божо. По ослобођењу, Момчило бива упућен на школовање у ослобођени Београд, у Војну академију, гдје је дочекао Дан побједе над нацистичком Њемачком, 9. мај 1945. Почетком 1946. г. је у чину поручника послат на даље школовање у СССР, гдје је у Лењинграду (данас Петерсбургу) студирао на Инжињерско-техничкој артиљеријској академији. Када је 1948. г. избио познати сукоб између СССР-а и Југославије (Резолуција Информбироа), одбио је да се врати у земљу, јер се није слагао са политиком Ј.Б. Тита. Много година касније, у једном од његових јавних интервјуа, тај тренутак је овако објаснио: ''Одвагао сам аргументе ''за'' и ''против'' и сматрајући да руководство Совјетског Савеза има правилнији став, одлучио сам да будем вјеран словенском духу и останем. И не кајем се! Државници и политичари САД, Велике британије, Њемачке и још неких земаља били су узнемирени порастом ауторитета и утицаја словенског свијета и на совјетску ситуацију, због њиховог огромног доприноса побједи над Њемачком и њеним савезницима па су почели да роваре и у Југославији. Управо тада, 1948-1949, а не почетком 90-тих 20-тог вијека отпочело је издвајањем неких земаља из ње...''  Добивши совјетско држављанство ступио је у службу, у одговарајућој струци, у совјетским оружаним снагама. Током 30 година војног службовања напредовао је редовним путем до пуковника ракетно-артиљеријске струке, а за успјешно командовање и руковођење војним јединицама добио је тачно 20 медаља. Носилац је и два инострана ордена (руског ордена ''Отаџбинског рата другог степена'' Указом Президијума Врховног Совјета СССР-а од 11.03.1985. и украјинског ордена ''За храброст'' трећег степена Указом Предсједника Украјине од 14.10.1999.). У току војне службе власник је три Дипломе за признато проналазаштво (за успјешно рјешење постоља за скидање цијеви хаубице 122мм  од 31.12.1957., за оригинално рјешење прибора за заптивање ваздуха противтрзајним механизмом од 02.01.1958. и за поступак чврстог спајања унутрашње цијеви оруђâ за гађање из 100мм-ског топа од 26.01.1961.) И поред тако приљежне ангажованости као официр он није мировао, стално је учио и стицао нова знања. Осим лењинградске Војне академије, завршио је у Кујбишеву, док је тамо службовао, Филозофски факултет 1954. и Факултет за механику – смјер инжињер механике и машински инжињер, 1969., а при је тога је у Москви завршио Савезни правни институт, смјер историја прâва, 1961. Научно звање кандидат правних наука стекао је на Академији наука у Москви, 1991. године. 

            Сарадници на већ припремљеној књизи о мом стрицу, која је завршена и спремна за штампу, али у недостатку новчаних средстава још није угледала свјетлост дана, били су ми ауторитативни научници међународне репутације: из Русије академик Јелена Јурјевна Гускова, руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за историју Словена Руске академије наука, из Украјине докторка филозофских наука Татјана Дмитријевна Суходуб, руководилац Центра за хуманистичко образовање Националне академије наука Украјине, која је на ово мјесто дошла послије Момчилове смрти који је обављао исту дужност, а изванредан допринос је дао резензент књиге академик Миомир Дашић својом минуциозном анализом и Момчиловог живота и његовог разуђеног интелектуалног ангажмана, док је генерал Лука Кастратовић, доктор наука одбране, безбједности и заштите својим сензибилним текстом насликао свог рођеног ујака као војника вјерног отаџбини и словенском духу. Илустрације ради, цитираћу сасвим мали дио од онога што су овакви врли сарадници рекли о Момчилу.

            Академик Миомир Дашић је изрекао и ово: ''Спадао је у ред људи из југословенске дијаспоре у бившем СССР – Русији и Украјини – са највише завршених високих школа односно факултета. (...) У оквиру Катедре за филозофију , а потом Центра за хуманистичко образовање прошао је пут од сарадника, старијег предавача до доцента – руководиоца Методолошког кабинета ЦХО НАНУ. Током више од 23 године рада у оквиру украјинске Академије наука, написао је око 50 научно-теоријских и стручно-научно- примијењених радова из области прâва и правне теорије. Његову библиографију чине богатијом публицистички текстови разноврсног жанра. Радове је публиковао у угледним научним часописима и периодичним публикацијама и новинама, као што су: Историја Словена, Гласник Академије наука Украјине, Украјинска енциклопедија, Правна енциклопедија, Правна држава, Словенски универзитет, Гласник Кијевског института и у многим другим гласилима. Био је један од најплоднијих сарадника Украјинске енциклопедије и Правне енциклопедије на тематици из правне историје, прâва, правних институција и истакнутих правних писаца Црне Горе, Србије и других јужних словенских земаља. Из разговора са његовим колегама увјерио сам се да је на послу енциклопедистике био један од најплоднијих сарадника у Украјинској Академији Наука. Мање публицистичке текстове писао је, углавном, у стану, гдје је имао богату библиотеку (спадао је у ријетке књигољупце). (...) Бавећи се методологијом у области правних наука, разматрао је проблеме из односа прâва и филозофије, питања историје правно-политичких теорија, филозофије прâва, међузависности правних теорија и закона, односа прâва и правде, прâва и силе, прâва и слободе, прâва и морала, прâва и политике, прâва грађанина, а обрађивао је и друге правне проблеме на нивоу правне теорије. Та област његових правнотеоријских радова, бесумње, чини драгоцјени прилог у развитку правне културе савремене Украјине''.

