Милутин Осмајлић '' ПРВА СРПСКА ВАЈАРКА ВУКА ВЕЛИМИРОВИЋ''

Знамените Васојевке

СЈЕЋАЊЕ НА ПРВУ СРПСКУ ВАЈАРКУ ВУКУ ВЕЛИМИРОВИЋ

Вукосава Вука Велимировић рођена је у Пироту, у свештеничкој породици, као шесто, од једанаесторо дјеце проте Милоша Велимировића, родом из Лијеве Ријеке. Осмогодишњу школу завршила је у свом родном мјесту, а умјетничко-занатску школу у Београду код угледног вајара проф. Ђорђа Јовановића и сликара Марка Мурата. Послије Великог рата одлази на даље школовање у Париз, прво код славног Антоана Бурдела, а потом студира на Високој умјетничкој академији, једној од најпрестижнијих у свијету. По завршетку студија одлази у Рим гдје ради у атељеу вајара Етора Ферарија. Излагала је у Паризу на Словенској изложби и у Салону независних, као и на изложбама југословенских умјетника у више европских градова.

Ова свештеникова ћерка, црногорског поријекла, живјела је у Француској, Италији, Шпанији, Турској, накратко у Крушевцу, потом у Београду, а највише у Паризу.

Путујући свијетом, оставила је у многим земљама ремек дјела и стекла велики углед и славу. Вука је у Паризу портретисала богату руску емиграцију, француско племство, књижевнике, политичаре, глумце тога времена, умјетнике као што су чувени бас Фјодор Шаљапин, пјевачица и играчица Џозефина Бекер. У Шпанији ради портрете маркиза и високих интелектуалаца. У Турској, на позив предсједника Републике Мустафе Кемал-паше Ататурка, ради овом турском реформатору портрет, након чега је услиједила и поруџбина за споменик Републици Турској, пројекат који из непознатих разлога до данас није реализован.

Велико пријатељство гајио је према Вуки познати индијски филозоф и књижевник Рабиндранат Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност. Упознали су се и дружили у салону мадам Марије Германове, чланице Художественог театра. Тагоре је, кажу, хтио лично да походи далеке 1936. године Комове, село Краље код Андријевице и Васојевиће (неки тврде да је то потајно учинио), како би се и сам увјерио у љепоте овога краја, о којима је прелијепа Вука често причала.

Вука Велимировић је била удата за француског грофа Лисјена де ла Мартинерија, али се након три године брака развела. У преписци са нашим славним сликаром Предићем, чија кореспонденција је случајно нађена прије шест година и чува се у Историјском архиву Панчева, Урош Вуку назива "делија-дјевојка", сврставајући је у сам врх српске скулптуралне и сликарске умјетности, иза које је остало 150 дјела: скулптура, слика, цртежа, есеја, пјесама.

Најзначајнији је циклус скулптура српских жена владарки - од Мајке Југовића, Деспотице - проклете Јерине, Кнегиње Милице, Велике жупанке Ане, Јелене Анжујске, преко Симониде и Јефимије, до Јелене Балшић и Вукосаве, жене Милоша Обилића. У Београду, Вукине скулпторске композиције красе фасаду Врачарске банке, некадашње палате знамените породице Вељковић, здање које данас користи турска амбасада.

Вуку Велимировић посебно памти њен Монмарт и уопште умјетнички Париз. Упокојила се 12. децембра 1965. године у Београду, а сахрањена је на Новом гробљу, у гробници породице Јовановић, њених блиских рођака поријеклом са Цетиња, а њен отац, прота Милош Велимировић, почива у малој цркви Светог Саве на Врачару, гдје је службовао до краја живота.