            Академика Јелена Јурјевна Гускова га је дуго познавала и сарађивала са њим, успоставила присно пријатељство и, када сам је обавијестио о мојој намјери да напишем књигу о његовом животу и раду, одговорила ми је овако: ''Са великим цзадовољством прихватам позив да учествујем у раду на зборнику сјећања на Момчила Вулевића, јер је његов живот свједочанство не само његове личне храбрости и истрајности, него и историјат везâ наша два народа, везâ које у свом ткању имају и нйти судбине појединих људи, у различитим историјским епохама. Најтеже је било ономе ко је преживио 1948. годину, рат и агресију 1990-тих, који је био свједок распада своје земље, ко је спознао муке носталгије у емиграцији, без могућности да, у дугом низу година, види своје најмилије. Момчило Вулевић је све издржао, постао научник у СССР, стекао породицу и помно пратио све што се дешавало у Југославији. Као колеге сретали смо се у Москви, размјењивали нове књиге, публикације, идеје и резултате рада. Стога свој чланак, са оцјеном најважнијих догађаја у току кризе на територији бивше Југославије, посвежујем сјећању на господина Момчила Вулевића''.  Како да заувијек не будем захвалан на оволикој људској топлини, доброти и љубави која зрачи из ових редова?!

            Докторка филозофских наука Татјана Дмитријевна Суходуб се у име ЦХО НАНУ опростила над одром свог колеге на дан сахране. Мени је послала своја сјећања на њега под сугестивним насловом ''Сјећање на великог човјека''. За потребе овог кратког осврта наводим неке од њених опсервација: ''Учесник НОБ народа Југославије и пуковник Оружаних снага СССР у пензији, кандидат правних наука (његово име уписано је и у Лексикону научника – правника Украјине, доцент, ..., иза ових сувопарних чињеница из његове биографије скрива се судбина човјека, у којој је оличена читава једна епоха, најзамршеније стазе историјског развоја човјечанства бурног 20-тог стољећа. Ови редови се пишу у знак сјећања на човјека, колегу и друга, који је достојанствено и храбро подносио бреме свога времена и сва искушења које је оно собом носило. (...) Он је умио да ради тако као да се стално налази на само њему познатом ''борбеном задатку'', са високим степеном одговорности и  дужности. Чини се да личности ове врсте могу све, осим да себично мисле на себе. Вјероватно се, због оваквих карактерних особина Момчила Радомирова, стварала о њему лажна представа да је његова снага, упркос преживјелом инфаркту, још увијек далеко од тога да буде исцрпљена. Вјероватно је због тога и његов одлазак из живота био за све тако неочекиван. Као да се, за тренутак, срушио моћни храст, кога, како се чинило, нијесу могле да оборе никакве буре, којег није могло ништа да сруши – толико је била велика и моћна његова снага. (...) Момчило Радомиров је имао обичај да поставља врло ''неугодна'' питања ''властодршцима'', а радио је то неустрашиво, како у животу тако  и у својим научно-истраживачким радовима. (...) Његова ''мала отаџбина'' је увијек живјела у његовој души и он је увијек преживљавао све њене црадости и патње. Он, у ствари, никад о томе није говорио, али се то видјело по свему, по ономе шта је радио, како је живио. Љубављу према њој заразио би свакога с ким би се дружио! Он о Црној Гори, о Србији, није никад посебно причао, мада би, кад би то затражили од њега, одушевљено говорио о њиховој историји, култури, народној традицији. (...) Та задивљујућа истинољубивост и спремност да се за љубав истине иде ''до краја'', врло често су били против његових сопствених интереса и наравно – здравља. Ипак, одустати од било чега, одрећи се од неких за њега значајних поставки, принципâ, прилагодити их ''промијењеном свијету'', конформистички трансформисати било какве важеће постулате сагласно ''новом'' времену, за њега је било савршено немогуће. Прије би Дњепар промијенио свој ток! Убјеђењима није умио нити је хтио да тргује. Издајство је посљедњих деценија за многе, врло многе наше суграђане, постала категорија које се не стиде. Издати своју прошлост и себе заједно са њом, свој минули рад и поглед на свијет, своје перијатеље и традицију – за генерацију ратникâ је сасвим неприхватљиво. (...) Ето, такав је он био, тако је живио, таквим га памтимо. Било би ми много драго да у његовој отаџбини, у Црној Гори, сазнају више о свом сину, да га се сјећају онако како ћемо га се ми сјећати. Судбина људи и народâ је – непредвидива, посебна, али духовно и веома слична. Одувијек сам знала да су средином 18-тог вијека, у војној служби, на позив руске владе, долазили Срби, Црногорци, Словенци и припадници других народа. Ови досељеници су од војних насеобина у мом родном Донбасу основали Словенскосрпску Републику, са сједиштем у  Бахмуту (данас Артемовск). Људи Доњецког краја (који живе на југоистоку данашње Украјине), одликује велика искреност, снага духа, приврженост изабраним моралним вриједностима и убјеђењима и способност да их се држе. Ништа не тврдим, али бих жељела да вјерујем, да су ти – који су сву ову љепоту унијели у ''донбаски карактер'' – били управо земљаци Момчила Радомировог Вулевића''. Хвала драгој госпођи Суходуб  на овој антологијској  реченици!

            Генерал др Лука Кастратовић је о свом ујаку, између осталог, записао: ''Како се у мени стварала слика о Момчилу?  Још као дијете слушао сам народне пјесме и митове, посебно пјесме косовског циклуса. Прве стихове које сам научио били су стихови из пјесме ''Болестан Дојчине'' и ''гусле моје од јавора сува, које Србин пет вјекова чува'', као и пјесме о Светом Сави. Стихове је читао отац из књигâ, донијетих из Милиције 1950. године, када му је престала служба (службовао у Београду и Котору 1945-1950). Мени су била интересантна сва та приповиједања и митови, догађаји из ратних и поратних дана, борбе, јунаштва, погибије, пустошења селâ од стране непријатеља, о Информбироу, задругама и слично, не слутећи колико су јада, горчине и неизвјесности проживљавали. Сјећам се корицâ и илустрацијâ тих књига, које на жалост нијесу сачуване. Тако сам слушао и приповиједања о Другом свјетском рату, о Русији и, наравно, о Мому. Прва сазнања су била да је био у партизанима, да је упућен на школовање у Русију, да од 1948. године, када су изгубили сваку наду да је жив. Тражили су га и преко Црвеног крста, распитивали се ''на све стране'', али како су говорили, није било ''ни трага ни гласа''. Био је велики доживљај и догађај кад су баба Станија и ђедо Радомир (звали су га ''чича Радомир'' или само ''чича'') отпутовали, крајем 1963. године, у Русију (СССР), у Кујбишев, да посјете сина, којега нијесу видјели 17 година и за кога нијесу имали никаквог гласа шест година. Још већи доживљај је био када је Момо, августа 1966. године, са породицом дошао у Раковац (Трешњево) у посјету родитељима, браћи, сестрама, родбини и пријатељима. Организовано је велико весеље, окупио се народ, постављена велика софра под ведрим небом – права светковина. Боравио је мјесец дана. Ми, дјеца, упијали смо сваку ријеч из његових прича. Касније сам сазнао да су на весељу неки били задужени да ''све прате'' (како се Момо понаша) – да ли ''велича Русе или прича нешто против наше земље''. О томе нијесам размишљао, иако сам већ био завршио први разред гимназије. Августа 1970. године, на љетњем распусту, послије завршетка прве године Војне академије, срео сам ујака Мома са породицом само на један дан. Поново смо се срели тек августа 1992. године, када је долазио у посјету родбини. Успјели смо да размијенимо кратко мишљења о разбијању СССР-а и СФР Југославије и даљој судбини Русије, СР Југославије, српског народа и уопште Словена. (...) Схватао је силу, насртаје и бескрупулозност САД и Западне алијансе послије ''хладног рата''. Говорио је да не треба клонути духом, да је то ''прво полувријеме'' и да неправда не може побиједити. Тешко му је пало разбијање Русије и Југославије. Из Кујбишева, послије пензионисања, прешао је да живи у Кијеву, да буде ближи Југославији, својима и родбини, да на родној груди подигне неку скромну кућицу или ''стан'' (колибу), да му ћерке и унучад имају гдје доћи, да може за живота дочекати у свом кутку пријатеље или путнике намјернике. (...) Истицао је Косово и Метохију као живу рану преко које ће се ломити судбина српског народа''. – Лукином свједочењу додао бих само још то да је Момчило био један од тужилаца Међународног трибунала за агресију НАТО-а на Југославију 1999. године. Његова студија ''Косово и Метохија: есеј о политичко-правној историји и садашњем стању'' уврштена је у доказни материјал који је прикупљен за суђење починиоцима овог незапамћеног злочина. Учествовао је на три конгреса: у Јарослављу, Кијеву и Београду. На Другом засиједању трибунала (Кијев, 23. априла 2000.) представио је оптужницу о војном злочину НАТО-а у Југославији. Тада је проширио круг одговорних лица из државâ чланицâ НАТО-а као злочинаца, што је усвојено као став Трибунала. Непосредно је сарађивао са француским генералом Пјер-Мари Галоом, једним од оснивача Покрета отпора у Француској и освједоченим пријатељем српског народа. На жалост, у кратком року три истакнута члана овог Трибунала, међу њима и Момчило, напустили су животну позорницу и започете послове, али су оставили значајан траг и за будуће настављаче њиховог дјела, уколико се појаве у будућности.

(Најсажетији изводи из садржаја књиге, припремљене за штампу, ''Момчило Р. Вулевић – живот и дјело'')

                                                                            Припремио Зоран Вулевић